Pop Ćira i pop Spira/1
Glava prva
U kojoj su opisana dva popa, dve popadije i dve popine ćerke iz jednoga sela u Banatu, u kome su parohijani bili tako pobožni da su badava mleli svojim popovima brašno u suvačama.
Bila dva popa, — ali ne ona dva popa što su jednom ostali sami u svetu, pa se svaki od njih tužio i tešio da bi mu daleko lakše bilo životariti samo da nema onoga drugog, — ne, dakle, ta dva popa, nego druga dva, i živeli su u jednom selu u Banatu. Koje je to selo, nećemo vam kazati, da ne bi selo, ni krivo ni dužno, potrzali i izlagali ga podsmehu, pošto ono nije ni najmanje krivo za sve ovo što će se u ovoj pripoveci pričati. A posle, ako ćemo šta, ono i nije selo, nego varošica. Ta kolik je samo onaj Veliki sokak s kraja na kraj, pa koliko tek malih sokaka ima, a svi su široki! Zato nijedan nije kaldrmisan, a nije nikada ni bio. Istina, podsmevaju im se Temišvarci da su im varoške krave pojele trotoar, ali to je samo jedna pakost, jer trotoara zaista nikada nije ni bilo. Kad padne kiša i načini se blato, polože čismeni meštani po zemlji pored zida, koliko da čovek prođe, tulaju (kukuruzovinu), a krave naišle, pa valjda, kao beslovesna stvorenja, pomislile da je to za njih postavljeno, pa pojele tulaju koja je, kao što je svakome poznato, njihova hrana; a to video nekad neki Temišvarac, pa, k’o čovek, ispripovedao, i sad ne dadu nikako mira ljudima, nego ih diraju jednako za proždrljivost njihovih krava. Ali je zato i bilo svašta. Bilo je batina, pa, bogme, i razbijenih glava. I od toga doba manje ih diraju. Osobito u selu ni za živu glavu niko to ne sme da spomene; štaviše, sad još hvale mesto da je suvo i ocedno, i da mu i ne treba trotoar. No, međutim, nije baš ni tako. Naprotiv. Ispred svake kuće ima jendek pun vode, koji se nikad ne prazni; jer taman da presuši, a ono po bečkerečkom Velikom kalendaru udari blagoslov iz neba, i jendek se napuni opet kao što je i bio, i nudi i mami na uživanje i danju i noću. Danju gaze po vodi komšijska dečurlija i kvasi turove, a i noću je jedna lepota slušati žabe kad počnu da pevaju. Pojedine pevače već poznaje sav komšiluk po glasu. Tako, na primer, jedan se žabac već nekoliko godina dere koliko ga grlo donosi; ima glasinu k’o bik, pa se čuje sa pola atara koliko je grlat. Niko ga nije dirao, pa čak ni nestašna dečurlija koja su posle kiše onako rado i veselo gazila po bari, ni ona ga nisu dirala. Po svoj prilici, tu je dočekao duboku starost, i pošao tragom starijih svojih.
Mesto je bilo veliko, a pobožni parohijani tako imućni da su komotno mogli ne dva, nego dva puta po dva popa izdržavati, zajedno sa njihovim popadijama i ćerkama. Paori su bili pobožni ljudi, te držali svečare, a popovi im sekli kolače, pa novaca dosta. Bilo u selu dobrih momaka na ženidbu i lepih devojaka na udaju, a rogljeva u selu dosta baš k’o praznika u godini, pa svakog praznika ili nedelje na drugom roglju igra kolo, pa se sve pozaljubljivalo jedno u drugo sve 40 ušiju. A najčešće se ipak skupljali i igrali na roglju kod Nece birtaša, gde je pod jalovim dudom igralo kolo. Svirac svira tako cele godine, a kad se obere kukuruz, onda se zna šta je njegovo. On niti ga seje, niti okopava, pa opet njemu dobro; njegovu kukuruzu ne može da naškodi suša. Zato se i govorilo po selu, kad neko za nešto ne mari: »E, — vele — mari on za to k’o Sovra gajdaš za kišu«, ili: »Tiče ga se to mnogo k’o Sovra gajdaša suša!« — On ponese samo gajde, pa kad ga zapitaju: »Kuda, Sovro?« a on im veli: »Idem da okopam ku’ruz!« A umeo je đavolski lepo da svira i da namiguje, onako krivovratast. Bečkerečki notaroš kad tera kera — obično posle asentirunga — ne može bez njega; odmah: »Daj Sovru — veli — daj, daj desnu ruku našu«, veli gospodin notaroš, pa mu zalepi pola desetice na šešir, a Sovra duva za onu drugu polutinu k’o besan. A u kolu kad svira, pa kad stane pred neku gazdačku devojku pa svira, a ona zna ko ga je poslao pred nju, pa samo gleda ulevo u zemlju, pa sve veze, dok se ne oznoji ispod nosa, pa dobije k’o neke male brčiće kao od rose. A i samo srce drukčije se ražđipa kad Sovra svira. A u kolu je sve bilo zaljubljeno; svak ima svoju pa ne dâ drugom do nje, nego se kolju k’o kere svake nedelje.
A što se zaljubljivalo, to se ponajčešće i uzimalo. A kad dođe do svatova, onda nije dobro samo mladi i mladoženji, ne dobijaju samo oni svako svoje, nego i drugi svet. Pa kad dobro prolazi i kad se lepo provodi Gliša Sermijaš, koga obično niko i ne zove u svatove (jer kad se slučajno opije — a to je redovno slučaj kod njega — tera svakoga da peva pesmu: »A-a-a, dragi brate komšija, ako ’oćeš veseo biti, a ti moraš s nama piti«, pa sipa za vrat vino; a i inače je nesnosan), — onda zlo i naopako, da se ne provede lepo i ne prođe dobro i gospodin popa, koga naročito zovu, i najuglednije mu mesto daju za stolom, jer zbog svatova je valjda i postala ona reč: »Trista, bez popa ništa«.
A gospodin popa sedne tako u pročelje, otpeva jedno »Glas gospoden na vodah«, a zatim samo zahteva i izvoleva. Jede revnosno i zaliva još revnosnije, a kapariše najrevnosnije; tek će reći: »Brat-Mijo, ne budi vam zapovećeno, dodajte mi molim vas, iz onoga tanjira onu trticu! Čudim se, šta mi to sve fali!« Ili: »Gospodin-domine, — obrativ se Kipri notarošu, — molim vas lepo, malo od onih krofni iz onoga tanjira tamo, čini mi se da su te tamo malo rumenije a bolje narasle.« — A svaki pop čudo što voli krofne! Otkud sad to, bog će ga sveti znati; ali to je nepobitan fakat, poznat svakom pravom sinu naše svete pravoslavne crkve. I jedan i drugi pop iz ovog mesta gde se naša priča razvija, mogao je začudo i za pripovest mnogo krofni pojesti. Već čisto čovek da ne veruje! Za jednoga od ove dvojice, i to baš, boga mi, biće za pop-Ćiru, pripovedaju da je u jednim svatovima pojeo punu jednu veškorpu krofni, i to za ono kratko vreme dok je pre ručka kurisao domaćici. A domaćica stoji kraj ognjišta, zajapurena od vrućine i od uzbuđenja i zadovoljstva što je stvar svršena i zet upecan, pa samo vadi krofne i baca ih u korpu iza sebe. Pa dok se domaćica zabavlja oko one što cvrči u velikoj gvozdenoj šerpenji i prevrće je, dotle ovaj uzima onu iz korpe.
— I-ju, gospodin-popo, baš ste vi vrag! A di su krofne?! — pita ga začuđena domaćica.
— He, he, pojeo ih, milostiva!
— Ta, i’te, vi se samo šalite; di ste i’ sakrili?
— Pa pojeo, milostiva!
— I-ju, mene žalosne! Zar tolike krofne?!
— He, he, iz vaše ruke, pa ne zna čovek šta je dosta!
A domaćica samo ćuti, a šta mu je u sebi pomislila — to smrtnom čoveku naravno da nije poznato! Ali to mu ništa ne smeta (ni njemu, pop-Ćiri, a ni pop-Spiri),2 da posle sedne za sto i da sa ostalim gostima jede redom sve, ne htevši, valjada, kao dobar pastir ni tu da se izdvaja od svoje poverene mu pastve, nego sedi kao stanac kamen ili kula svetilja kraj mora, nepomičan na svom mestu, dok se sve oko njega ljulja kao talasi na uzburkanom moru. Sve se oko njega za stolom menja, jedino on sedi nepromenljiv. Neko se digne da igra, nekoga odvedu, a neki sam, onako bez ičije pomoći, padne lepo pod sto. Sete ga se i nađu ga tek onda kad ga žena potraži: »A di se to deo moj čovek?« pita žena, dokle ga ne nađe pod stolom. »Jao, teretu moj!« viče žena i diže ga. A gospodin popa samo sedi. U dvadeset i četiri časa tek ako se jedared diže da vidi, veli, konje, ili kolut oko meseca, na kom su kraju štapci, ili kakvo će vreme sutra biti. A zatim opet sedne. I opet se menjaju tanjiri, donose čiste čaše i hladno, skoro natočeno vino. I to tako traje sve do medljane rakije ujutru, kad se gospodin popa iskrade, da mu ne bi pijani svatovi iz silne počasti pridali Sovru gajdaša da ga prati do kuće.
A što se u selu venčalo3, to je potpuno znalo šta radi; znalo je dužnosti i zadatke bračnoga života i krajnji mu cilj. I oba gospodina popa imađahu dosta posla, a prema tome i prihoda, krštavajući novorođenu decu po selu.
Malo koji dan da ne dođe gospodin-popi, jednome ili drugome, Arkadija crkvenjak, pa ne otpočne otprilike ovako:
— Gospodine... mole vas da dođete... čekaju vas u porti pred crkvom, da krstite novoroždenog mladenca mužeskog pola Neci Prekajcu. (Arkadija je, kao i pop Ćira, mrzio na Vuka i njegove reforme, po kojima se čovek ne može razlikovati od paora).
Gospodin popa ode u crkvu da krsti, a posle krštenja ide kući detinjoj, gde ga poziva otac na ručak. Na vratima ga dočekuje Neca gologlav i malo postiđen, poljubi ga u ruku, pa samo veli: »He, šta znate gospodin-popo, grešni smo ljudi!« A kad se dobro naruča i vrati kući, donese svačega, i peškira i peškirića, i šarenih torbica i novaca. Popa broji novac, a brk mu se smeši; broji i priča o detetu, kako je krasan, napredan hrišćanin. A gospoja popadija radosna, bože, pa voli popu, kao da su se tek juče uzeli, pa misli u sebi: »Ta ne bi’ se menjala ni sa vicišpanovicom!«
Ponekad se gospodin popa pomalo, boga mi, i začudi kad mu tako dođe Arkadija crkvenjak pa ga pozove da krsti.
— Za koga ono reče? — zapita neki put gospodin popa crkvenjaka.
A Arkadija uvija ponizno glavom, smeši se, a sve polako trlja ruku o ruku, kao da pere ruke od nečega, pa veli:
— He... ta... da dođete, gospodine, da krstite... ovaj Vuji Irošu... mužeskoga je pola... sinčić. Dobio sinčića, pa k’o jabuka, dete zdravo. k’o tresak! Kaže frau-Cvečkenmajerka babica da svoga veka još nije vid’la tako dete zdravo pa grlato... trinaest i po funti, kaže, teško, a dere se k’o mali bik... Čuje se još od vincilirove kuće larma u kući. Jedno čudo...
— O maj! I jeste čudo! A kad brž’? — čudi se popa.
— Pa već nekoliko dana ima kako je, — ublažava Arkadija.
— Ta znam, znam, al’ opet... Kad je ono bilo? U januaru... e, a sad imamo julij mesec. H-e-e-e! — vrti gospodin popa glavom.
— Vi’š, molim te! A-a-a! vrag im babi! Ako je Iroš, baš se iroški i vladao! A, obešenjaci jedni!... No, ništa, ništa; šta je, tu je! Moglo je biti i gore! — izvinjava gospodin popa svoje ovčice.
— He, he... deca... vragovi. Šta znate!? Džak buva, he, he! — veli Arkadija i dodaje mu uslužno i ponizno šešir i štap, koji je bio onakve forme kakvi su obično protojerejski štapovi, a doneo mu ga je na poklon s jednoga vašara majstor Leksa leceder još pre nekih dvadeset godina.
A desi li se kakva nesreća u selu da, na primer, neko u selu umre, i tu kako kome, ali gospodin-popi opet dobro. Ako bogatiji umre, oglašuju ga sva zvona i činodejstvuju oba popa; a ako siromašniji, onda, naravno, samo jedan pop. Ide, pa malo peva on, malo crkvenjak, a malo đaci, tako naizmence. Dok crkvenjak ili đaci pevaju, gospodin popa misli u pameti, ili se razgovara o stanju i imanju usopščega, o testamentu i naslednicima, o procesu i fiškalima, i već o tako nečem što bi spadalo u taj krug stvari. Posle pogreba crkvenjak odnese odjejanije i trebnik, a popa ugasi i zamota sveću u dobivenu cicanu ili svilenu maramu. (Bilo ih je svakojakih, ali je gospodin popa najradije primao one svilene). I još tu na groblju pokupuje od dece — koja su takođe činodejstvovala, noseći krst i čirake i ripide — sve njihove marame i pantljike; pokupuje budzašto, po četiri krajcare maramu. »Dede, deco — veli im gospodin popa — dajte vi to popi, a popa će vama grošić dva dati za to!« Kupi, pa i to pošlje kući. Od tih stvari posle gospoja popadija izabere što joj se dopadne, a ostalo dobije u »platu« kakva Žuža ili Erža (Mađarica naravno), pa se sve šareni od pantljika kad prođe sokakom, da ti je milina pogledati za njom. Prolazi, pa unesrećava svet, a najviše one tanke i nafrizirane berberske kalfe. E, ne može čovek, pa da mu je srce od kamena, a da se ne osvrne za njom i ne dâ oku prijatna prizora i uživanja. Šareni se od silnih pantljika kao slobodno međunarodno pristanište od barjaka na raznim eskadrama. Nek se zna što je gospodin-popina sluškinja!
A gosodin popa češće i ne dolazi kući, nego s groblja pravo kući »usopščega« na daću. Tu su skupljene ožalošćene komšije i neutešeni rođaci, i oni što su zadovoljni s testamentom, a i oni drugi što se spremaju da dignu proces i da ga obore, i na taj način spasu dušu miloga pokojnika od jednog tako teškog greha kao što je nepravedan testamenat. Gospodin-popi opet najuglednije mesto. Sede svi i jedu. Niko ništa ne govori, nego ćute i jedu i piju pogruženo, kako pravoj tuzi i žalosti i priliči. Piju za pokoj duše.
— He, moj Proko, moj Proko (ili kako već bude ime pokojniku) — uzdiše Gliša Sermijaš, pa pruži ispražnjenu čašu da mu se natoči, a ruka mu drhće. — Moj Proko — nastavlja Gliša, a glava mu pala od žalosti na grudi, — da je sreće da ti menikana ovako piješ za spokoj duše, a ne ja tebikana! Ta tebi je bar bilo još dana zapisato, a ne ja da se vučem po svetu ovako brez tebe, brez svoga najbližeg, kaz’ti, brata i prijatelja. Ta i onaj bog, bože me prosti, uzima što je bolje! Eto ja i gospodin popa, mi ćemo još sto godina živiti i mučiti se! Proko, dobri druže, di si, da vidiš tvoga Glišu kako se zlopati! — uzdiše Gliša, iskali čašu i spusti glavu na sto.
I svi tresu žalosno glavom i hvale pokojnika. Iznose mnoge vrline njegove, od kojih za mnoge niko živi dotle nije znao, a najviše zna da pripoveda kakva Vavika ili Betika, kakva Švabica, koja se tu našla i bila na usluzi zbunjenim domaćinima. Priča svojim nakaradnim srpskim jezikom, i unosi šale i smeha u sumorno društvo. Pa i gospodin popa bi ustajući rekao dobru za pokojnika: »Bogme, — veli on, — selo ga neće još dugo drugog takovog imati; to ja samo kažem: Proku nećemo lako naknaditi.«
Eto, tako je otprilike živeo gospodin popa u selu, a koji baš popa poimence, mislim da nije bilo nužno dosad da kažem, jer je davno rečeno da su svi popovi jednaki, jedan k’o drugi. A posle, i pravila poetike vele da treba što više probuditi radoznalost u čitalaca, a to je, mislim, do sada već prilično postignuto. I sada bih već mogao i da kažem i kako su se zvala ta dva popa. To su ona ista dva popa čijim sam časnim imenima kao naslovom ukrasio ovu pripovetku; to su pop Ćira i pop Spira. A obojica su imali još i svoje nadimke; pop Ćira se zvao i Pop Hala, a pop Spira: Pop Kesa. Zašto su onog prvog prozvali pop Hala, čuli ste, a zašto ovog drugog pop Kesa, čućete.
Ovaj nesretni nadimak, na koji se pop Spira onako isto tužio kao i pop Ćira na svoj, dobio je on odavno. Ako je verovati onome što priča gospoja popadija Ćirinica (a to je prisna prijateljica gospoje Spirinice), a što je iz njenih rođenih usta čuo i zabeležio sam pisac, vele da je dobio taj nadimak otuda što se odavno, još prve godine, kao mlad popa, zaboravivši svoj nemešag, pa čak i čin, umešao među onu gomilu koja obično saleta kumova kola, pa se dere: »Kume, izgore ti kesa!« i što je najstrašnije i najneverovatnije u svoj toj pripoveci, vele da se i on baš svojski gurao kad je kum nekoliko puta bacio međ svet punu šaku krajcara, dvogrošaka, pa čak i nekoliko seksera. Na jedan tako bačen sekser vele da je tako silno poleteo i odgurnuo onoga ispred sebe, da je ovaj jadnik poleteo u neku baricu, i zabo se u nju glavačke, i stajao usađen kao struk luka. Od to doba vele da su mu dali nadimak Pop Kesa, pa ga i danas još uvek tako zovu kad on nije tu, iako je on davno i davno drugi čovek.
I jedan i drugi odavno su u tom selu, još otkako su se oženili, a oženili su se čim su svršili u Karlovcima bogosloviju, a ovu su svršili pre dvadeset i više godina. Oženili su se iz istoga mesta u kome danas popuju. Pop Ćira uzeo gospodin-popinu, a pop Spira tutorovu ćerku; ni jedan iz ljubavi. U oglašenom stečaju za parohiju bilo je mnogo drugih uslova, a za ovaj su čuli tek kad su se prijavili. Bili su obojica malo pomatoriji, već uveliko bradati klirici. I oni prime i taj usmeno saopšten im uslov, i oženili su se, jer čak i crkvenjak, predšestvenik današnjeg crkvenjaka Arkadije, znao je da će parohiju dobiti samo oni koji se budu hteli oženiti tim dvema lepoticama. Šta je, dakle, i ostalo svršenim kliricima i kandidatima nego da se ožene njima. Lepe one, a lepe i parohije, — uzeše se i ne pokajaše se nigda.
Od to doba jednako su lepo živeli. Za to vreme mnogo se štošta promenilo, samo je vrednost njihova supružanska ostala ona ista, ona stara. Kao vino iz podruma pop-Spirina, ili rakija iz podruma pop-Ćirina, što starija sve bolja, — tako i pažnja i ljubav supružanska bila je sve solidnija. Ali opet se nešto ipak izmenilo. Izmenili se telesno oba popa i obe popadije. Kad su pre dvadeset i više godina došli u selo, kao svršeni klirici, bili su obojica suvi i mršavi kao bogoslovsko blagodejanje, a sad obojica debeli kao narodni fondovi. Ne znaš ko je deblji, pop ili popadija. I jedna i druga popadija izgleda mala, široka a temeljna kao ona figura na gospodin-notaroševom stolu, u kojoj gospodin notaroš drži trafiku, a to je jedna ženska prilika šira neg duža, pa se gornja polovina digne, a u donjoj stoji duvan, i uvek je vlažan.
A tek popovi kako su bili ugojeni! Mantija samo što im ne prsne ispod nazuva, a pojas nikako da se skrasi na trbuhu nego sve bega pod bradu i bliže vratu. Poneko od bolje poznatijih se usudi pa dirne, na primer, pop-Spiru za to, pa će mu tek reći:
— Ama zašto vam, gospodin-popo, ne stoji taj pojas na svome mestu?
— He-he! »Zašto?« Kako: zašto? — odgovara mu pop Spira — pa gde da stoji? Njegovo mesto i jeste baš tu gde ga vidite. Nije meni odlikovan trbuh, pa da na trbuhu stoji, nego je moje čisto srce nagrađeno, pa zato je tako odskočio, da srce pokrije i odlikuje. Ta kolajne i vise na grudima; a koga ste još videli da mu vise na trbuhu?!
A bio je zaista i nagrađen, jer pop Spira je imao crven, a pop Ćira samo plav, običan pojas. A to je bila formalna »jabuka razdora« između popova, a još više između popadija. Jer ljudi se umeju, kao što je već poznato i ne treba dokazivati, malo i umeravati i »politički« vladati, ali žene, žene bogme ne umeju! Koliko je samo puta pop-Ćirinica rekla kad su joj spomenuli pop-Spirin crveni pojas: »Crven pojas! Uh, sav mi je crven kad ga vidim; pa i onaj ko ga spomene. Ko ti još neće dobiti crven pojas!«
A ako je verovati pop-Ćirinici, i jeste ga malo čudnovato dobio. Ona veli da ga je pop Spira dobio samo zato što je jedanput u jednom užem društvu pevao pred Njegovim Preosveštenstvom i Ekselencijom Gospodinom Vladikom uz tamburu neke »mirjanske« pesme, kaže da je pevao: »Vino pije Dočjin Petar«, i »Katice prehvalna, svem svetu javna«. Pop Spira je udarao lepo u tamburu, a ima još sad, posle toliko godina, divan glas.
— Eto, to je pevao — veli pop-Ćirinica. — Nema tu nikakvih drugih zasluga, nego pevao pred Njegovom Ekselencijom neke pesme, one, znate, »na froncle« pesme, a Ekselenciji se dopale, pa mu poslao crven pojas kad se vratio u rezidenciju. Mesto da dobije po nosu, k’o što je već nekoliko puta i zaslužio to, on još odlikovan!... Tek štogod i od Ekselencije!! — veli ljutito pop-Ćirinica i briše usnene uglove.
Tako je pričala češće, ljutila se i dodavala la je začudo uvek srećan taj gospodin Spira. Uvek se izvuče iz malera, pa da je ne znam kakav. A tu je mislila na onaj slučaj kad je Njegovo Preosveštvenstvo Vladika pravio kanoničnu vizitaciju po svojoj eparhiji, pa nije zatekao na vreme pop-Spiru na dužnosti.
A to je bilo ovako.
Banuo jedared iznenada Gospodin Vladika u selo, a baš je bila nedelja. On pravo u crkvu na jutrenje, kad ali još nema pope, a zvonilo već. A Gospodin Vladika ode u oltar, pa poče da služi. Crkvenjak Arkadije, kad siđe sa zvonare pa vide ko je u oltaru, lepo se skameni čovek većma nego kad mu se na snu javio sv. Nikola i naredio mu da kaže Janji grku da kupi crkvi treći polijelej i da povisi crkvenjaku platu. Arkadija je baš svakojakih čuda video: s pokojnima se razgovarao, poznavao nekoliko veštica u tom i okolnim mest a, bio posrednik između ugodnika božjih i ljudi grešnih, — ali ovo čudo je prvi put sad doživeo! Odmah se pribere i zamoli staroga Orestiju kovača da drži onu njegovu pevnicu dok on časkom ne ode. Orestija, koji je vanredno pevao i kitio i dizao obrve pri pojanju čak i na teme, rado se primi toga, a Arkadija poleti k’o bez duše pop-Spirinoj kući, koja nije daleko bila, pa se razderao još s avlijskih vrata.
— Brže, gospodine, maler... nesreća, velika nesreća...
— Naopako! Kakva nesreća? — izleti pop Spira. — Kako, kako? Da se nije otkinulo klatno, pa poubijalo jadnu dečicu?
— Nije, — viče Arkadija sav zaduvan, — nego nešto još gore! Došli su Njegova Ekselencija Gospodin Vladika... Eno ušli su sam u oltar, pa počeli da činodejstvuju, da služe sami jutrenje.
— Vla-vla-vladika! Jao naopako! — reče pop Spira i stade zablenut i skamenjen. Da je ćosavi pater Inocenc iz Temišvara pustio bradu i brkove i metnuo kamilavku po činu reda sv. Vasilija, pa došao i stao pred njega i zamolio ga da ga pokrsti i prevede u našu pravoslavnu veru, — ne bi se zaista više začudio pop Spira nego sad kad je ovo čuo. Grom, pravi, formalni grom iz vedra neba.
— Brzo, gospodine, brzo! — žuri ga Arkadija i poleti na vrata natrag crkvi, a pop Spira za njim.
Obojica lete pravo crkvi.
— Ej, naopako mi zvonilo — huče pop Spira i juri za Arkadijom, držeći se obema za trbuh, koji mu je otežavao trčanje. — A jao, nesrećni Spiro, šta ćeš sad?! Ode ti brada, k’o da je nikad nisi ni imao; odoše lepo i brada i brkovi!
— Daće bog, pa će valjda dobro biti! — teši ga Arkadija.
— E, lako je tebi, ti ne zavisiš od njega. Nego, reci-der, boga ti, šta da radim, jao, šta da radim?! Ti si sad pametniji od mene!
— Ne znam ništa! Od strâ, gospodine, ne znam, ni kako mi je ime, — veli Arkadija. — Ali valjda će mi usput što pasti na pamet! — veli, a izmakao ispred popa.
— Pa šta sad da radimo, brat-Arkadija? Pomagaj, ako boga znaš, — reče jako zaduvano pop Spira kad stigoše u portu.
— Ta, ja sam se i setio, ali ne znam ’oće l’ štogođ valjati, — veli Arkadija. — A kako bi bilo, onako, gospodine, da kažete da sam se bajagi ja zadocnio kao bolestan, a ja i tako od Ekselencije ne zavisim, nemam s njime ništa, da prostite, k’o ni vetar s opaklijom, pa da me vi niste zatekli u crkvi, pa ste se vi sami onda popeli na zvonaru i zvonili na jutrenje!
— O, bog ti pomogao! — odahnu pop Spira. — Vrlo dobro, tako ćemo i kazati.
Pa tako i uradiše.
I pop Spira se lepo izvukao iz škripca, a bio je već živ obamro! Nije šala, vladika; onako strog čovek!
Vladika ga sasluša i poveruje mu, pa ga šta više još i pohvali za smirenost i revnost njegovu u službi oltaru i zvonari. Nazvao ga je čak »stolpom pravoslavija«. I gde god je posle bilo prilike, pohvalio je dobroga pastira paroha Spiru, a vidljiv dokaz i znak toga njegova zadovoljstva i blagonaklonosti beše onaj crveni pojas, na koji toliko vikaše pop-Ćirinica.
— Zbog pesme, ni zbog čega drugog! — govorila bi gospođa Ćirinica kad god bi se povela reč o tome. — Ništa drugo, slatka moja. Sad ako sam ja zaslužila crven pojas, to je i gospodin Spira! — završila bi šapućući pop Ćirinica.
No iako je to gospođa popadija govorila, zato ipak ne treba niko da pomisli da su se oni, ne daj bože, mrzeli. Živeli su oni vrlo lepo, kao što, naposletku, i priliči popovskim kućama, koje treba da posluže kao primer ostalom stadu i parohijanima.
Živeli su, kao što rekoh, vrlo lepo. Kad pop Spira zakolje svinje i napravi disnotor (što će reći svinjsku daću), a on prvo pošlje pop-Ćiri od zaklatog svinčeta i kožurice i masti i kobasice i krvavice, pa ponekad i neku švarglu, ma i najmanju; tako isto radi i pop Ćira i šalje pop-Spiri. A primeru supruga svojih sledovale su i domaćice. Kad bi se što umesilo u jednoj, slalo bi se od toga i u drugu kuću s primedbom da nije baš ispalo onako kao što se želelo, i molbom da iskreno i bespristrasno ocene kako im se dopada milihprot, torta, štrudla, kuglof i tome podobna testa.
— Ah, — rekla bi sva zadovoljna i srećna gospođa Ćirinica, ređajući kiselu štrudlu po tanjiru, da pošlje gospođi Spirinici. — Znam da će pući od jeda gospoja Sida kad samo vidi kako je dobar moj kvasac! Pa kernštrudla lepo narasla, pa mekana k’o duša. Gledaj samo kako je odskočila k’o federi u kanabetu! Jedna lepota! Bože, bože, čisto bih sama odnela, samo da je vidim kakvo će lice da napravi kad je vidi! A njena štrudla od prošle nedelje bila je spljoštena k’o slepačka pogača, k’o da je spram mesečine pečena. Ovoliko će odskakati od zemlje od one njene pakosti, beštija debela, samo kad vidi, — veli gospođa Ćirinica i pokazuje neverovatnu visinu do koje će gospođa Spirinica poskočiti od silne pakosti, i daje tanjir kćerci svojoj da ga odnese u komšiluk.
A posle ručka odmah otrča preko puta da ih zatekne za stolom, da na licu mesta vidi efekat koji je proizvela svojom kernštrudlom.
— Baš ću vas nešto zamoliti, slatka gospoja Sido, pa ma se ljutili na mene, — rekla bi gospoja Persa, pop-Ćirina lepša polovina, onoj drugoj popadiji, — sve se kanem da jedared dođem kod vas na jedno pola dana, pa da vi mene lepo naučite kako vi to pravite one vaše čuvene puterkrofne. Vi to začudo lepo umete i nadaleko ste se pročuli čerez njih. A ja, đavo bi me moj znao, meni nikad ne ispadnu za rukom. Šta sve ne radim, pa ne valja! Ne valja, vidim i sama!
— A, dabome, nije nego još nešto! — cifra se gospoja Sida.
— Ne, ne, bez šale vam kažem. Koliko sam se puta sita naplakala zbog toga. Uvek mi prebacuje moj suprug. Jedared sam se baš naljutila pa mu rekla, kad mi je stao prebacivati što ne umem tako lepo k’o vi, rekla sam mu... ’oću da vam kažem, slatka gospoja-Sido, pa ma znala da ćete se odmah sad tu naći uvređena,... »A ti onda što si«, reko’ mu ja, »uzeo mene! Bio uzeti gospoja-Sidu, kad ti tako puca srce za njom, pa bi onda imao ko da ti pravi šprickrofne... a i lepša je od mene, i deblja«...
— Valjda puterkrofne, hteli ste reći? — popravlja je gospoja Sida malo ljuta zbog spomenute debljine.
— Ta da, puterkrofne, uš’o đavo u njih, bože me prosti! Ljuta sam, slatka, pa ne znam već ni šta govorim. Ne mogu ja sve znati; kad mi nije od boga dato da pravim puterkrofne. Ta, boga mi, šta tu vazdan, a šta me je tu okupio! A njemu onda pune oči suza, pa samo namešta pojas i ćelepuš, pa samo kaže: »No, no, kaže on. Kud ti opet ode! Nisam, kaže, tako mislio, Perso, suprugo moja; volijem ja tebe nego sve puterkrofne na svetu!« A meni onda dođe žao što sam ga tako ožalostila, pa proklinjem i sebe i šprickrofne.
A gospoja-Sidi milo, bože, pa se sve namešta na stolici, a trbuh joj se trese od zadovoljstva, pa je teši:
— E, gospoja-Perso, tako vam je to u ovom svetu. Svakoga je obdario bog sa po kakvim darom; nije ni u puterkrofnama sva sreća. Nego baš kad ste se toliko kapricirali i držite da ja bolje pravim od vas, onda s drage volje, kad god je vama zgodno. Dođite eto jedne nedelje pre podne, a povedite i Melaniju s vama. I ona je već velika; danas sutra pa će joj se javiti kakva prilika... pa treba da zna, i nju ću naučiti. Ali, slatka, usluge za uslugu; ’oću i vas da to košta nešto...
— Molim, molim, da čujem.
— Samo tako ću vam pokazati ako vi mene naučite kako se pravi onaj melšpajz što se zove: Saće od zolje od kvasca, jer ste vi u tome, moram priznati, pravi majstor. A moj popa opet to, pa samo to voli, kao da je, bože me prosti, švapsko dete.
— He, slatka moja, — veli ponosito gospoja Persa, — nije to svakom baš ni dâto! Al’ zato je trebalo imati dobrog učitelja, a ja sam ga baš imala! Moja pokojna mama, bog da joj dušu prosti, nije bilo toga testa ili melšpajza što ga ona ne bi znala zgotoviti. Kad ona napravi to Saće od zolje od kvasca, mogla je, što kažu, i samog cara poslužiti!! Gospodin Jerotej Draganović kad je napisao onaj Kohbuh, hteo ga je njoj posvetiti, da šta!
— Verujem, slatka.
— Pa kako je mene moja mama učila, tako ja sad učim moju Melaniju.
— Slatka! I moja Juca tako isto. Zna vam ta svašta. Ali kažem vam, slatka, samo jedared da vidi kako se nešto gotovi, odmah ti ona, râno moja, trči kući pa proba. Ima jednu knjigu punu ispisanu. Lepe korice i piše na njima Poeѕіe što joj je kupio za spomen na prezent gospodin Šandor, jurat iz Kikinde, a nema ništa trukovano, nego sve prazni listovi. A ona, slatko dete moje, sela pa zapisala u nju sve sosove, cušpajze i melšpajze kako se pravidu. Sve izlenjirala i ispisala, slatko dete moje. Piše k’o kancelarista kakav; isti njen otac! Ko je uzme, slatka, taj će bar znati da ima jednu dobru virtštafterku.
— Râno moja, znam. I ja je, verujte, slatka, nikad ne delim od moje Melanije i uvek joj kažem da se samo sa njom druži i na nju ugleda.
Eto, tako se razgovaraju dve popadije.