Pod zimskim nebom
I nebo se smrzlo zatvoreno, sivo,
Pocrnelo granje umoreno sniva,
Iz sleđenih gora krik se ne odziva,
Samo detlić lupa. Jedva nešto živo!
Sve bolesno davno skrilo se u kute
A dolina kao pod bičem se vije,
Dok ja uz huk vetra prebrajam minute,
Čekam čas i detlić kad će da se skrije.
U lutanju Strast sam našao skrivenu
Ispod jedne venje, gde sanjivo čeka
Da joj leto prospe kosu raspletenu
I da svežom snagom zamiriše smreka.
Zablistaše oči naše pune inja
I zaigra snaga i poljubac pršte
I ustrepta šuma zamrlog rastinja,
A nebesa samo videh, da se mršte.
Vređamo ih možda što mrtvilo sveto
Budimo beskrajno slašću žudi zrele.
O, nek zviždi vetar, u nama je leto,
Naših vrućih dana ruže nisu svele.
Tada pričali smo i lomili grane,
I umorni, najzad, u pustoši sami
Slavili smo pesme krvi uzrujane,
Jer mladost ne ume da mrzne i čami.
A oblaci šušte u studenoj tami.
(Bez datuma)
