Plač roditelja
Svetozaru i Persi (Ćorović)
Jedinče naše, što nam ćutiš, je li?
Mi bismo tvoga razgovora htjeli,
Htjeli bi da nam pružiš mile ruke
Uz blagi osm'jeh i golublje guke,
Htjeli bi tvoga oka blagi gled,
Al' jao nama, ti si kao led...
Tvoj nježni glasić zamuk'o je, stao,
Na mile oči san studeni pao;
Tvoje su ruke dva ljiljana ledna,
Ružice svele tvoja usta čedna;
Žetva je došla, pokošen je klas,
Ti nećeš više zagrliti nas.
Koljevka tvoja sada pusta stoji,
Pusta k'o srce roditelja tvoji',
Iz nje te nebu odnesoše krila
I ode sreća što je s nama bila;
Nemamo više tebe, srca svog,
Anđele mili, tebe uze Bog...
Uz tihi šapat vrbinijeh grana
U grobu spavaj, srećo naših dana!
Naš bol i uzdah dolaziće tebi
Da te ko iz sna probudio ne bi...
Žetva je došla, pokošen je klas, -
Zbogom i mirno u snu snivaj nas!...