Pet prostih pesama
Pet prostih pesama
1
Trag bure
Gorko sećanje na Pokolj u snove mi se uplete
i nosim ga sobom kroz svetove u noći,
i nigde mu nema granice;
a smrt je svirepa kod Soče i Gračanice
kao i pod Jokohamom.
Vreme se titralo sa nama ko orkan sa žutom slamom,
i bili smo svugde pajaci, marionete.
Blistava svitanja pronosila su nad nama požare,
a mi smo čekali uvek čudesa
da nas spasu, ili izmrcvare.
Nikad radosti, u suton ili u podne,
a san nam je bio
kuća i njive plodne.
Mladost nam je raznela bura
preko veselih vila, mrtvačkih gudura,
gajeva i golih hridi,
i po nebu se klatiše razapeti
simboli bezumlja
krvavi, crveni romboidi...
Čovek se u meni stidi, stidi...
2
Budućnost
Preskočili smo krstove i psaltire
i udovičke penzije;
od narodnih fondova i dobara
duša nam uzima džinovske dimenzije,
i od praha cveće na novom putu stvara.
A jedan zalogaj krvavo stečen slađi je
od lukulske sofre naprošene
za duše što se veru u riti.
O, nema čaranja, prokletstva, mađije
ni strahotnoh svijanja sene,
kad ljudi nisu siti.
Groblja, zarasla u gustoj ilovači
nećemo pohoditi pognutih glava,
jer već i nebesa plava
otima, otima jači.
Pa da skrštenih ruku čekamo slome,
a život samo da se nasmeje tome?
I ispred crkava ostaće samo naši beli stubovi,
i ikone iznad zarđalih brava
čudno će širiti zenice
kad prolete golubovi;
i senka će samo pasti na mramorne stepenice
duše što se u patnji spasava.
3
Slika
Put se osmehom praši po svetlom suncu aprila
i odlazi u predele daleke
kao kada se pustinjaci
krstom zaklinju preko oblaka.
Nikog neće uzdići krvavi prsten ili vezena svila,
jer duše putuju očarane polipom
rađanja naših misli.
Sva se čar spusti u jednom šarenom nasmejanom hipu,
i posle toga tišina
sve puteve upije u se,
i svetle zrake sunca po svetu celom rastrvi.
...I koraci prolazećeg dana
zvone kao srebrni praporci
stepski, u snegu,
i sunce na zapadu trepti kao kap sveže krvi.
4
Na dnu
Od padanja su nam se usijale glave
i nema na dnu proroka da se jave.
Nego se jutro odvuče
u suton mističan pod stene
što se sa neba otkidaju kao zavese sure.
A iz snova, iz nebesa mahnitim korakom jure
Sutra, Davno i Juče,
drednoti, magi, komete i žene;
i sve se u krvavo kolo života svija
pod otmenim lukom plavih božjih ćuprija.
I kada ponoć razvije zastave bluda
i uzme u ruke krmu,
ne proleti sunce ni senka ovuda,
a žalosti naše i radosti
mrtve padaju na kaldrmu.
I niko ne može da se uspne na vrh planina,
u predelima sa večnim tokom,
gde sve do kraja ide,
i odakle se svi snovi, gresi
sve duše i nebesa do kraja vide.
5
Pesma o majci Mariji
Nesrećna majko, Marijo bela,
u cvetu tvog tela
daleka prošlost srebrnom pesmom zvoni,
i miris naših tihih njiva
nagoni dušu da spokojno sniva.
Misao se otela
starčevom migu,
iz očiju tvojih, i pod nebo se vije,
i u slatke reči romoni,
u nevinom, setnom podvigu.
A prošlost skrije
za skute tvojih širokih haljina,
i sputa Misao, željnu daljina.
Noć se survala u tvojih sanja stube
(patnja je sudba onih koji ljube),
duše su pune časti
za one, koji će ih spasti.
Nesrećna majko, Marijo bela,
ljubimo na svom putu tragove tvoga tela.
Želja je tvoja obukla vidljivo tkivo;
i Sin ti je - kao i mi - večno o sreći sniv'o.
Žalost se pronosi kroz duše naše
obamrle od muka;
šibani i gonjeni,
išli smo suri po gradovima krvavih slavoluka,
ispod zvezdane vasione
što u crvenoj ekstazi krvi u sumrak svaki tone.
Marijo, majko patnja i udesa
što kobno klikću pred pragom duše,
sve se survava,
svi se oltari ruše,
i niko svoje snove ne spasava!
A kada pogled dopre iza nebeskih zavesa,-
crna, očajna tmina
otkucava dane i noći što idu.
|