PONOĆNA PESMA
Pevao bih pesme nove,
Pevao bih starim glasom,
Naše svete žrtvenike
Da odenem novim krasom;
Da zadahnem novim dahom
Svaki spomen dana oni’,
Al’ čim dirnem žice stare
A suza se sama roni.
Otkud suza? — Oh, ne pitaj —
Ti me jošte zoveš svojim,
Al’ kad danas mislim na te,
Ne znam zašto, ja se bojim.
Ne smem žice ni da taknem —
Svaki glasak tamna tuga,
Setna pesma ptice one
Koja bludi bez svog druga.
Čini mi se, ne znam zašto,
Što bi sveto nije više,
Sve sličice srećnih dana
U meni se skameniše;
A srce bi da se mazi,
Još za tobom silno bije.
Al’ ti sretni naši dani
Tebi, možda, — maštanije.
Ti odlaziš, — u mom srcu
Tako strašna pustoš zija,
Oprosti mi, oprosti mi —
Za tobom bih beg’o i ja.
Ja sam jošte tvoje „dete”,
Demoni ga takli nisu, —
O, ala je srećno bilo
Dok na tvome beše visu.
Otisni ga, oj anđele,
S njim će minut’ tuga mnoga;
Otisni ga, nek’ izumre
Bez ljubavi i bez Boga.
A kad kradom starost dođe,
Ti u miru mlad svet stvaraj,
Potraži me pod bršljanom,
Pa se s prahom razgovaraj.
Moj prah će ti ozdo reći:
Beše l’ slađi taj svet veći,
Za koji si mene dala,
Moja ružo precvetala!
