Pola vina, pola vode

Kosta Trifković

POLA VINA, POLA VODE

POLA VINA, POLA VODE Pisac: Kosta Trifković

OSOBE


MARIJA PETROVIĆKA, udovica
SOFKA, njena sobarica
LAZA POPOVIĆ
JOVAN, njegov sluga


Zbiva se na dobru udovičinom.



ČIN PRVI

PRVA POJAVA


Ukusno nameštena soba. S leve i desne strane stolovi, na svakom artija, diviti i pera. Od ostraga veliko ogledalo. Iznad stola s leva i desna po jedno kanape ili stolice.
MARIJA (sama.)

MARIJA (koja je do sada čitala, baci srdito knjigu od sebe): Sve badava! Kad je čoveku dugo vreme, ne zabavlja ga ni čitanje! Mislila sam, da je samo u varoši dugo vreme, pa sam došla da živim na salašu „u prostoj, punoj dražesti prirodi!“ Pa sada, šta da počnem? Da nadgledam kako se vrši? Na što plaćam onda odadžiju? Da se šećem po okolici? Velika je pripeka! Da spavam? Šta ću noću činiti! {Zeva.) Ne ostaje mi drugo, već da zevam! (3eva i opet.) Bože moj, baš je udovica nesretno stvorenje! Al‘ tako mi treba, što sam se udavala! Sad bih bila još devojka, vesela, zadovoljna, bez ikakvih briga! Ili da se po drugi put udam? Samo to ne, ni za koje novce! Jedared se prevariti, to je čovečno, to se može svakom dogoditi, ali ko i po drugi put traži kirije, taj mora biti lud! Hvala budi mome pokojnom mužu, te me je jedanput za svagda izlečio. Okusila sam taj slatki bračni život, pa su mi još i sada gorka usta.

POJAVA DRUGA
Sofka i pređašnji.

Sofka (stupi u sobu noseći pismo.): Evo, milostiva gospoja, pismo iz varoši! Baš ga je sada doneo kočijaš!
Marija: Pismo! Od koga to može biti? Daj da vidimo! Po svoj prilici kakva pozivnica na besedu. (Uzme pismo.)
Sofka: Na besedu? O, onda moramo ići u varoš!
Marija: A šta ćeš ti na besedi?
Sofka (otežući): Ta znate milostiva gospoja, ja stojim onde pri vratima!
Marija: Ponda?
Sofka: Pa tamo stoje i drugi, oni što nisu igrači, stariji gospodari!
Marija: Ponda?
Sofka: Za boga! Ponda, ništa više, — ako baš kogod što smešno rekne, a mi se onda nasmejemo!
Marija: No, no, čuvaj se ti! (Otvori pismo.) Od koga može biti? (Čita potpis.) "S poštovanjem Laza Popović?" Laza Popović? Nisam moga veka za njega čula!
Sofka: Milostiva gospoja, to je za celo kakav nov prosilac!
Marija (prezirno): Onda mi ga je žao! Košar mu ne fali! Daj da vidimo. (Čita.) „Milostiva gospo! Vama će biti poznato, da imate u Vašoj porodici jednoga rođaka u Šatrincima, po imenu Grgu Svirčevog!“ (Za sebe.) Jeste! Moj je otac bio sa decom njegove sestre od strica rođeni brat od tetke. (Čita dalje.) „Na vašu veliku sreću ili nesreću, kako hoćete, Grga Svirčev je umro.“ (Za sebe.) Lepo! (Čita dalje.) "I ostavio posle sebe imanje od 30.000 f.“ (3a sebe.) Sve lepše! (Čita dalje.) „A za nasljednike svoje, ne imajući nikog bližeg, ostavio je nas dvoje!“ (Skoči za sebe.) Je l‘ moguće? Ta to je bio vrlo pametan čovek! (Snuždeno.) Baš mi ga je žao što je siromah umro!
Sofka: Ali, milostiva gospoja, da nije umro, ne biste vi nasljedili?
Marija: Imaš pravo, bolje što je umro! Star črvek, morao mu je ovaj život nesnosan biti. No, da vidimo dalje šta piše naš rođak. (Čita.) Dakle: „Ostavio je na nas dvoje, ali samo tako,“ (za sebe.) Šta? (čita) „ako se nas dvoje uzmemo!“ (Za sebe.) Mi da se uzmemo? Od toga ne će biti ništa! Sad vidim, da taj moj rođak nije bio ni najmanje pametan čovek.
Sofka: Ali, milostiva gospoja, pa zašto ne?
Marija (srdito): Ćuti! (Čita dalje.) "Jer ako se ne ushtemo uzeti, onda čitavo imanje pripada novosadskom društvu za radinost, koga je društva bio zaveštač član potpomagač. Ako pak samo jedno od nas ne ushte, onda onaj drugi dobija polovinu nasljedstva, a njegov deo pripada društvu za radinost.“ (Sofki) Jesi li ti što razumela od celoga?
Sofka: Da kako da sam!
Marija: Dakle?
Sofka: To je tako! Ako vi hoćete, a on ne će, onda vi dobijate 15.000 f., a on ništa; ako on hoće, a vi ne ćete, onda on dobija 15,000 f., a vi ništa; ako vi i on hoćete onda dobijate 30.000 f.; ako ni vi ni on ne ćete, onda ne dobija niko ništa i novac pripada društvu za radinost! Jeste li sada razumeli?
Marija: Potpuno, — al‘ moram reći, da me nije ni najmanje obradovalo! (Zamisli se.)
Sofka: Čitajte samo dalje.
Marija: Imaš pravo! (Čita.) „Ujedno vam javljam, da ću zajedno sa ovim pismom i ja stići, da po zavetnim uslovima stvar svršimo. S poštovanjem.“ i. t. d. (Za sebe.) Sve bolje i bolje.
Sofka: Pa šta nas je briga! On će doći, vi ćete se njemu dopasti, on će se vama dopasti, a 30.000 f. su naši.
Marija: Nikad se on ne će meni dopasti, ja ne ću da se udajem!
Sofka: Dobro, — al‘ onda 15.000 For.
Marija (ljutito): Da đavo odnese tog rođaka, što nije znao pametniji zavet učiniti.
Sofka: Po svoj prilici da je dobro znao, da niste naklonjeni bračnom životu.
Marija (srdito): Šta se to njega tiče?!
Sofka: A šta se vas tiču 15.000 f.
Marija: Hoćeš da me jediš?
Sofka: Ja? Bože sačuvaj, milostiva gospo, to nije običaj sobarica.
Marija: Šta da činim? (Ladno.) Nije mi ni brige, ja se njemu zacelo ne ću dopasti.
Sofka: Ko zna.
Marija (srdito): Ja znam!
Sofka: To vi ne možete presuditi.
Marija: Nije nego ti!
Sofka: Ja pre! — Za to sam i uverena, da ćete mu se dopasti.
Marija: A po čemu ti to sudiš?
Sofka: Prvo, — vi imate lep nos.
Marija (pređv ogledalu): Zaista?
Sofka: A od nosa mnogo zavisi!
Marija: Može biti!
Sofka: Ponda imate lepe oči.
Marija: Kažu!
Sofka: Lepe zube!
Marija: Ni jedan mi ne fali!
Sofka: Lepu kosu!
Marija: O, meni zaista ne treba šinjon!
Sofka: Malu ruku.
Marija: Rukavice nro 6.
Sofija: Malu nogu.
Marija (gledi nogu): Ove su mi cipele malo velike.
Sofka: Jednom reči, vi ste jedna lepa ženska, pa ćete se za celo dopasti!
Marija: Bože moj, sad za što da sam baš ja lepa!
Sofka: Istina Bog, mogla sam i ja biti! (Čuje oe topot konja. Sofija otrči prozoru.) Milostiva gospoja, evo mladoženje!
Marija: Šta? Ej, naopako! Šta da radim, šta da počnem? Pa ovako sa svim u negliže?
Sofka (smeje se): A vi obucite novu haljinu!
Marija: Ti se smeješ. Tebi je do šale! Neblagodarno stvorenje jedno! (Huče po sobi) Šta da radim, kako da mu se ne dopadnem?
Sofka (zamisli se): Ha! Ja sam našla!
Marija: Šta oi našla?
Sofka (patetičo): Sredstvo da vas spasem!
Marija: O, govori, brzo govori!
Sofka: Dok je ovde mladoženja, dotle ste vi Sofka, a ja gospoja Petrovićka.
Marija: Ti se kanda šališ?
Sofka: Sa svim ozboljno govorim! Vi ste moja sobarica, a ja vaša gospoja.
Marija: Ponda?
Sofka: Bože moj, kako teško pojmite! Kad ja budem gospa, dobra vam stojim, da mu se ne ću dopasti. On će odustati, a nama će ostati 15.000 for. Jeste li me sada razumeli?
Marija: Dakle ti hoćeš da on tebe drži za mene?
Sofka: Da kako!
Marija: A mene za tebe?
Sofka: Da kako?
Marija (prsne u smej): Prekrasno! Vrlo dobra misao! A ti ćeš već tvoje učiniti, da se ne dopadneš?
Sofka: Ta naravno! Ali sad brzo da promenemo uloge, jer čujem već, gde dolaze.
Marija: Hajd‘mo, — hajd‘mo! (Uđu u pobočnu sobu.)

POJAVA TREĆA

Laza Popović i sluga Jovan.
Popović (ulazeći.): Ja ti kažvm da hoću!
Jovan (koji nosi prtljag na glavi.): Ali gospodine.
Popović: Ni reči više!
Jovan: Ta jeste li vi pametni?
Popović (srdito): Jezik za zube! To je moja briga!
Jovan (tresne prtljag o patos): To nije ni đavo vidio!
Popović (preteći): Jovane!
Jovan(sasvim umiljato): Izvolite gospodine?
Popović (mirno): Tako mi se dopadaš! Pa sad skidaj taj tvoj livre! Na evo ti moj kaput. (Promenu kapute.)Sa svim ti dobro stoji. Čekaj još da ti namestim maramu. (Namešta je.) Tako! Kosu malo gore, (baruši mu kosu.) pa utegni malo te čakšire! No, sad je sa svim dobro, izgledaš kao kakav počasni vicenotaroš.
Jovan: Ne znam kako izgledam, al, da ja predstavljam gospodina, to mi se još nije nikad dogodilo.
Popović: Nije ni mnogim drugima, pa za to opet predstavljaju. Pa sada slušaj! Uzmi se u pamet, i gledaj da se mojoj nevesti ne dopadneš, jer ako se dopadneš, biće batina, na protiv ako se ne dopadneš, pokloniću ti moju stivu lulu, na koju već, odavno imaš zub.
Jovan: Stivu lulu? Onda nemajte brige!
Ula moje ime, ako joj se dopadnem. Nego još jedared, moja mi savest nalaže da vas pitam: Zar zaista ne ćete da se, ženite?
Popović: Na umirenje tvoje savesti savesno ti velim: ne ću!
Jovan: Je l‘ to vaša poslednja reč?
Popović: Najposlednja!
Jovan: I još jedared?
Popović: I još jedared!
Jovan (imitujući bon ton): Ja vas onda sažaljevam!
Popović: Pravo Jovane, rođen si za gospodina! Čujem, da dolaze, brzo na posao!

POJAVA ČETVRTA
Sofka (kao gospoja): Marija (kao sobarica) i pređašnji.

Sofka (Mariji): Ostavi me!
Marija (za sebe): Dobro počinje! (Ode.)
Jovan (Lazi): Japaša taj prtljag pa petljaj odavde!
Popović (za sebe): Ao, lolo jedna, čekaj dok ja budem opet gospodin! (Ode.)


POJAVA PETA
Jovan i SoFka.
(Ovaj se prizor deklamuje u komičnom patosu.)

Jovan: Sluga sam ponizan, gospođo draga! (Klanja se.)
Sofka: Služenica vaša! (Za sebe.). Idi do vraga!(Klanja se.)
Jovan:
Popović Laza moje je ime,
Svagdar na usluzi bilo ma čime! (Klanja se.)
Sofka:
Petrović Marija pred vama stoji,
Sretna da i vas za rođaka broji! (Klanja se.)
Jovan:
Vama je poznato, biće vam znano,
Da nije svakome čoveku dano
Navek uživati blažene sreće,
Već da nestane — ko lansko cveće!
Sofka:
Vašeg gospodstva razumem reči,
Srce mi moje od žalosti dreči,
Rođak naš Svirčev, on je premin‘o,
Baš ga je svalilo ono crno vino.
Jovan (publici):
Plačevni zbore! Prolevaj suze,
Plačite i vi šatrinačke muze,
Njega je nestalo, nema ga više!
Prolivajte oči gorkih suza kiše!
Sofka:
Od veljih jada činite veći!
Pod teškim teretom mož‘te podleći!
Utišajte tugu, ublažite jad, (sa svim trivijalno.)
Uzmite stolicu, pa sedite sad! (Sedne.)
Jovan (sedne):
Za nas žive ljude u najlepšem cvetu
Biće još utehe na ovome svetu. (Izvadi lulu.)
Sofka:
Razna su sredstva, što vam tugu blaže!
Zavisi od tog, koja koga draže!(Izvadi burmuticu.)
Jovan (za sebe):
Šta naopako šmrče? To je lepa vdova!
Sofka (za sebe):
O viziti puši? Krasna mazgova!
Jovan:
Naš rođak Svirčev, blažena veka,
Njega je nestalo s ovoga sveta!
Osta za njime plač i ridanje!
Sofka:
A uz to još neko malo imanje!
Jovan:
Trideset hiljada, malena svota!
Sofka:
I ništa više, to je sramota!
Jovan:
Ovo imanje pripada nama,
Polovica meni, polovica vama,
Ako se budemo, to jest uzeli,
Inače ide na „radničke celi“. (Pljucne.).
Sofka (češe se):
A koji od nas ne bude hteo,
Po zavetnom pismu gubi svoj deo!
Jovan:
Tako je, gospo, to je u stvari:
Naš nas je rođak hteo da spari! (Pljucka.)
Sofka (češe se, za sebe):
Jednako pljucka, — uši mi vređa!
Jovan (za sebe):
Češe se vdova, svrbe je leđa!
(Glasno.) Tačno se držim njegove volje,
Star‘o se za nas, da ne mož‘ bolje,
Evo me dakle u punoj nadi.
Da ću se mojoj dopasti mladi! (Pali lulu.)
Sofka:
Vaša je poseta za mene čast,
Vaše su reči za mene slast! (Šmrče.)
Jovan:
Po mojoj savesti mogu vam kaz‘ti:
Čovek sam blag, nit‘ imam strasti,
Tek gdekoji put -— na što da krijem?
Volim, što no kažu, malo da pijem!
Sofka:
Idite, molim vas, sve je to šala,
Ja bome pijem i iz bokala!
Jovan:
A pored pića ali tek svecem,
Rado se bavim, što no kažu, kecem.
Sofkz:
Idete, molim vas — ludorija,
I radnim danom kartam se ja!
Jovan:
Još i to kažu, al' lažu ljudi,
Da sam u piću luckaste ćudi,
Vazdan tumaram i mira nemam.
Gde što uhvatim, što no kažu, lemam! (Pljucne.)
Sofka:
Idite, molim vas, ludorije,
Pijani traže samo kirije!
I moj pokojni nije bio bolji,
Opet je išlo sve po mojoj volji! (Šmrkne.)
Jovan:
Ponda se na me i to potvara,
Da ljubim ćerku nekog pivara!
Al‘ mogu vam reći: istina nije! (Pljucne.)
Sofka:
Idite, molim vas, ludorije!
Zloban je svet, hoće da dira,
I meni nameće nekog oFicira! (Šmrkne.)
Jovan:
Ponda još kažu, — mnogo je većem,
Da silne novde na lutriju mećem! (Pljucne.)
Sofka:
E vid‘te, zato, morate znati
I poslednju paru mogla bi dati! (Šmrkne.)
Jovan:
U ostalom ja sam srca poštena,
Sa mnom će biti sretna moja žena!
Sofka:
Ja sam vam dobra — ne mogu kriti,
Muž će moj sa mnom zadovoljan biti!
Jovan:
Sav ću moj život posvetiti ženi!
Sofka:
Muževlja volja, biće sveta meni!
Jovan:
Ljubav će moja biti bez kraja!
Sofka:
Moj će muž kušati sladosti raja!
Jovan (ustane):
Tako smo gotovi, sada me znate!
Sofka (ustane):
I vi o meni pojma imate!
Jovan:
Odgovor čekam lio il‘ tako!
Sofka:
Vi ste na redu!
Jovan:
Ne, ne, nikako.
Već molim lepo!
Jovan:
Gospožo draga! —
Sofka:
Gospodine!
Jovan:
Skromnost, mi moja ne da izreći,
Odsudnu rečcu budućoj sreći.
Dozvol‘te, dakle, hoćete znam,
Odgovor moj, da pismeno dam!
Sofka:
Nazore vaše potpuno cenim,
I ja bih morala da pocrvenim,
Ako bi hteli sad odmah znati,
Za to ću i ja pismeno dati.
Jovan:
I sada se klanjam, ostavljam vas,
Pun nade iščekujem sretni čas! (Pođe vratima.)
Sofka:
Ostajte s Bogom! Trenutak koji
Može nas rastavit' mož‘ da spoji.
Jovan (za oebe):
Reći će „ne“, jednu za sto! (Ode.)
Sofka:
Rekne li „da“, — onda je vo!


POJAVA ŠESTA
Marija i Sofka.

Marija (uđe naglo): Dakle?
Sofka: Sve je dobro.
Marija: Jesi l‘ mu se dopala?
Sofka: Morao bi biti lud, ako sam mu se ja dopala. Šmrkala sam pred njim, češala sam se pred njim, rekla sam, da rado pijem, da se rado kartam, da mećem na lutriju, da tučem muža, jednom reči sve, što mi je palo na pamet.
Marija: I preterala si u tvojoj revnosti. Ali na čemu je ostalo?
Sofka: Ostalo je na tom, da se pismeno izjasnimo, hoćemo li, ne ćemo li.
Marija: A zašto pismeno?
Sofka: I vi se ne sećate? Kad bi se usmeno izjasnili, moralo bi jedno od nas dvoje biti prvi, te bi tako onaj drugi imao široko polje.
Marija: Razumem! Mi ćemo se dakle pismeno izjasniti! Ali šta da reknemo?
Sofka: Slušajte milostiva! Ja sam sigurna, da mu se niste dopali. Vi dakle slobodno možete reći „da“. Tako ćete vaš deo spasti, a ne ćete morati poći za njega.
Marija: Ali ako i on rekne „da“?
Sofka: On neće reći, tu sumnje nema, inače bi morao biti najluđe muško na svetu, a to bi za muške vrlo laskavo bilo.
Marija: E dobro, kad si sigurna, da mu se nisi dopala.
Sofka: Sasvim!
Marija: Onda ćemo reći „da.“ Hajde samnom, da ti napišem pismo. (Odu.)

POJAVA SEDMA
Laza i Jovan

Laza: I ti dakle veliš, da slobodno možemo roći „da?“
Jovan: Slobodno gospodine, jer ona bi morala biti najveća ćurka na svetu, ako sam joj se ja dopao.
Laza: Ali ako ona „da“?
Jovan: Al’ ona ne će reći, ja sam tako siguran, kao da mi je stiva lula već u zubima.
Laza: Dobro, — stiva već ne fali. Sad odlazi, da napišem pismo. (Jovan ode Laza sedne i piše.) „Dražajša gospo! Je li nužno reći, što se po sebi razume? Može li biti, da se ona, koja sav svet očarava, i meni ne dopadne? Da milostiva! Ja vas ljubim i ništa drugo ne želim, već da se naše sudbine za navek spoje. Vaš obožatelj Laza Popović.“ Tako! Da ga još savijemo, -— tako, sad je sve uredu, a 15.000 su spaseni.

POJAVA OSMA
Marija i pređašnji.

Marija (nosi pismo u ruci, — pristupi Lazi): Evo poslala milostiva gospoja pismo.
Laza (za sebe): Nije ružna ova sobarica. (Glasno.) Baš dobro, imam i ja jedno u izmenu od moga gospodara.
Marija: I pita, kad ćete putovati! (Za sebe.) Da ih se kurtališem jedared.
Laza: Vaša bi gospoja po svoj prilici htela što pre?
Marija: Molnm, ja to nisam kazala. (Za sebe.) Kako me vatreno pogleda.
Laza: To se razume, vaša gospoja. Recite da ja ne mogu znati, kad će moj gospodar poći. Što se mene tiče, ja bih rado duže ostao.
Marija: Dopada vam se ovde?
Laza: Ne baš sve.
Marija: A šta to?
Laza: Taka lepa sobarica, kao što si ti! (Hoće da je zagrli.)
Marija: Natrag bezobraznik jedan! (Za sebe.) Šteta, što je sluga, nije tako ružan.
Laza: No, no, — nemojte se odmah srditi, to je sve u šali. Dajte to pismo.
Marija: Evo, — dajte vi vaše!
Laza: Evo ga. (Menjaju, otvore i čitaju pisma.)
Marija (uplašeno za sebe): On hoće?
Laza (uplašeno za sebe): Ona pristaje?
Marija (za sebe): On hoće, ja hoću, stvar bi bila svršena.
Laza (za sebe): Ja hoću, ona hoće, da se dakle uzmemo?
Marija (srdito za sebe): To ne će biti!
Laza (srdito, za sebe): Nikad dok sam ja živ.
Marija (za sebe): A ona ćurka mi još kaže, da se nije dopala.
Laza (za sebe): Onaj konj još kaže, da se nije dopao?!
Marija (za sebe srdito): Tim se muškima ma kakva ženska dopadne, sram ih bilo!
Laza (za sebe, srdito): Te se ženske ma u koga zaljube, — nije ih ni sramota.
Marija (hoda srdito po sobi): Ne, to ne će biti, i opet kažem to ne će biti! Za onoga pijanca, kartaša, lutrijaša, bekrijaša pušadžiju ja da pođem? I to za 15,000? Ni za milion!
Laza (hoda srdito po sobi): Ja koji sam se čitavog mog veka klonio bračnog života, ja da uzmem žensku, koja šmrče, pije, karta se, igra na lutriji i šta ja sve znam?! Ne — nikad, i po drugi put nikada i po treći put: nikad.
Marija (za sebe): Hoću da puknem od jeda.
Laza (za sebe): Tukao bih se od ljutine.
Marija (sukobi se s Lazom): Vaš je gospodar jedan prostak, jedan neotesan čovek, jedna bekrija, lola, vucibatina. Marija Petrovićka ne će nikad za njega poći. Jeste li me razumeli?
Laza: Vaša je gospoja jedna luda pomodarka, brbljetuša, spletkaruša, švigaruša. Laza Popović ne će nju uzeti dok je živ. Jeste li me razumeli?
Marija i Laza (govore u jedno isto vreme.):
Marija: Prostak, bekrijaš, lola, vucibatina, kartaroš, pijanac, lutrijaš.
Laza: Luda, pomodarka, brbljetuša, spletkaruša, švigaruša, šmrkalo, pijanica, kartaruša.
Marija i Laza (Zajedno): Ne mogu više, hoću da se ugušim. (Padnu na kanabeta i počnu zvoniti.)

POJAVA DEVETA
Sofka, Jovan i pređašnji.

Sofka (koja je ia zvonce utrčala): Šta zapovedate?
Jovan (isto tako): Izvolite gospodine?
Marija (začuđeno): Vode! (SoFka ode.)
Laza (isto tako): Vina. (Jovan ode.)
Marija (za sebe): Šta to zvoni?
Laza (za sebe): Daklem ovo je gospoja?
Marija: Dakle vi niste sluga?
Laza: Vi niste sobarica? (Oboje prenu u smej.)
Marija (ozbiljno): Gospodin Popović, vi ste mene sramno prevarili: izdali ste se za slugu, — to nije ni najmanje kavaljerski.
Laza (ozbiljno): Milostiva gospo, to nije nužno, ja odustajem od svoga dela, jer ja vas neću da uzmem, vi možete vaš deo slobodno zadržati.
Marija: Oprostite, ja ne primam rado milostinje.
Laza: Ja još manje!
Marija: Onda ćete mi dakle dopustiti, da i ja odustanem.
Laza: Kako hoćete. Je li nužno pismeno?
Marija: Kako vam je volja.
Laza: Neka je dakle pismeno.
Marija: Neka je pismeno. (Sednu svaki posebice za sto i prenemažu se kao da bi pisali, a ovamo kradom pogledaju jedno na drugo.)
Laza (skoči sa stolico i pređe Mariji): Molim, vas, gospo. Kad već ne ćete da pođete za mene držim da sam u pravu, da vas zapitam za uzrok.
Marija: Uzrok je taj; da su svi muški nestalni, varalice, nisu vredni čestite žene, smatraju svoje žene za robinje, drže sebe za nešto pametnije, hoće da vazda zapovedaju, na svoju se ženu dure, sve im je nepravo, — jednom reči, nikad im se ne može ugoditi.
Laza (nevino): Hteo sam samo da znam! (Ode na mesto.)
Marija (ustane i bajagi šetajućn se po sobi, približi se Lazi): Ja držim, da bi ono naše pređašnje pitanje i ja mogla staviti, — iz ljubopitstva, samo.
Laza: Hoćete da znate? Za to, što ženske ništa ne znaju, do samo sekirati muža. Svaki čas novu haljinu, svaki čas u pozorište na igranku, na besedu, na selo, u kupatilo, i ne pitajući imali se odkud; ponda su ljubomorne, svaki čas se nađu uvređene, padaju u nesvest i šta ja znam.
Marija (nevino): Htela sam samo da znam. (Ode na mesto.)
Laza (ustane i pređe Mariji): U ostalom nije baš svaki muški nestalan i varalica. Poznajem i verne muževe, koji svoju ženu cene i poštuju, svojoj ženi ugađaju, drže je za svoga druga, najboljeg prijatelja, a zle reči nikada ne padne.
Marija (radosno.): Zaista?
Laza: Ja vam se zaklinjem.
Marija: To jest, ima i ženskih, koje ne traže svaki čas novu haljinu, koje svoju kuću čuvaju i za svoga muža žive, koje ne sekiraju svoga muža, na protiv rasteruju mu brigu i svu svoju snagu na to obrate, da ga sretnim i zadovoljnim učine.
Laza (radosno): Zaista ima takih ženskih?
Marija: Ja vas uveravam.
Laza: Može biti. (Sedne da piše.)
Marija (tako isto, — ćute oboje.)
Laza: Želite li vi baš pismeno?
Marija: O, molim, vi ste želili.
Laza: Ja? Bože sačuvaj, vi ste.
Marija: Oprostite, ja znam za celo da ste vi hteli.
Laza: Dobro, kad sam ja hteo, a ono držim, da je dovoljno usmeno.
Marija: Meni je sve jedno. (Opet ćute.)
Laza: Dakle vi ste rekli, da ne ćete da pođete za mene?
Marija: Ko, ja? Vi ste rekli.
Laza: Ja? Bože sačuvaj. Vi ste bili prvi.
Marija: Vi se varate — ja znam za celo da ote vi —
Laza (poleti joj): Ako sam ja rekao, a ja —
Marija: No?

POJAVA DESETA
Sofka, Jovan i pređašnji.

Jovan (nosi Lazi vino): Izvolite gospodine.
Sofka (nosi Mari vodu): Zapovedajte milostiva.
Laza (za sebe): Baš je sada morao doći. (Natoči i proba.)
Marija (za sebe): Da te đavo nosi. (Natoči i proba.)
Laza: Al‘ je kiselo to vino.
Marija (stresv se): Što mi je bljutka ta voda.
Laza (pređe Mariji): Smem li možda malo vina usuti?
Marija: Ja ću moliti. A je li možda po volji malo vode?
Laza: Ja bih vas molio. (Natoče i probaju.) No je li sad voda bljutka?
Marija: Sa svim je dobro. A vino je li kiselo?
Laza: Nije, milostiva gospo. Ko što treba. Pa da se kucnemo.
Marija: Ne marim, to je srpski adet.
Laza (priotupi joj i nežnim glasom): Milostiva gospo. Vi ste voda, ja sam vino. Niti valja voda bez vina, niti vino bez vode, neka bude od sada —
Marija (pruži mu ruku.): Pola vina pola vode. (Zagrle se.)
Laza: I tako sve ovo nije ništa drugo bilo, do —
Marija: Predmet za šaljivu igru.
Jovan: Molim, gospodine, još nešto treba sa šaljivu igru.
Laza: A to je?
Jovan: Da se i poslužitelji uzmu.
Laza: Imaš pravo. Kritičaru za ljubav uzmite se i vas dvoje.

Izvori

• Dramska dela Koste Trifkovića.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Kosta Trifković, umro 1875, pre 149 godina.