Politička prošlost Hrvata 13

Hrvati hrišćanska krajina

Stalni turski upadi i četovanja prisiljavali su Austriju da se brani. Pošto je na ljutoj Krajini mogao da izdrži samo naš ratnički planinski čovek, ona ga od prve polovine XVI veka primamljuje iz Turske i naseljava u opustošene pogranične krajeve kao graničara. Ovi ljudi, naviknuti na turski način ratovanja, vraćaju Turcima za njihove upade i pljačkanje istom merom. Organizovani u veće i manje čete, provaljuju duboko u turske zemlje, pale, robe i odgone roblje. To su bili iz naših narodnih pesama poznati uskoci. Najpre se pročuše u Senju, gde su dovedeni posle pada Klisa 1537. Gotovo stotinu godina senjski uskoci su četovali po moru i kopnu. Od Bihaća i Petrinje na severu do Trebinja i Dubrovnika na jugu njihove barke krstare morem a čete planinama. Nijedna turska lađa, nijedna turska kula nije bila od njih sigurna. Dve hiljade sela turskih i hrišćanskih plaćalo im je danak, samo da ih puste na miru. Od njihovih udara propištala je Bosna a zakukala Venecija. Čitav rat morala je Venecija 1615—1617 da vodi s Austrijom da je prisili da rastera uskoke iz Senja. Venecija je prisilila Austriju da obustavi akciju senjskih uskoka ometajući joj tako stvaranje ratne flote na Jadranskom Moru. Iz uskočkih barki lako su mogli postati ratni brodovi, od senjskih uskoka mornari. Njihov sukob sa Venecijom bio je u osnovi isto što i sukob starih neretljanskih i hrvatskih gusara, borba o gospodstvo na Jadranskom Moru. Austrija to nije uvidela i zabavljena u to doba drugim, za nju većim pitanjima u Srednjoj Evropi, ona je popustila Veneciji i ostavila joj gospodstvo na Jadranu. S tim joj je omogućila da preko kotarskih i primorskih uskoka postigne ono, što su Senjani hteli da izvojuju Austriji: oslobođenje Dalmatinske Hrvatske od turskog jarma. Doista kad je Tursko Carstvo u XVII veku počelo da uzmiče prema unutrašnjosti Balkanskog Poluostrva, Venecija je zahvaljujući kotarskim i primorskim serdarima zavladala celim jadranskim primorjem i osigurala sebi, iako već nemoćna i trula, za još stotinu godina gospodstvo na Jadranu.

Akcija senjskih, kotarskih i primorskih uskoka imala je još jedan veliki značaj za Hrvate. Borba na granici i njihova četovanja sa nemilosrdnim uništavanjem svega onoga, što je bilo tursko učinili su da je u onim predelima gde su oni dopirali raja hrišćanska bila najbolje zaštićena. Iz dubina naših zemalja prebegavaju tamo nezadovoljni, zastrašeni ili progonjeni pod njihovu zaštitu. Dolaze i katolici i pravoslavni, zajedno ratuju, zajedno četuju, ukrštaju se i etnički i nivelišu kulturno i nigde kao ovde kod dinarskog čoveka Hrvata nije toliko bilo ujednačavanja sa srpskim čovekom. Ne samo po telesnom sastavu i temperamentu nego i po običajima, pesmi i drugim životnim navikama nastalo je takvo izjednačavanje da ih je teško razlikovati, kad ne bi bilo vera.

I katoličku veru pored franjevaca ovde najbolje čuva uskočka akcija. Kao pretstraže dveju katoličkih država Austrije i Venecije uskoci od Karlovca na severu do Kotora i Trebinja na jugu daju onu snažnu podršku katoličanstvu u našim zapadnim zemljama, tako mu potrebnu u vreme kad je katolička crkva bila najomrznutija i najprogonjenija vera U Turskom Carstvu.

Zbog odbrane od Turaka i na granici od Senja do Drave dovođeni su uskoci iz Turske. Bili su to opet naši planinski stočari koji su vekove proveli kao slobodni planinci, zaštićeni svojim katunskim samoupravama. Iz ovih samouprava će se u našim srednjovekovnim državama početi a za turske vlade završiti stvaranje plemenskih i kneževskih autonomija. Njih će Turci dovoditi kao martoloze i naseljavati na granicu prema Austriji a odatle će oni prebegavati na drugu stranu. Naviknuti na slobodan život, oni će prelaziti u Austriju i pristajati da brane njenu krvavu granicu samo pod tim uslovom da ne budu plemićki kmetovi, da plaćaju danak otsekom, i to što manje, i da imaju svoje samouprave. Sve su to oni imali dobrim delom m u starom zavičaju, pa im je i Austrija morala dati. Takve povlastice dobijaju u prvoj polovini XVI veka najpre žumberački uskoci nastanjeni u Žumberku, zatim dolazi jedna gomila za drugom. U toku XVI veka od Senja na Jadranskom Moru pa preko Gomirja i Žumberka i Varaždina do Drave stvara se čitav niz slobodnih uskočkih opština na hrvatskoj granici. Oni dobijaju opustele zemlje hrvatskih velikaša, ali neće da budu njihovi kmetovi. Uskočka sela su neovisna od hrvatskog bana, jer imaju svoje samouprave i svoje knezove za građanske stvari, a kad su ljudi na službi idu pod zapovedništvom svojih vojvoda i slušaju samo nemačke oficire na granici. Tako se iz onog ostatka slobodnih hrvatskih zemalja počinje postepeno odvajati jedan deo kao posebno upravno telo koje ne podleže jurisdikciji hrvatskog bana, ni pod nadležnost Hrvatskog sabora. Stvara se Vojna Granica.

Još od samog počtka stvaranje na hrvatskom zemljištu uskočkih opština, nezavisnih od banske uprave i davanje uskocima u slobodan posed zemalja hrvatskih velikaša izazvalo je nezadovoljstvo kod hrvatskog plemstva. Hrvatski sabori stalno su tražili da se uskočka sela podvrgnu banskoj vlasti, a uskoci postanu plemićki kmetovi. Teško bi bilo nabrojati broj deputacija, slatih iz Hrvatske u Beč, broj tužbi, zadevica pa i krvavih sukoba oko toga. Ništa nije pomoglo. Uskoci, kao što rekosmo, naši planinski stočari nisu hteli ni čuti da postanu plemićki kmetovi, još manje da priznaju nad sobom drugu vlast osim svojih knezova, vojvoda i nemačkih oficira. Oni to nisu hteli tim više, što su najvećim delom bili pravoslavni, Srbi, pa pored klasne suprotnosti koja je postojala između njih kao slobodnih seljaka, vojnika i hrvatskih plemića, bila je i verska razlika. Još od samog početka doseljavanja Srba u hrvatske zemlje, crkva i voćstvo, pa i narod, bunili su se protiv ubacivanja jednog kulturno stranog elementa u svoju sredinu. Tako je borba protiv podvajanja hrvatskih zemalja na banske i vojničke dobila pored klasne i svoju versku, nacionalnu boju: otpor crkve i plemstva protiv naseljavanja pravoslavnih. U ovom otporu i reakciji Hrvata katolika na doseljavanje pravoslavnih Srba u njihove zemlje leži tajna hrvatsko-srpskih sukoba i trvenja od onih vremena pa može biti sve do danas. Nagonski osećalo se tamo da je ovaj novi element poremetio unutrašnju ravnotežu hrvatskog naroda, i da je iz temelja izmenio stara nacionalna i kulturna stremljenja izgrađena u vekovima pre dolaska Turaka. Zato se protiv njega od početka dižu svi oni, na koje je kulturni uticaj sa zapada toliko delovao da su u svojim opštim koncepcijama imali izgrađena shvatanja i težnje koje su već bile udaljene od opšte jugoslovenske osnove prvih vekova posle doseljenja.

Pri naseljavanju uskoka na granicama Turske nemački generali imali su u vidu samo vojno-odbranbene interese. Zato i pored protesta hrvatskih staleža oni ne prestaju u toku XVI i XVII veka sa njihovim dovođenjem i naseljavanjem. Kad je Ferdinand II stvorio novu organizaciju na Vojnoj Granici podelivši je na dva generalata, karlovački i varaždinski, on je 1630 dao i širu osnovu narodnim samoupravama. U okviru kapetanija narod je birao svoje ober-knezove, osnovica knežinskoj autonomiji koju će Austrija sa Vojne Granice da prenese u Srbiju kad je bude osvojila 1718 do 1739 g.

Docnije, kad se posle turskog poraza pod Bečom 1683 granice Habzburške Monarhije budu pomakle na Savu i Dunav, organizacija Vojne Granice pružiće se pored tih reka sve do Sedmogradske obuhvatajući u svoju organizaciju veliki deo hrvatskih zemalja. Malo po malo kako se organizacija izgrađivala, nestajalo je narodnih samouprava, vojna disciplina i nadležnost prenošena je i na građanske stvari. Hildburg-hauzenove reforme u prvoj polovini XVIII veka dovršiće konačno ovo preuređenje i od Jadranskog Mora preko Like, Banije Slavonije i Srema, tamo za Banat izgradiće se jedna upravna oblast svoje vrste, gde je vojnik upravljao svim i svačim počevši od vojne vežbe pa do prosvete, zdravstva i sudstva. Pod vojnom upravom ovaj svet će se u toku od tri veka posvetiti samo vojničkom zanatu, dati dobre vojnike i oficire i slično razvoju u dinarskim krajevima i tu će pod pritiskom zajedničkih ratničkih nevolja n uspomena na pobede i poraze najviše napredovati, srpsko-hrvatska simbioza, kulturno i mentalno ujednačavanje.