5
Pogibija Bećka Građanina
Podiže se jedna četa mala,
Odakle se i prije dizala,
Četa mala trideset ajduka,
A pred četom do tri arambaše,
Od onoga Risna i Perasna,
Jedno ti je Bajo Pivljanine,
A drugo je Luka Banjanine,
Treće Ćetko Vlastelinoviću,
Eto čete uz risanske strane,
Dokle četa na Grahovo dođe,
A otale uz Rudine ravne,
Ovđe, onđe u Goliju dođe.
A kad četa u Goliju dođe,
Na pogledu Pivi kalovitoj,
Tu je Bajo ustavio društvo,
Tu su sjeli te se odmorili,
Te se hladne vode napojili
I po malo hljeba založili.
Kad ajduci malo počinuše,
No ajduci trudni i umorni,
Pa pospaše kao jagnjad luda,
Sva družina sanak boravljaše,
No se Baju spavat' ne mogaše,
Već on gleda Pivu kalovitu,
A na ruku naslonio glavu,
Od obraza suze prosipaše.
Dok s' probudi Banjanine Luka,
Pa kad Baja viđe Pivljanina,
Đe on gleda Pivi zemlji ravnoj,
Đe s' na desnu naslonio ruku,
Đe proljeva suze od obraza,
Žao mu je bilo pobratima,
Pa on Baju pobratimu viče:
"Ao Bajo, dobar pobratime!
Što nijesi malo počinuo,
Što ne spavaš trudan i umoran,
No proljevaš suze niz obraze?
A što Pivu motriš kalovitu?"
A veli mu Bajo Pivljanine:
"Pobratime, Banjanine Luka,
Ja ne mogu sanak boraviti;
A što gledam Pivi kalovitoj,
To je moja đedovina Luka,
Što proljevam suze niz obraze
I to mi je za nevolju Luka!
A nu Luka dobar pobratime,
Ti pogledaj u plemenu mome
U maleno selo Rudinice,
Po selu se sve bijele kule,
Pred svačijom stada i naroda,-
Nu pogledaj pobratime Luka
U dno sela onu tanku kulu,
Tri su joj se ćoše obalile,
Na četvrtu sve tri naslonile,
Pred njom stada ni naroda nema,
No je po njoj kovrag poniknuo,
A u njoj se ljute zmije legu;
Slušaj Luka mio pobratime,
Ono ti je moja kula bila;
Kad ja bijah u plemenu mome
U lijepo selo Rudinice,
Imah tanku na ćenaru kulu,
Imadijah i oca i majku
I ja imah osam najamnika,
U buljuku pet stotin' ovaca
I trideset konja i govedi,-
Vrag donese crna dušmanina,
Dušmanina Bećka Građanina
Su njegovo trideset građana,
Te na moju počinuo kulu,
Te je moju kuću raskućio,
Plijeni mi pet stotin' ovaca
I trideset konja i govedi,
Stara moga pogubio baba,
Posjeko mu osam najamnika,
Staru moju majku pregazio,
Moju pustu kulu zapalio,
Ja pobjegoh gori u hajduke.
Takva me je sreća potrevila,
Odmah postah četni arambaša,
Svud ja idem i četu provodim,
Ne bih li se s Bećkom utrevio,
Neću l' jade moje osvetiti,-
Ne mogu se š njime utreviti,
S toga plačem i suze prolivam!"
A veli mu Banjanine Luka:
"Neka toga Pivljanine Bajo,
Odi mene pod jeliku dođi,
Da pijemo lozove rakije,
Što sm' iz Risna ponijeli,
Bajo, A sa Bećkom kako učinimo!"
Bajo Luci i družini dođe,
Staše piti lozovu rakiju.
Onda veli Pivljanine Bajo:
"Čujete li oba pobratima,
Sad đe ćemo četu okrenuti,
Ili ćemo u Pivu oditi,
Ili ići u Dugu krvavu,
Neće l' Bećko s građanima proći!"
A veli mu Banjanine Luka:
"Pobratime, Bajo Pivljanine,
Niti ćemo u Pivu oditi,
Ni krvavu Dugu i Goliju,
Nego ćemo u pleme Banjane,
Ja sam čuo đe Rišnjani kažu:
Često Bećko ide u Banjane,
Ne bi li nam Bog i sreća dali,
Ne bi li se utrevili š njime!"
To su rekli pa se poslušali
A tančice puške prihvatili.
Arambaše na noge skočiše,
A oko njih trideset ajduka,
Ovđe onđe došli u Banjane.
Kad su bili u Utes planinu,
Tu je Bajo ustavio društvo,
Ustavio te ga odmorio,-
A pošto se malo odmoriše,
A po malo vode napojiše
I od truda malo počinuše,
Svi pospaše trideset ajduka,
Osim jednog Banjanina Luke.
Al' se Luki spavat' ne mogaše
Na jandal se odmaknuo Luka,
Pa on gleda niz pleme Banjane,
Na desnu se naslonio ruku,
A sve suze niz obraze valja,-
Luka mnjaše niko ne viđaše
Od njegovo trideset ajduka,
No ga Bajo viđe Pivljanine,
Pa ovako Luci govoraše:
"Pobratime, Banjanine Luka,
Za što si se odmaknuo Luka,
Roniš suze niz bijelo lice?"
A ode mu govoriti Luka:
"O, čuli me, pobratime Bajo,
Što proljevam suze niz obraze,
To je mene za nevolju Bajo,
Oću Bajo pravo da ti kažem,
Dobro slušaj, pobratime Bajo,
Nu pogledaj niz pleme Banjane
I lijepo selo Petroviće,
Bijele se kule niz Banjane
I u moje selo Petroviće,
Vidi Bajo, dobar pobratime,
Pred svačijom stada i naroda,
Nu pogledaj Bajo Pivljanine
U mojemu selu Petroviću
Na kraj sela jedna tanka kula,
Pocrnjela i pomanaćela,
Tri se njojzi kraja obalila,
Na četvrti sva tri naslonila,
A oko nje niđe niko nema,
Nako kovrag što je počinuo,
Pa se u nju ljute zmije legu;
Čuješ Bajo, mio pobratime,
Dok ja bijah u moje Banjane,
Ja sam im'o četir' brata mila,
I ja im'o hiljadu ovaca
I stotinu konja i govedi,
No ja imah grdna dušmanina,
Dušmanina Bećka Građanina;
Kako Bećko u Banjane dođe,
On je moju kuću raskućio,
Četiri mi brata pogubio,
Sve je moje stado pojavio
I bijelu kulu zapalio,
Moje pusto blago oduzeo,
Ponio ga u Nikšića grada,
Ja utekoh gori u hajduke;
Pa moj Bajo pravo da ti kažem,
Evo ima deset godin' dana,
Svuj ja odim i četu provodim,
Sve se molim Bogu istinome,
Neću li se s Bećkom utreviti,
Da osvetim moje rane ljute,
Da osvetim jali pokajarim!"
A veli mu Bajo Pivljanine:
"Man' se toga, pobratime Luka,
Odi mene i družini dođi,
Da pijemo lozove rakije,
Man' se vraga i tvojih Banjana!"
Tada Luka na noge skočio,
Staše piti lozovu rakiju,
Sve se njima probudilo društvo.
Dok se njima oči otisnuše,
Dok viđoše dva krda ovaca,
Kod ovaca dvije čobanice,
Onda Bajo govoriti zađe:
"O, ajduci, braćo moja draga,
Nije l' majka rodila junaka,
Da on uzme pušku dževerdana,
Da on dolje kod čobana pođe,
Kod čobana i njinih ovaca,
Da uhvati ovcu jalovicu,
Ili dobra ovna preodnika,
Da donese u družinu ođe,
Za užinu i moju družinu!"
Sva družina nikom poniknula
I u crnu zemlju pogledala,
Neki gleda svijetlo oružje,
Neki gleda u zelenu travu,
Kako trava na zavojke raste,
Kao dojke u mlade đevojke.
Pošto Bajo viđe Pivljanine,
Da on druga u družini nema,
A koji bi njega poslušao,
Skoči Bajo na noge lagane,
Pa on ode dolje niz planinu;
Čim otide Pivljanine Bajo,
Zaspa Luka kao jagnje ludo.
A kad Bajo kod ovaca dođe,
Tu đevojke kod ovaca nađe,
Pa im Bajo Boga nazivaše,
Đevojke mu zdravlje prihvatiše
I pred Baja na noge skočiše:
"Bog i s tobom, neznani junače!"
A Bajo im govoriti zađe:
"O, đevojke, dobre sreće bile,
Dajte mene jalovicu ovcu,
Ja li dobra ovna preodnika,
Jer je moje pogladnjelo društvo,
Da vi platim jalovoga brava,
Daću za nj'ga koliko vi drago!"
Tad đevojke obje zaplakaše,
A ode im govoriti Bajo:
"Kad žalite jalovoga brava,
Ja vi brava ni uzimat' neću!"
A đevojke obje govorahu:
"O Boga nam neznani junače,
Ne žalimo ni četiri brava,
Ne tražimo pare ni dinara!"
A ode im govoriti Vajo:
"Sestre moje, dvije čobanice,
Kad vi nije žao v'oma brave,
Zašto mlade suze prosipate?"
A one mu tada govorahu:
"A, Boga mi, delio neznana,
Mi smo čuli što kod kuće kažu,
Da će Bećko Građanine doći,
Danas Bećko doći u Banjane,
Sa njegovo trideset građana,
Da on zulum po narodu radi!"
A kad začu Nivljanine Bajo,
Pa izvadi dva dukata žuta,
Te ih dade na dvije đevojke:
"Eto vama dvije čobanice,
Eto vama moje sestre drage,
Ja vi neću brava nijednoga,
No utrite suze ne plačite,
Smaknućemo Bećka Građanina!"
To im reče okrenuo leđa,
A za njime cure pristajahu:
"A, Boga ti, neznani junače,
Ajde uzmi ovna preodnika,
Ja l' izberi jalovušu ovcu,
Ponesi je u tvoju družinu!"
A Bajo im tada odgovara:
"Hvala sestre na vašemu daru,
Nemam kade da ja kuvam brava!"
Pa je društvu pohitao Bajo,
A kad Bajo u družinu dođe,
Sve im što je i kako je kaže:
"No na noge, braćo moja draga,
Da idemo drumu širokome,
Da busiju tvrdu uhvatimo,
Kudije će Bećko nalaziti,
Nećemo li njega pogubiti!"
Tad se prenu Banjanine Luka
Iz sna Luka na noge skočio,
Pa ovako govoriti pođe:
"Dobro slušaj, pobratime Bajo,
Ti kad ide niz planinu Bajo,
A ja zaspah na zelenoj travi,
Usnih sanak, Bog da ga ubije,
San istinit prevarit' me neće,
Ja ću Bajo danas poginuti,
Ti ćeš Bajo dobiti poštenje!-
Slušaj Bajo sanak da ti kažem:
Mi bijasmo na sred druma puta,
Dok naleće tridest gavranova,
A pred njima gavran tica crna,
Ja opalih moga ceverdana
I ja gađah gavran ticu crnu;
Ne pogodih gavran ticu vrana,-
A vran mene za ramena pade,
Te mi skide sa ramena glavu,
Ti opali tvoga dževerdana
I pogodi gavran ticu crnu,
Oba si mu salomio krila,
Vran preda te u travu panuo,
Ti si njemu rasčupao perje,
Te u tome puške zapucaše,
Gavranove mnoge ubijaše,
San istinit ja ću poginuti,
Ti ćeš Bajo dobiti poštenje!"
Žao Baju bilo Pivljaninu,
A on Luci pobru govoraše:
"Nemoj tako pobratime Luka,
Sanu nije ništa vjerovati,
San je laža, a Bog je istina!"
Opet veli Banjanine Luka:
"Hvala Bogu, njegovoj milosti,
Samo kad će Bećko nalaziti
I kad ću se š njime utreviti,
Ja ne žalim što ću poginuti!"
Pa od zemlje na noge skočio,
Po srijedi pušku prihvatio,
A za njime trideset ajduka
I njegova oba pobratima,
Pa siđoše drumu širokome;
Sva družina oko druma puta,
Oko druma s obadvije strane,
A ne hoće Pivljanine Bajo,
No eto ga na sred druma puta,
Od jelike odlomio granu,
Pa za granu zaklonio glavu,
A na granu pušku naslonio,
Da on Bećka čeka Građanina.
No mu veli Banjanine Luka:
"Nemoj Bajo, ja te Bogom kumim,
Pušti mene na sred druma puta,
Da ja čekam Bećka Građanina,
Bećko mi je braću izgubio!
Još vas molim, trideset ajduka,
Da se ne bi koji prevario
I da ne bi pušku opalio,
Iz daleka poplašio Turke,
Dok ja Bećka Građanina gađam,
Ja ću Bećka sebe pripuštiti!"
Kako rekli, tako učinjeli,
Posluša ga Bajo Pivljanine,
Sva družina oko druma puta,
Eto Luke na sred druma puta.
Malo stade, ne bi nikoliko,
Stade šteket hrta i bizina,
A za njima od grada građai,
Najprvi je Bećko Građanine
Na đogatu konju od megdana,
Koliko je Ture osililo,
U ruci mu sedevli tambura,
Jasno kuca, tanje popijeva,
Pripijeva i Baja i Luku,
A to sluša i Luka i Bajo
I njegovo trideset ajduka.
No da vidiš Banjanina Luke,
Pa nišani Bećka Građanina,
Ali Luka da ga gađa neće,
Dok je Bećka pripuštio blizu,
Pa opali svoga đeverdana,
Te pogodi Bećka Građanina
U desnu ga nogu pogodio,
Pade Turčin sa konja đogina,
Skoči Luka na noge lagane,
Pa povadi plamenoga noža,
Da on Bećku posiječe glavu,
Turčin dobar Bećko Građanine
I ako mu noga salomljena,
Njegove su obje zdrave ruke,
Ja kad na nj'ga poletio Luka,
On poteže dvije puške male,
Pa on gađa Banjanina Luku,
Dobro gađa, a bolje pogađa,
Obje su ga puške pogodile,
Pogodile u prsi široke,
Pade Luka na zemljicu mrtav.
A kad viđe Bajo Pivljanine,
Pa na Bećka zagon učinio,
Stade sjeći Bećka Građanina.
Dok u tome puške zapucaše,
Bajo Bećku otkinuo glavu,
A ostalih trideset ajduka,
Ubiše mu dvadeset građana,
I dvadeset otkidoše glava,
Desetina nazad uzmakoše,
Utekoše u Nikšića grada.
A kad Bajo Bećka pogubio
I njegovo dvadeset građana,
Prihvatiše Banjanina Luku,
Prihvatiše pa ga ukopaše
I divan mu spomen postaviše:
Tu počivaj arambaša hrabar,
Ti delio Banjanine Luka.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
