Pogrešna shvatanja anarhizma
Anarhizam nije apsolutni anti-socijalni individualizam
Anarhizam ne znači apsolutnu, neodgovornu, anti-socijalnu ličnu slobodu koja krši prava drugih i odbacuje svaki oblik organizacije i samodiscipline. Apsolutna individualna sloboda se može dostići samo u izolaciji - ako je uopšte i tada moguća: "Ono što stvarno oduzima slobodu i čini inicijativu nemogućom je izolacija koja čini ljude nemoćnim." (Eriko Malatesta, Život i Ideje, Freedom Press, London, s. 87)
Anarhizam je sinonim reči "slobodni socijalizam" ili "socijalni anarhizam". Kao što pridev "socijalni" sam govori, anarhizam je slobodno udruživanje ljudi koji žive i sarađuju u slobodnim zajednicama. Ukidanje kapitalizma i države; radničko samoupravljanje industrijom; raspodela po potrebama; slobodno udruživanje; su principi koji čine i osnovu socijalizma (svih pravaca socijalizma). Zbog osnovnih razlika koje ih dele od drugih pravaca, Petar Kropotkin i drugi anarhistički teoretičari su definisali anarhizam kao "levicu socijalnog pokreta". Ruski anarhista Aleksej Borovoj je izjavio da je prava osnova anarhizma u slobodnom društvu jednakosti svih članova u slobodnoj organizaciji. Socijalni anarhizam se može definisati kao pravo svakoga da bude različit.
Anarhizam nije neograničena sloboda niti poricanje odgovornosti
U društvenim odnosima između ljudi se moraju prihvatiti određene norme po slobodnom nahođenju, naime, obaveza da se ispuni dogovor koji je po sopstvenoj volji prihvaćen. Anarhizam nije vlada. Anarhizam je samo-vlada (što znaci isto što i samo-administracija). Samo-vlada znači samo-disciplinu. Alternativa samo-disciplini je prisiljena poslušnost nametnuta od strane vladara njegovim podanicima. Oni koji odbijaju da žive po sopstvenoj odgovornosti da bi poštovali dobrovoljni dogovor bi se uskratili za pogodnosti, koje takvi uslovi pružaju.
Pravo napuštanja
Kazna za kršenje dogovora je usklađena neotuđivim pravom da se istupi odnosno da se napusti zajednica. Pravo grupa i pojedinaca da izaberu sopstvene oblike udruživanja je, po Bakunjinu, najvažnije od svih političkih prava. Ukidanje ovog prava vodi ponovnom uvođenju tiranije. Zatvor se ne može napustiti. Izdvajanje neće paralizovati udruživanje. Ljudi sa jakim i izraženim zajedničkim interesima će sarađivati. Oni koji će izgubiti nešto istupanjem će napraviti kompromis između svojih razlika i srodnosti u odnosu na druge. Oni koji imaju malo ili nikakve koristi od kolektiva neće mu štetiti napuštanjem, ali će zato odstraniti izvor nesloge i time unaprediti opšti sklad.
Osnovna razlika izmedju anarhizma i države
Ogromna razlika između anarhističkih načela slobodnog prihvatanja autoriteta u zamenu za usluge (što znači rukovođenje) i države je u tome što autoritet države vlada nad svojim podanicima, tj. ljudima. Na primer, treba da se popravi moj televizor: autoritet profesionalnog mehaničara se završava i nestaje kada je televizor popravljen. Isto važi kada ja krečim mehaničarevu sobu. Obostrana razmena dobara i usluga je ograničena, a ne lična, saradnja koja automatski isključuje naređivanje. Ali zato je država svemoćni aparat koji kontroliše sve aspekte mog života od rođenja do smrti, čiju svaku odredbu ja moram poslušati ili ću biti izlozen mučenju, ukidanju najosnovnijih prava, zatvaranju ili ću čak biti ubijen.
Ljudi mogu slobodno istupiti iz grupe ili udruženja ili čak organizovati svoje grupe, ali oni ne mogu pobeći pravosuđu države. Ako ipak pobegnu iz jedne države u drugu, opet ih onda tamo dočeka pravosuđe te druge države.
Zamenjivanje države
Anarhistički principi nisu veštački smišljeni od strane anarhista. Oni su izvedeni iz težnji koje već postoje. Kropotkin, koji je sačinio sociologiju anarhizma, je naglasio da su anarhističke ideje o slobodnom društvu utemeljene na "podacima koji su nam već dostupni pri posmatranju sadašnjeg života". Anarhistički teoretičari su se ograničili na predlaganju korišćenja svih korisnih organizama starog društva da bi se napravilo novo. Da se "elementi novog drustva već razvijaju u propadajućem buržoaskom društvu" (Marks) je osnovni princip svojstven svim pravcima u socijalističkom pokretu. Anarhistički pisac, Kolin Vard, je to ovako sažeo: "Ako se hoće sagraditi novo društvo, sav materijal nam je već pri ruci".
Anarhisti hoće da zamene državu, ali ne haosom već prirodnim i spontanim načinima organizacije koji se pojavljuju kroz samoupravljanje i koordinaciju gde god ima potrebe za uzajamnom pomoći i zajedničkih interesa. Izvor svega toga je u nepobitnoj zavisnosti između ljudi i željom ka skladu. Takav oblik organizovanja se naziva federalizam. Društvo bez reda je nezamislivo, ali organizacija reda nije pod ekskluzivnim monopolom države. Federalizam je oblik poretka koji prethodi uzurpiranju društva od strane države i koji će je preživeti i nadživeti.
Skoro da nema oblika organizovanja, pre nego što su uzurpirani kroz državu, koji nisu imali federalističke osobine. Samo nabrajanje svih ogromnih mreža lokalnih, pokrajinskih, nacionalnih i internacionalnih federacija i konfederacija koje obuhvataju svu celinu društvenog života do sada bi popunilo knjige i knjige. Federacijski oblik organizovanja čini da svaka grupa i federacija ima koristi od jedinstva i koordinacije dok na drugoj strani uživa potpunu autonomiju unutar svojih područja uticaja, samim tim šireći i svoju sopstvenu slobodu. Federalizam - sinonim za dobrovoljne sporazume - je organizacija slobode. Po Prudonu, "Onaj koji spominje slobodu bez da spomene federalizam, ne spominje ništa".
Posle revolucije
Društvo je velika isprepletena mreža sarađivanja i sve duboko ukorenjene institucije koje su danas korisne će u nekom drugom ili istom obliku da nastave da funkcionišu iz prostog razloga što ljudsko postojanje zavisi od ovog unutrašnjeg jedinstva. Niko to nikada nije ni dovodio u pitanje. Ono što je potrebno je oslobođenje od zapovedničkih institucija koje kontrolišu društvo i autoriteta unutar samih organizacija. Pre svega im se mora uliti revolucionarni duh i pouzdanje u kreativnu sposobnost ljudi. Kropotkin, dok je radio na sociologiji anarhizma, je stvorio plodno tlo za istraživanje koje su sociolozi zanemarili, baveći se potragom novih oblasti državne kontrole.
Anarhisti su se pretežno bavili trenutnim problemima društvenih promena sa kojima će se morati suočiti ljudi posle revolucije. To je zbog toga što su anarhisti hteli da pronađu mere kojima bi se rešili problemi koji bi nastali kroz ono što je anarhistički pisac-revolucionar Eriko Malatesta nazvao: "period reorganizacije i prelaza (tranzicije)".
Ozbiljni problemi se ne mogu rešiti tako što ćemo ih prebaciti u daleku budućnost—za koji vek ili još dalje - kada će se anarhizam ostvariti u svakom pogledu i kada će svi biti ubeđeni i posvećeni anarho-komunisti. Mi, anarhisti, moramo imati svoja rešenja, ako nećemo da budemo "beskorisna i nemoćna gunđala", dok mnogo stvarniji i beskrupulozni autoriteti uzimaju moć. Anarhija ili ne, ljudi moraju jesti i biti snabdeveni sa svim potrepštinama. Gradovi se moraju snabdevati i vitalne službe ne smeju biti remećene. Čak i ako su loše usluženi, građani neće dozvoliti u svom interesu nikome da te službe ometa, samo ukoliko i dok one nisu na bolji način organizovane, a to se ne može postići odjednom.
Organizacija anarho-komunističkog društva se u širokom planu može jedino postići postepeno koliko to materijalni uslovi dozvoljavaju i kada se mase uvere o pogodnostima takvog društva i psihološki naviknu na radikalne promene u njihovim načinima života. Pošto se slobodni i dobrovoljni komunizam (Malatestin sinonim za anarhizam) ne može nametnuti, Malatesta je naglasio potrebu o istovremenom postojanju više ekonomskih formi—kolektivna, uzajamna pomoć, individualna—pod uslovom da ne postoji iskorišćavanje drugih. Malatesta je bio siguran da će ubedljivi primer uspešnog slobodarskog kolektiva da privuče druge u orbitu kolektivnosti:
- Što se mene tiče, ja ne verujem da postoji jedno jedino rešenje socijalnog problema, već hiljade različitih i promenljivih rešenja, kao što je i društveni poredak (postojanje) drugačiji u vremenu i prostoru. (Eriko Malatesta, Life and Ideas, Freedom Press, London, s.36,100,99,103-4,101,151,159)
"Pravi" anarhizam je utopija
"Pravi" anarhizam je anarhistički pisac Džordž Vudkuk definisao kao "labavu i savitljivu grupu afiniteta (srodnosti) kojoj ne treba formalna organizacija i koja širi anarhističku propagandu kroz nevidljivu mrežu ličnih kontakata i intelektualnih uticaja". Vudkuk je dokazao da je "pravi" anarhizam nesaglasan sa masovnim pokretima , kao što je anarho-sindikalistički, kojima treba stabilna organizacija baš zbog toga što se nalaze u svetu kojim samo delimično vladaju anarhistički ideali... i koji prave kompromise sa svakodnevnim situacijama... [anarho-sindikalizam] mora da održava vernost [vernost, podanost, zajedništvo] radnika koji su samo delimično svesni krajnjeg cilja anarhizma. (Anarchism, s. 273-4)
Ako su ovi stavovi ispravni, anarhizam jeste utopija, jer nikada neće postojati vreme kada će svi biti "pravi" anarhisti i zato što će čovečanstvo uvek morati da pravi kompromise sa svakodnevnim situacijama. To ne znači da anarhizam odbacuje grupe afiniteta (srodne grupe). Štaviše, baš beskonačna raznolikost dobrovoljnih organizacija koje se stvaraju, raspadaju i menjaju po promenljivim željama i voljama pojedinaca na pravi način prikazuje individualne želje koje stvaraju neophodne uslove za slobodno društvo.
Anarhisti ipak insistiraju na tome da proizvodnja, raspodela, komunikacija, razmena i druge neophodnosti, koje se moraju usaglasiti na svetskom nivou u našem modernom nezavisnom svetu, trebaju biti obezbeđene bez greške od strane "stabilne" organizacije i ne smeju se prepustiti promenljivoj volji pojedinaca. To su društvene obaveze koje svaki sposoban pojedinac mora da ispuni ako očekuje da uživa u dobrobitima kolektivnog rada. Očigledno je da takve "stabilne" organizacije nisu odstupanje od anarhističkih prinicipa. One čine osnovu anarhizma kao održivog društvenog poretka.
Planiranje puta ka slobodi
Anarhisti nisu toliko naivni da očekuju uvođenje savršenog društva sačinjenog od savršenih pojedinaca koji će odjednom da odbace urođene predrasude i zastarele navike na "dan posle revolucije". Mi (anarhisti) se ne bavimo time kako će drustvo da izgleda u dalekoj budućnosti kada konačno nastane raj na zemlji. Mi se pre svega bavimo pravcem kojim se čovečanstvo razvija. Ne postoji "pravi" anarhizam. Postoji jedino primena anarhistickih principa na stvarnosti društvenog života. Jedini cilj anarhizma je da pokrene društvo u anarhističkom pravcu.
Tako gledano, anarhizam je verodostojni, praktični vodič društvenog uređenja. U suprotnom je osuđen na utopijske snove, a ne na ostvarenje.
Originalan tekst je skinut sa: anarchy.org