Plač Serbiji

Plač Serbiji Pisac: Zaharije Orfelin

Kako stade Serbija, slavna i ugodna,
sa množestvom naroda bivša pređe plodna,
presilnimi carevi i hrabri soldati,
sad u ropstvo drugima morala se dati.

Plačući, ah, pregorko, plačem se dan i noć.
moju terzam utrobu, jer ja nejmam pomoć:
koji su mi od najpre dobri druzi bili,
sad su mi se veliki vrazi pojavili.

Slavni moji carevi i voždi veliki,
s moji hrabri vitezi i sini toliki,
ostrim mečem padoša u svojoj deržavi.
Ah, na žalost gorku mu ostah ja bez slavi!

Morala sam već poći ja k različnim carem,
gorke suze lijući mećem se u jarem.
Svi se meni rugaju i hulu svi kažu:
„Eto naša robinja!“ — a breme nalažu.

Serpske moje granice i zemlje ridajut
čto hrabri mi vitezi tud ne projezžajut.
Razoreni gradovi svi pusti već stali,
kule bojne srpske sve i dvorovi pali.

Ah, nesreća ta moja do ada me svede,
svako veće zlo svoje spustiv na me sede.
Uvi meni nesrećnoj! Gdi su cari moji?
Gdi vojvode preslavne sa hrabrimi voji?

Kedma čada u Turskoj, a posvuda druga
stenjut ljuto, žalosno, — ah, pregorka tuga!
Po tolikoj ja slavi i mojoj hrabrosti,
porugana stala sam, — o, moje žalosti!

Sav se duh moj u meni pregorko vazmuti,
terezajući s`, utroba srce mi prevrati.
Vrazi moji prokleti mene prevariše,
radost moju poslednju navjek zatočiše.

Svi veće vrazi moji rukami pljeskajut,
hulno zvižde na mene, a zlobno glas dajut:
„To li ona preslavna Serbija u svjetu?
Sad sluškinja naša bist, dala s` nam pod petu.“

I svi moji proroci slavu vozljubili
s čadmi moji u ropstvu mene ostavili;
dobro opšče prezrjevše, preko mene glede,
samo o tom pekut se da slavu nasljede.

Oružija sva moja vrag moj zatupio,
pero svoje sa mojom sabljom zaoštrio:
u krv moju umače, na me zlobu piše,
čada moja nogami gazeć, zlobom diše.

Potoke već ot suza lijet oko moje,
jerbo srce žalosti ispušta svoje:
iznemogla snaga sva, pun je svak žalosti,
jer sam se ja lišila moje sve hrabrosti.

Dobri moji sinovi ni u što svi stali,
oružija se pleći vragom dat morali;
sise oni zmijeve sisati gone se,
sa svih strana vražije napasti boje se.

Vostok, zapad, polunoć bojali se mene,
slavne, hrabre Serbije, bivše togda jedne;
a sad sjedim žalosna, u ropstvu tužeći,
i za moju hrabrostju, pregorko plačući.

Pomrači se i vid moj, ruki oslabili,
zgubila sam i snagu, sasvim me satrli.
Slavna moja sva hrabrost na Kosovu pade,
a tko će me utješit, nejma toga sade.

Strele svoje na mene vrazi napregoše,
oči moje i srce najpre izbodoše;
pokraj mene tko hodi slobodno me strelja,
škripe zubi na mene, — a to je svima želja.

Kose moje na sablju v razi moji vijut
i nogama tlaču me, a po licu bijut;
čada moja progone, Marsu ljutu daju,
i tim srcu mojemu žalosti zadaju.

Zube su mi izbili i odsjevki hrane,
otrovi poje mene i sine mi jadne;
i dan i noć trude se da u jamu svoju,
ah, Serbije žalosna, bace dušu tvoju!

Gdi su sad bližnji moji? I sestra ostavi,
sasbim mene prezrjela, pomoći ne javi.
Ah, Serbije prebjedna! Svi tebe prezrjeli,
i sosjedi i druzi već te ostavili.

No i sami sinovi moji veće stali
jogunasti, svirepi, i tugu mi dali;
trzaju mi utrobu, sami se svi smeli,
a ne znadu u što se vjekovječno sveli.

Šarke puške i britke sablje položili
pred nogami vragov si, imati mislili
kakvog time pokoja iliti slobode,
no nejmajuć svog božda, ništa ne nahode.

Učenija nejmadu, oružje zgubili,
i vragami satreni, sebe pomračili;
u podanstvo pali svud, u velike bede,
noce breme veliko, a jošter ne vide.

Crkve moje propale ot slobode svoje, —
utjesnjeni leviti, žalno srce moje!
Vrazi čada k trećemu oboru nagone,
različinimi mukami k zapadu dogone.

Starešine sve moje klone se na stranu,
svi, po mraku hodeći, mene samo jadnu
ostavljaju na mukah, ah, žalosti moja!
Ah, Serbije prebjedna! Gde nadežda tvoja!

Rizi s mene njekoji moji razderaše,
i nagu me deržavnim na sram objaviše;
sebi slave tražeći, mene udručajut,
samo čto deržavnije ješče m` zaščiščajut.

Tko mi može dovoljno žarkih suza dati
ovu moju nesreću dovjeka plakati?
Više nejmam nadežde, razvje moju žalost
sam ti, višnji, o Bože, premjeni na radost!

1762

Izvor

• Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 37-40

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Zaharije Orfelin, umro 1785, pre 239 godina.