Plamenovi I—IV

Plamenovi I—IV Pisac: Jovan Grčić Milenko

Plamenovi, plamenovi,
Krepka vam je moć:
Osvetlite danak novi,
Il’ ranite noć!
I
Oj, kad srcu zora rudi,
Kad mu sviće dan,
Mora srce da zagudi
Milu pesmu umiloti,
Divni spevak u divoti, —
Da pozdravi zoru ranu,
Da pokloni rujnom danu
Glasak uzdrhtan!

Gle, i moja zora sviti..
Rađa mi se danak novi...
Oj, pa zato srce hiti
Da sa živi plamenovi
Osnaži mu moć!

Moj živote, živi dane!
Moj živote, pesmostane!
Sa vatreni, svetli slovi,
Sa rumeni plamenovi
Razgnaću ti noć!

Sve u danu bogodanu,
U plamenu silna maha,
Bez niskosti i bez straha
Hoću da mi sjaš.
A plamenje — pesme mlade,
Smerna čeda — smerne nade,
Rodu da mi daš!
Da moj rode, kruno zlatna,
Dična kruno, kruno mila,
U osmehu pujne zore
Štono si se zažarila,
Tebe zdravljam u radosti,
U teretu i žalosti;
Ta najlepši pokret duše
Posvećen je tebi, evo:
Sreću tvoju, bole tvoje,
Sinak ti je plamno spev’o.
Sad ti peva...
A kad mu se pesma čista
U dušmanskoj krvi smuti,
Za tebe će izda’nuti!...
Plamenovi razigrani!
Plamenovi žiһa moga!
Sjaj- glasnici, izaslani
Iz srca mi vatrenoga!
Potecite, pozdravite
Mis’o zdravu, srca zdrava;
Prigrlite moći mlade,
Da ih nojca ne pokrade...
Pritisnite vrela ljuba
Na čeoce nove zore,
Klanjajte se i vi žišku,
Dok se sunce ne razgore!
U Čereviću, 1867.

II
Zaplakale uspomene
11z života Živovana,
Іz detinjskih srećnih dana,
Karajući setnog mene.
»Ne sećaš se!« šapuću m.
» Ne voliš nas! « uskliču mi.
Ja ih čujem,
Živo planem,
Nasmešim se,
Pa uzdanem:
Divna ružo, tugovanko!
Setna lalo, nesrećanko!
Zelen-kado, vragolanko,
Još vas volim ja!...
Slavujiću, dragin danče!
Lahoriću, uzdisanče!
Leptiriću, prvi znanče!
Još vam spomen sja!

Sija ruža, sija lala,
K’o sunčana čeda mala, —
Divan im je sjaj;
Al’ recite meni setnom
Šta ću voljom instovetnom
Da dodirnem pre:
Šta će mlado srce moje,
Šta će pređe da opoje,
U spomene ili nojcu
Što mi evo mre?
Ja vas štujem uspomene!...
U srcu mi zora sine,
Lakokrila miso moja
U detinjstvo kad se vine...
Kroz divotan velak beo
Vidim što sam onda gled’o...
Vidim onaj život ceo —
Sve drugare hitre mile,
Pa i tebe, dično čedo,
Kraj izvora kako sediš,
I od mene nestašnoga
Lepe oči kako kriješ,
I kako mi srećno viješ
Kitne vence
K’o detence!...
Sad u vrtu srca moga
Primilo se ono cveće,
Pa me teši, mlađanoga,
Umiljato...
A na cveće i sad sleće,
Slavujaka milo jato,
Oj, iz doba nestaloga!...
I peva mi pesme divne,
Tešilice milostivne.
Ja ih čujem,
Pa im velim
Da ih štujem,
Da ih želim
Kano majka sina mila
Il” diklica nojcu onu
U kojoj je dragog snila...
Živi danci,
Zlatni sanci,
Ne korite mladog mene,
Ja vam štujem uspomene!
Jer me teše u žalosti,
Jer me snaže u radosti,
S njima pletem venac novi,
Oj, u hitri plamenovi!

Ne kori me, tugovanko!
Ne kuni me, nesrećanko!
Ne vređaj me, vragolanko!
Još vam spomen sja!...
I leptiru, prvi znanče!
I lahoru, uzdisanče!
I slavuju, mili ranče!
Još vas volim ja!...

III
Znate l’ vijor silne moći
Kad u nemoj, blagoj noći
Iznenada
Mir nadvlada,
I dohvatom silovitim
Krili mane,
Prospe bes...
Kad zapršte lomne grane
Na drveću mrka gleda
I padanjem hukovitim
Množe tres;
Kad podcikne s nedogleda
Munja laka,
I posukti iz oblaka
Silna praska ubrzana
Usiljena, razuzdana,
Što propašću zemlji preti;
Kad zadrhti kam, vrleti,
Od strahote,
I zastane bistar potok
Što se ote
Kršnom stenju iz nedara, —
Od tereta pregolema
Nojci tad se srce para...
Bolno strepi...
Kod onakih zvezda lepi’
Što joj sjajna venca pletu
U zvezdanom vrtu svome,
Što joj zbore
Odozgore
U treptanju milenome
Svete tajne
Vekotrajne;
Kod meseca
Što proseca
Divnim sjajem kosu njenu,
Gustu, crnu, raspuštenu,
Što joj svetli brdo, dolju
I u njojzi suzno cveće
I potoka
Bistra oka
Što se šeće
Po livada i poljana;
Kod dušice lahorove
Što tananom cveću gove
I gorici ljubi granje
Snažeći joj šaputanje;
Kod slavuja, pevca mila,
Štono ga je gora skrila
U nedarca prezelena;
Kod drugara mnoga njena
U tišini raznežena, —
Mora tužna sad da bledi.
I da gledi
Kako oblak suze lije,
Kako grome besno bije,
Kako tuže deca njena
Nepogodom zastrašena...
Teško joj je...
Al tek što joj suza kane,
Prva suza usijana,
Tešiti je’ vako stane:
» Silna sila izumreće,
Vekovati s tobom neće
U besnilu jadovitu,
Zvezde će ti opet sjati,
Lahor pira pirovati
K’o i prije;
A slavuj će miloglasni
Opet ’nako lepo, tiho
Uzdisanku da ti vije. «

I — nojca je utešena.
Jer što šanu suza njena,
To se zbilo;
Pa sada je opet srećna,
Pa sad joj je opet milo,
Jer se nađe jednim mahom
U životu onom plahom
Što joj duši milo godi,
Jer se nađe u tišini,
Jer se nađe — u slobodi!...
Al’ recite, misli čiste,
Al’ šanite, srca zdrava,
Menja li se volja tako
I u onog što u bolu
O slobodi tekar sneva
I zlatali mišlju otom
Prežalosne grudi zgreva;
I u onog što u tami
Uzdišućn vene, čami,
Onog što u bledoj noći
I ne misli o pomoći,
Što ne čeka bela dana,
Što ne vidi sebe nikad
Zlatnim suncem obasjana, —
Donosi li sreća lepa
Mila dara
I za slepa,
— Za guslara?

Pa kako li krvca vrije,
Pa kako li srce bije
Njemu što o tuzi zbori,
Što spominje sudbu lava
Kome s čela ponos, slava
Jednom sjaše,
Koga znaše
Guje naše
Što u sramnoj, u nizoti
Pod noge mu popadaše
Kao niko!...
Recite mi, srca zdrava,
Kako li se guslar svik’o
Na stihije pregoleme
Što mu srce rastrzaju
Na komade?
Kako znade
Slepo oko
Preduboko
Da zagleda u dubine
Crne tmine, crne sene
I strahote neviđene?

Da l’ i njemu suza sjajna —
Aoh, suza dugotrajna!
Razvedriti nojcu može,
Što ga grli ’nako vajna
Za života?...
I njegova mis’o smela,
Što k’o bura burno sukne,
Sa nabrana setna čela,
Da li ona kao munja
Samo sukne, pa umukne?..
I njegova suza da li
Za trenuta samo žali,
Ili kane
Da mu šane:
» Silna sila goniće te,
Besna bura lomiće te
Dok te traje;
U srcu će da ti sjaje
Krvav handžar!
A u nojci duše tvoje
Gromovi će da se roje,
Sve dok grlo ne ispoje
I životni plam,
Dok u plamu ne izgoriš
I ti, more, sam!...

Dete beja’...
Ne poznavah jošte jade...
U srdašcu ništa drugo
Ne imade
Do — osmeja!...
Vodiše me manastiru,
U planinu srpskog nada,
Da mi plane duša mlada
Što počiva tad u miru,
I da vidim, i da čujem
Što i sada plamno štujem:
Oh, guslara, nojcu slepu,
Što nam zbori prošlost stepu
Od vajkade,
Što nam ređa nove jade,
Suvo lišće mnoge nade,
Badavade!... badavade!...
Gled’o sam ga, sluš’o sam ga,
Gledao sam strunu tanku
Kako drhtni ubrzano,
Kako pišti razdragano
Kano srce slepa starca
U teretu oteštano.
Hvatao sam rečcu svaku
Što mu s usne blede sleti,
I ne pitah da li ću je
U prcima čuvat smeti.
Al’ se pitah dugo, dugo,
Da li munja, da li grome,
Što mu bedno srce lome,
Uvek tako silno biju,
Da l’ mu grudi — gnevno more —
Uvek tako silno vriju?...
Pit’o sam se kako znade;
Al’ kad stade
Slep-guslare
Da prinosi krvne dare
Neverama srpskog roda
S kojih pade sjaj-sloboda,
I kad kletvu na njih prosu
Crnu, velju, nečuvenu,
Plakao sam u zanosu...
Drhtao sam kao prutak...
Iz goleme kletve ote
Tek doznadoh za grehote
Što ih grešnik grešit’ može,
I osetih tekar tada
One teške srpske rane
Što nas tište još i sada,
Al’ ih donde nisam znao...
Toga dana, srpska srećo,
Prvi put sam u životu
Za tobome uzdisao...
Pa i sada, retke ove,
Uzdisajne plamenove,
Prati uzdah ’nako silan;
Al’ utisak preumilan
Ostanuһe sve do groba!..

IV
Krasno li je doba bilo
Kad je Dušan carovao!
Kao soko svoje krilo,
E, tako je Srbin znao
Svoju snagu, svoju moć, —
A u danu obasjanu
Štono ga je radovao,
Prezir’o je tuđu noć.
S lica mu je sreća sjala,
S krvna mača munje gnev,
A duša mu nije znala
Za kaštigu robovanja
Što ga tužnog danas ganja
Stolećima u podsmev!
— — — — — — — — — — — — — —
Dosta, dosta, kud һu više!
Divna slika dana lepi’
U osmejku suznom strepi
Po sred moga srca mlada.
Suzan osmeh srpska nada,
Meni veli:
» Želi, momče, želi, želi
Da celivaš sliku sjajnu
Što j’ u dobu u značajnu
Srbu sjala ’nako divno!
Želi, momče, da je spaziš
Baš u duši roda svoga
Nesrećnoga, ranjenoga «...

Aoh, nado, sestro mila,
Lepo l’ si me podsetila
Na Prizrena lepu sreću, —
Lepo l’ si me usrećila
Slikom lepom:
Vidim sreću, vidim slavu,
Vidim snagu gde se grli
Sa razumom i sa voljom,
Vidim srce zadahnuto
Jačom verom, slogom boljom,
Vidim cara neviđenog!...
Aoh, nado, sestro mila,
Lepo l’ si me podsetila
Na Prizrena lepu sreću,
Lepo l’ si me usrećila
Srećnim carem!

Dete beja’...
Ne poznavah jošte jade...
U srdašcu ništa drugo
Ne imade
Do — osmeja!...
Pričaše mi o Prizrenu,
O prizrenskoj zvezdi sjajnoj
Što je Srbu dično sjala,
Zvezdi što je sjat znala
I sred bela, jasna dana,
Koja nije izdisala
Kraj sunašca ogrejana.
Pričaše mi, pričaše mi...
Pa i sad je priča živa
Sa kojom me umiljato
Mila majka uspavljiva,
I sad čisto k’o da zvoni
Svaki glasak reči oni
Što se sliše, rastopiše
U dubini duše mlade...
O, pa čuj me, srpska vilo!
Počuj kol’ko duša znade
Iz dubine da prozbori! —
Sve po redu, sve polako,
Baš k’o potok što romori...
U zanosu milenome
Što je srce uzdizao,
Gledao sam — na daleko!
Viđao sam krunu zlatnu,
Što sa čela uvenčana
Milostivo odsjajkiva.
Viđao sam — aoj, sreće! —
Viđao sam cara — živa!

Gledao sam na daleko...
Viđao sam sjajne dvore
Po kojima care šeta,
Viđao sam, o veruj mi,
Jer gledanju ništ’ ne smeta.
Viđao sam carske svite,
Viđao sam patrijarhe,
 — Ili možda sveci behu, —
Čit’o sam im veru svetu
U očima, u osmehu
Što je odsev dušin bio.
Viđao sam mnoga kneza
Što se mačem okitio,
Vojevode smela oka,
Gospoštinu, a bez broja,
Mnoga tića, ognjenića,
Ognjenoga, ljutog soja.
Viđao sam Prizren celi,
Viđao sam Prizren beli
Gde s’ preliva i uživa
Baš k’o more u koga se
Mnoge reke srebro sliva..
Gledao sam na daleko!
Viđao sam silnu vojsku
Silna Srba munjevita,
Gde se šali sečenicom
Handžara mu ognjevita.
Viđao sam sjaj-krstaše,
 — O, kako su lepo sjali!
Baš k’o da su sunca zraci
Iz krsta mu izvirali...
— — — — — — — — — — — — — —
Pa ta sreća ponosita,
Pa ta slava uzorita,
Pa ti tiһi i krstaši,
Sjaj-oružje, dika njina,
— Ta divotna srpska slika
A strašilo dušmanina, —
Sijala je preda mnome.
O, pa nemoj, draga vilo,
Da se čudiš spevu čistom
Što se javlja
I ponavlja
U odsevu istinome.
Sve te slike milovane
Što slikahu lepše dane
Javljaju se, vilo, sada,
Javljaju se zagrljene
U plamenu razdraganom
Što je maha zahvatio
U detinjstvu jošte ranom,
Pa kad slike uzorite,
Pa kad slike ponosite
Poizređam ’nako verno,
Duša će mi biti jača,
Radovanje — neizmerno!

Izvor

Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 28-44

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Grčić Milenko, umro 1875, pre 149 godina.