Pesme ljubavi i smrti (Dučićeve pesme)

←< Pesme sunca

PESME LjUBAVI I SMRTI Pisac: Jovan Dučić

Carski soneti >→

PESME LjUBAVI I SMRTI
Prijatelju Slobodanu Jovanoviću

Himera

Nevidljivom suncu pružam žudne ruke,
I otvaram srce nekom koga nije;
Duša mi je puna mračne harmonije,
Kojoj nikad nisam saslušao zvuke.

Prostore sam prazne naselio sobom,
I rasuo sebe, ko orion sjajan,
U neki svet srcâ i dušâ, beskrajan;
I živim nad strahom i lebdim nad dobom.

Od istine sam strašniji i veći:
Niti me što vreća i niti što boli.
Moja žudna duša neizmerno voli;
I svaki moj korak, to je korak sreći.

Počnem jutrom onde gde večerom zasta,
Uvek držeć čvrsto kraje zlatne niti;
I moj dan bezmeran ushićeno sviti,
S pesmom jata bolno raspevanih lasta.

I dok nosim želju otrovanu svoju,
Kao ples zlih vila život šumi, vrvi;
I sve ima ritam moje žedne krvi,
I sve mojih snova ima strašnu boju.

I tako, pun tamne nevićene vere,
Idem kobnom stazom što je uvek ista -
Ko zlokobno sunce, dok u meni blista
Nasmejano lice večite Himere.

Srce

Moje tamno srce, to je deo svega -
Sa zvezdama trepti, huji s vetrovima;
I onda kad stoji bezglasno međ svima,
Jedan gromki eho ćuti u dnu njega.

Na obali morskoj moje srce ima
Žamor nekog vala što večito pline;
Što čuva sveg mora zvuke i gorčine,
I svu huku davno nestanulih plima.

U zalazak zvezda iznad tamnog huma,
Kroz san poju ptice u dubokoj seni;
A bezbroj se gnezda odzivlju u meni,
I tragični odjek zamrknulih šuma...

I to zvučno srce kada jednom zaspe,
Svoj bol otkucavši silnim ritmom svega,
Neće biti strašnog prestanka za njega:
U zvuk i u svetlost sve će da se raspe.

Uvek zaljubljeno u večnost, dok bruje
Njime sjajne sfere, strasno i daleko...
I kad očarano kucne srce neko,
To je moje srce što se opet čuje...

Žena

Ja snevam o ženi, većoj no sve žene,
Čija će lepota biti tajna svima,
Što je kao božji dah u prostorima,
Koji ne dotače nikog osim mene

Njen čar da je moje veliko otkriće;
Da mirno prisustvo te čudesne žene
Ne razume više niko osim mene,
' Osim moje večno očarano biće.

I pred čijom gordom lepotom od sviju
Samo ja otvorih oči očarane,
I srce ko crni cvet iz gluhe strane,
Nevidljive kapi dok na njega liju.

I njena lepota, tako nedogledna,
Neobeščašćena hvalama glupakâ,
Da obiđe tiho, kao snoplje zraka,
Sve tamne puteve duše, samo jedne.

I ja ključar čudne lepote, da s tajnom
Srećom vidim jasno da je ova žena
Od istoga svetlog tkiva načinjena
Od koga i bolni moj san o beskrajnom.

Zavet

Reče mi moj Tvorac u veliko jutro:
Čoveče, digni se i javi u ploti.
I u svoj taštoj i pustoj nagoti,
Idi kobnom stazom koju budeš utro.

Bićeš silnik svemu kad i žrtva svačem;
Živeće u tebi isti čas - znaj čuda -
Prorok, lakrdijaš, kralj i njegov luda,
Rob s lancem o vratu, i osvetnik s mačem.

No bićeš neveran i bolu i sreći;
Sumnja će ti dojku otrovanu dati;
I bez tople vere ti ćeš mene zvati,
I bez prave sumnje mene se odreći.

Svagda, kao krila, te sumnje beskrajne
Nad svačim će tebe da drže visoko,
Dokle ne zatvoriš bolno svoje oko
Na međi večite istine i tajne.

Tako, kao odjek u samotnu goru,
Vratiće se putem koji meni vodi,
Tvoj duh, sav okupan u večnoj slobodi -
Kao crna ptica u sunčanom moru.

Pesma

Nikad ne znam kud će nova pesma hteti,
Novoj sreći ili bolu stare rane;
Da kao molitva u nebo poleti,
Ili kao kaplja otrova da kane.

Samo čujem poklič u dnu duha svoga,
Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta;
I ja čujem blage reči večitoga
Kako mi prolaze kroz srce i usta.

Tad sve kanda znadem pojmiti i reći,
I pogađam tajnu skrivenu od sviju:
Da pretvorim u stih bol od svega veći,
I jad u molitvu i u harmoniju.

I ljubav što čezne, i jed što se gnuša,
Sve je samo pesma; dok mre u dubini
Sva u čudnu svetlost obučena duša -
Kao zvezda što se raspada u tmini.

I dok se u miru tka večito tkivo,
Huji glas stvaranja i ritam rasula,
I dok u te sate još strasno i živo
Sve saznaju moja opijena čula -

Ja znam da nestajem u šumu što bludi,
Sa svakim korakom kojim noga kroči:
Stran za pravu sreću i pravi bol ljudi -
Upirući k nebu začuđene oči.

Tajna

Naše dve ljubavi pune kobne moći,
Od sviju skrivene, žive u svom stidu,
Kao pod zvezdama, zaspali u noći,
Dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi -
Istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
Svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.

Koliko je šuman eho moje laži,
Da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reči gde grca
Cela jedna duša i san od sveg draži!

Sva je moja radost znati bol da skrijem;
Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe;
Vrlina, da prezrem suze koje lijem,
I pokažem srce kao prazne sobe.

I tako dve naše ljubavi očajne,
Ogrnute lažju večitom i niskom,
Stoje nemih usta u dnu naše tajne -
Dva crna pauna na zidu starinskom.

Gnezdo

Pletem svoje gnezdo iznad vaše glave,
Toplije od gnezda u orla i laste;
Vetar otme granu ili vlakno trave,
A, ko cvet džinovski, ono ipak raste.

Sve mu mirne zvezde svetle kad se smrkne,
I puno je sunca, kao čaša vina;
Zmija na po puta zastane da crkne,
Držeć mrtvi pogled put naših visina.

U gnezdu će biti sve ćutanje šuma,
I sve pesme reka u jutru kad sviću,
I sav strasni miris s rascvetanih huma -
Dokle zlatno perje raste mome tiću.

Pletem svoje gnezdo visoko nad vama,
A još niko ne zna mesto toga gnezda -
Ono ide kao što nad obalama
Putuje u nebu izgubljena zvezda.

I po mirnom putu od mene do Boga,
Ide čudno gnezdo, kao bajka gola;
A svi zvuci otud što dopru do koga,
To je glas još nikad nečuvenog bola.

Lepota

Na mome uzglavlju svu noć mirisahu
Čežnjivo i slatko tvoje tamne kose,
Dok se šapat čuo kao pesma rose,
I duge zakletve u očajnom dahu.

A ja ipak ne znam za radost i sreću;
Ja se bojim tvoje podmukle Lepote,
Da osvetu jednom ne zatraži veću
Za svirepa prava što joj drugi ote.

Blagosiljaš ropstvo i tegobne uze,
Srce ti je puno nebeskoga plama,
I sišla sa mnom do patnje i srama,
I prolila si najsvetije suze.

A strepim pred tvojom podmuklom Lepotom -
Da ne digne jednom, kao gladna vila,
Dok žalosna srca i ne slute o tom,
Dva svoja u suze zamočena krila.

I dok ljubav gori svim željama njenim,
I noć teče duga, mirisava, sobna,
Kraj nas, kao sužanj, bdi čudna i kobna
Lepota, s očima večno zamišljenim.

Suton

Ja te volim jednim žarom neveselim,
I sumnjom u tugu i lepotu jada;
Sreća koju imam uništava sada
Beskonačnu drugu sreću koju želim.

Zaklanjaš mi sunce, a dala si sama
Sto očiju mome srcu, i sve pute
Duši, da bi ipak svi nestali u te,
Kao izgubljeni zvuk u dolinama.

I sto volja kao belih jata k jugu,
Da sva na tvoj ostrv padnu očarana;
I sto vera da te slede jednog dana -
Ko sto blede dece u litiju dugu.

Digla si sto mržnja da stražare, kao
Sto crnih jedrila, sva pred tvojom lukom...
I tako mom dahu prinela si rukom
Cvet tvog bića krupan, otrovan i zao.

I svom strašću prve i poslednje žene,
Vladaš mojom dušom, svom i svagda; slična
Sudbi, tako i ti, silna, nepomična,
Stojiš izmeđ mene i sveg oko mene.

Dok iz suhe stene bije nova voda,
I plavi cvetovi iz staroga panja,
I sijaju kao u sam dan postanja
Sva zvezdana kola sa velikog svoda.

Moju ljubav tamnu kao mrak u česti,
Ja ispunih mržnjom, kajanjem i strahom -
No žeđ za izdajstvom pretvori se mahom
Sva u novi zavet i slast ispovesti.

Tako gorko pada neko veče bledo
Na sve moje pute, bolno, po sve doba,
Duboko u meni: dok ljubav i zloba,
Kao dva anđela, poju naporedo.

Beskrajna pesma

Vi što se još niste javili iz gnezdâ,
Čija srca trepte još u kaplji rose,
Čiju strasnu dušu još vetrovi nose,
I čiji dah topli struji s mirnih zvezda -

Kad nebrojne oči otvorite, kada
Pružite spram sunca bezbroj svojih ruka,
Sve šume bez konca i mora bez luka
Vaš svetli dolazak pozdraviće tada.

I svi poplavljeni u sunčanoj kiši,
Tamo, gde maločas, u trenuti strašne,
Zbacismo odeću i sandale prašne,
Stajaćete bolji, silniji i viši.

Tako opijeni već od prve čaše,
U ekstazi zvuka i sjaja što pline -
Pružićete brazdu da svirepo mine
Njivom, gde još čami zimsko zrno naše.

Ali ko će tada biti među vama
U taj dan bez sumnje, bez bola, bez sene,
Nevidljivom niti privezan za mene,
Da odvojen stane među hiljadama?

I kao ja nekad u danima ovim,
U večernjoj nemoj agoniji mora,
Da donese, mračnu, kao pesmu bora,
Staru pesmu tuge međ ljudima novim?

Da ispunjen dugim sutonom i strahom,
Potomak mog bola, strasno kao i ja,
Digne svoj glas, sjajan, kao što se sija
Mlečni Put pokriven usijanim prahom...

No tom večnom bolu i toj tamnoj sreći
I reč jednu novu ako bude dao -
Ko će znati da sam nekad iščezao
Jer tu reč čudesnu ne umedoh reći!

Naša srca

Ko zatvara vaše oči nebrojene,
Srca, srca, srca? I kuda se raspe,
Kad se svako od vas zatvori i zaspe,
Vas svet od sveg veći i lakši od sene.

I otkud na ove bregove, kud koje
Padate, o srca, kao vihor vila,
I sunčate tamna i velika krila,
Bezumno pijući sve zvuke i boje.

U muzici svega što oko vas teče,
Sva ste uvek puna samo večitoga,
A mrete, o srca, srca! I zar stoga
Ima sreće za vas, srca? Jedno reče:

„Beskrajne su naše sreće nebrojane,
Na toj međi izmeć večnog i trenutka:
Jer, ma smrt i bila u dnu našeg kutka -
Svet je samo ono koje u nas stane.“

Moja ljubav

Sva je moja duša ispunjena tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo, silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja.
Ja te Ni ne vidim gde si, a sve duge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

Oči

Beskonačne tvoje oči, mlada ženo,
Dve duge večeri u pustinji mora;
Dve sumorne bajke što uznemireno
Imaju šum slutnje u granama bora,

Dve mirne galije s crnim zastavama;
Dve žene u crnom, na molitvi, neme;
Dve ponoćne reke kroz kraje od kama;
Dva glasnika bola koji kroz noć streme.

Oči moje žene, mračni trijumf ploti,
Koje večnom tugom opijene behu,
Svoj su prostor našle u njenoj čistoti,
A svoj čar nebeski u njenome grehu.

Od suza prosutih u velika bdenja,
Te beskrajne oči sijaju se stoga,
Dalekim i čudnim sjajem ushićenja,
Kao neke oči što videše Boga.

Čuvaju na svojoj beskonačnoj mreži
Sve tamne ekstaze snova koje sanja,
Oči nepregledne, na čijem dnu leži
Velika i mračna sablast očajanja.

Čednost

Dokle spavaš jedna ruka nevidljiva
Brižno svu noć vaja tvoje male dojke,
Briše i popravlja, i vuče, i sliva,
Kreće mirne crte i pravi uvojke.

I postavlja boje s večite palete
Na vrh dojki i na usne nasmešene;
Tka mrežicu oka punu zla i sete;
Prede vlas i giblje talase i sene,

I u dušu sipa sujetu; i smelo
Svom magijom spola ozari vrhunce.
I dok gradi svoje neizmerno delo,
Pristižu je jutra i podnevno sunce.

Ali prsti ruke neznane i čudne,
Ne miruju. Zalud: u telu duboko
Ne vri još mlad otrov želje nerasudne!
Ni glas da zasuzi, ni potamni oko.

Tako ravnodušna, mirna, ti si stala
Izmeđ sveg i mene; sa strahom da ne bi
Senka sumnje na te, kao porok, pala -
Da nisi nad svačim, i cilj sama sebi.

Nomadi

Oči su mi kao oči u nomada,
Suncima bezbrojnim večno opijene:
Brane da ih umor jučeranji svlada,
A već nov put motre nespokojne zene.

Heroji pokreta, nomadi, nad nekim
Bregom tako zure u vidik pun dima,
U mutnoj i strašnoj žeđi za dalekim,
I u večnom svome boju s prostorima...

Prostorom napito, moje srce gleda
Sjaj novih nebesa i fatamorgana;
Rasplače ga svako sunce koje seda,
I raspeva jutro svakog novog dana.

Sto očiju svojih moja duša smela
Otvara pred nekom zemljom nedoglednom;
Nikad ne zahvati dvaput s istog vrela,
I dva sna nikada na uzglavlju jednom.

Kao da me uvek s drugu stranu reke
Čeka moja sreća, kao verna žena,
Što upreda tugu ljubavi daleke
U nit od preslice do zlatnog vretena.

I kao da leži iza brega tamo
Bolno naslućena moja strašna tajna;
Jer svaka stvar koju duša dirne samo,
Kao ona sama, postaje beskrajna.

Oči su mi kao oči u nomada,
Zvezda očajanja u kojim je sjala;
I velika suza koja iz njih pada;
Ne poznade nikad zemlju gde je pala.

Velika noć

Kad genije noći na krilima sjajnim,
Krilima od vatre, preko reke minu,
Nevidljiva voda ushićeno sinu,
I zapeva glasom bolnim i beskrajnim.

Kad ponoćni vetar pored gore gluhe
Prođe i otrese teški mrak sa granja,
Kao strasna pesma žudnog umiranja,
Ču se glas muzike iz trstike suhe.

Kad za poljem punim crne deteline,
Počeše vlašići da blede i slaze,
Mrtvo lišće poče da pada na staze,
I kao crn uzdah da izbi iz tmine.

Sad, u ovo dugo veče koje pati,
Cela moja duša zatreperi gola,
A čelom umornim od truda i bola,
Smrt je prešla rukom, mekom, kao mati.

Za zvezdama

Ubrisaću s usta mučnu kap gorčine -
I kao kraljević iz starinske bajke,
Poći ću za glasom što zove iz tmine,
Kao glasi davno nestanule majke.

S očima već punim zvezda što će doći,
Ja ću da se pustim u to more tame;
I zaigraće u svojoj samoći
Srce od čekanja i od sreće same.

Daleko ću poći od te kobne gore,
Gde očajno slušah, po sve noći pune,
Da sto vrela sumnje žalosno romore
Glasom koji jeca i pesmom što kune.

I za jedrom koje ne zna da krivuda,
Moreplovac-vitez po neznanoj vodi
Otkrivaće ostrv po ostrv, da svuda
Oglasi se kraljem i dalje zabrodi.

Moj zmaj nepobedni biće na mom štitu,
I moje će ime biti na mom maču;
I vodiću gordo svoju sjajnu svitu -
Idući za glasom što se jednom začu.

I minuću noću kraj tvojih obala,
Dok roneći suze i ne slutiš o tom;
I poći daleko preko tamnih vala -
Sve u bolnoj žeđi za novom lepotom.

I kad padnem, najzad, niko neće znati
Moj očaran zadnji osmeh da pročita;
Licem pobednika razbludno će sjati
Sunce zarobljeno u zrcalu štita.

Stvaranje

Nisu te glasnici oglasili meni,
Niti čuh korake tvoje izdaleka;
I ne znam kad beše već minuta neka
Kad se moj duh napi tvoje svetle seni.

Jer ti si postala u meni, i bila
Misao iskonska što najzad odnemlje,
Zlatna nit iz stene, i seme iz zemlje,
I mah u ramenu još neniklog krila.

Ti nikad ne pozna taj put vijugavi,
Put kojim izvana dovodi unutra,
I kojim sve mora da se vrati sutra;
Kao cvet u moru, u meni se javi.

Iz mog sna ponikla, i ti beše tašta;
Plod moga poroka, krvoločno jetka;
Plod misli, i ti si bila bez svršetka;
Plod mojih sujeta, podlija od svašta.

Plod mojih samoća, beše puna sete;
Plod mržnjâ, usta ti behu otrovana;
I plod mojih sumnja, ti si prešla, strana,
Sav put s plačem kao izgubljeno dete.

No cvet sna otrovnog ne presta da siše!
I ja umreh u čas kad se beše htelo
Zadnja kaplja krvi, koju nemah više,
Da okončam lepo i zlokobno delo.

Mirna pesma

U zenice me neprestano gleda:
Šta traži u mojim očima ta žena?
Sjaj magijski nekog sunca koje seda –
Jednu drugu ženu i druga vremena?

Jer zaljubljen pogled žene dobro vidi
U očima našim, kroz sivu dubinu,
Sve tragove kojim neprijatelj minu,
I njegov sen kao tamni sen na hridi.

Dugo sja na oku tugom večno mladom
Lik žene što ga je očarala jednom;
Zato jedna žena zna kad pođe kradom
Pogled za odbeglom i za nedoglednom.

Od prošlosti je duša napravljena;
Slike su po cveću zrak sunca od juče;
Od svačega je pala neka sena;
I usahle reke i sad negde huče.

A naše ljubavi što su davno pale,
Kao pobijena jata na pô puta,
Još žive životom svog prvog minuta
U očima što su nekad rasplakale.

Trenuci

Ta ljubav bez cilja i bez sutradana,
Zla sestra večnosti, u besu svog hitnog
Nosi znak najveće kobi što je znana:
Sav užas prolaznog i bol neumitnog.

Taj svemir naslikan na valu što bega,
Sav pokret prostorâ u treptanju lista –
Ljubav je bez sutra večnija od svega:
Jer i posle smrti još je uvek ista.

Ta ljubav što umre u naponu vrelu,
Mač skrhan na samim vrhovima tvrđa,
Ima pobedničku gordost na svom čelu:
Jer umre u sjaju pre nego zarđa,

Ona prođe dušom kao izdaleka
Zalutale ptice u svetlosti maja;
U pesmi su njinoj glasi drugih reka,
I na krilima im sunce drugog kraja.

I ona nestaje pre vesele žetve,
Uvek neuvela u svemu što vene,
Bez svoga zaveta i bez svoje kletve –
U lepoti reči jednom izrečene.

Neprijatelj

Moj neprijatelju sa dva oka žarka,
S nožima u otrov zamočenim, gde si?
Ti pred čijim duhom padne svaka varka,
I o štit čiji se razbiju svi besi!

Lepi, silni, grozni! željan sam te i ja,
Da baneš pod maskom druga ili gosta;
Da takav, polu-bog, polovinu zmija,
Vrebaš me kroz lišće i čekaš kraj mosta.

Da mi misli znate jedini bog i ti;
Da te za leđima osećam, na miru;
Da ni reč ni pogled ne mogu ti skriti;
Da znaš gde je otvor na mome panciru.

I moja noćišta, i pratnju na drumu;
I moj trag na pesku, i moj sen na zidu;
I kao što ljubav zrači jednom umu,
Da svirepa mržnja svetli tvome vidu.

Osvajač, zločinac, i heroj međ nama,
Da te slave ljudi i nude se žene;
Tvoj brod da s velikim zlatnim katarkama
Pun sjajnih horova prolazi kroz pene.

Da mog boga mrziš jednom mržnjom holom,
Da se gnušaš moje mudrosti: i blažen,
Da moju oštricu hvataš rukom golom;
Da znaš da ću biti ismejan i zgažen.

Nek se samo jedan s raskršća široka
Vrati sa krvavom rukavicom: hodi!
Moj neprijatelju s dva velika oka,
Svi su puti prazni i mrak je na vodi.

Da te vidim, strašni! Gluhe su mi noći
Bez tvojih koraka: večno, neprekidno,
Bez tebe ću biti bedan i bez moći,
Mali, i unižen, i pobeđen stidno.

Krila

Leteti, leteti, leteti visoko,
Neznanom prostoru kao starom drugu,
Vitlati se kao omađijan soko,
I umreti, sjajan, u sunčanom krugu.

Čuti samo zamah svoj u prostorima -
Muziku svog krila! I na samom kraju,
Svoj trag izgubiti i cilj među svima,
Iščeznuvši tako u nebu i sjaju.

Da mi žeđ osete kobnu i sve višu
Oči što su tude dugo svetlost pile,
Kao vir dve ovce sa runom od svile,
Kao krv dve noćne sablasti što sišu.

Da ne pamtim nisko rođenje pod mrakom;
Da kao gnev svetlost sva ispuni mene;
Da sam kao kopljem prožet svakim zrakom,
Tu gde gore večne podnevi bez sene.

I strašna raskršća sunaca, i puti
Kud oluj svetlosti neprekidno ide,
Kroz nemi predeo gde vlada i ćuti
Bog koji ubija oči kad ga vide.

Da samo s visina za ponore znadnem,
Bacivši u prostor konce svojih žila;
I letim večito, i letim dok padnem
Samo pod teretom ozarenih krila.

Pesma ljubavi

Svoj jedini život ti živiš u meni;
Da budeš osećaj i san ti se sazda;
Ne tražim na putu tvoj lik naslućeni –
Daleko van tebe ide tvoja brazda.

Oči su ti zato da oplode zvuke,
I glas da molitvu u srcima rodi;
Sav pokret izgleda zamah tvoje ruke;
Ti sjaš u stvarima kao dan u vodi.

Tvoj je dah da seme ne smrzne u njivi;
Tvoja ljubav da bi bilo pobožnosti;
Tvoja ravnodušnost, da može da živi
Gordost očajanja i gorki čar zlosti.

Ti nisi u sebi jer ti nema kraja;
Tvoj govor počinje muziku svih voda;
Reči su ti konci u tkivu sveg sjaja;
Ideš, ko molitva, od zemlje do svoda.

I ti si načelo većma nego biće...
Noć da blisnu zvezde; zamah pobednika,
Da bude pobeda... Lepota, otkriće,
Pre nego mom duhu beše reč i slika.

Pesma sutona

Sutoni bez šuma tvojih koračaji,
I tama bez tvoga šapata, i sati
Prvi kad se nema više šta da taji...
Prve prazne staze kroz rogoz i vlati.

Ova čar čekanja praznih i bez mene!
Nekad behu u čas mesečevog sjanja
Samo duh i oči tobom ispunjene –
A sad te je puna sva noć očajanja.

Nekad čuh tvoj korak ili šum odela,
A sad te noć nosi u svakom svom šumu;
Zvezde u pokretu; mirna svetlost bela
U svim prikazima na zamrklom humu.

Nema tvojih stopa putem što krstari,
Ali ti sad ideš svetlim prostorima;
I tvoj pečat kobni sad nose sve stvari;
Tvoje su sad oči u vodama svima.

Znam da nećeš doći, a čekam; i mašte
Nepoznate sreće rastu u noć nemu;
Neću više čuti tvoje reči tašte,
Da tvoj glas svemoćni osetim u svemu.

Pesma tišine

Zborim ti nestaloj, dok žalosno plavi
Mrtvi sjaj mesečev na planinskoj rti.
Ti si još uza me; vrata su ljubavi
Uvek otvorena, kao vrata smrti.

Reči neslušane, vi lepote čiste,
Istine u zračnom neporočnom ruhu!
Reči u samoći očajanja, vi ste
Setni govor s Bogom, njegov glas u duhu.

Iz smrti u život neprekidno hodiš:
Za moj san umrla, živiš u mom bolu;
Mreš u mojoj veri, u sumnji se rodiš;
Bednu, a kroz suzu ja te vidim holu!

Iz mog blagoslova prešla si u kletvu,
I bol odricanja; tvoj vek svagda traje...
Večno seme sprema svoju večnu žetvu,
Ljubav se zariče i kada se kaje.

Tako se obnavljaš večna, nesavladna,
I novorađana u mojoj samoći...
Dok zvučni sutoni padaju i hladna
Svetlost prvih zvezda, ti se tkaš od noći.

Pesma umiranja

Ljubavi umiru bez zbogom, sred njine
Agonije duge, neme, nepristupne...
Niču i mru u svoj lepoti tišine,
I krišom zatvore svoje oči krupne.

Zar večita nije ljubav, kao duša?
Zar najlepši deo duše nije večan?
Na morima smrti val koji penuša,
U noćima smrti mlaz sunčani tečan?

Kada cvet uvene, nova zvezda blisne.
No pogled umrlih ljubavi kud gleda?
Moru idu reke, zemlji gore lisne,
A ljubav ćutanju s usnama od leda.

Mru u jednoj reči što se nije rekla,
A u kojoj beše sto vrela života...
Tako jata zvezda što su prostor sekla,
Mru u kapi rose na listiću plota.

Od ljubavi naših veće su tišine...
Tišina je mati ljubavi; i taka
Kao golubice od sebe ih vine,
I opet u ruke vraća joj se svaka.

Poslednja pesma

Bol je dao ovoj ljubavi gorčinu,
Lepotu i tajnu; mračna sumnja moja:
Sav prostor i užas; kob i očaj; njinu
Svemoć; zadnja suza: neba sedam boja.

Nit znäde za vino u kupi od zlata,
Niti za poljubac u zakletvi; sama,
Mučki kao zlotvor, ušla je na vrata,
S nožem, ne u ruci, već u zenicama.

Njen je plašt sunčani možda tkivo laži;
Laž s tih usta kaza reč najdublju njene
Strašne misterije: no dok udar traži,
Sve cveta pod njenom nogom kuda krene.

Jer od tvog otrova moj san beše jači:
Tvoj sam pojas tkao od sunčanih mlaza,
I ti si svetlila; jer svemu kud zrači
Moje sunce dadne sijanje ekstaza.

Svoju veru nađoh u svom snu o veri...
Tvoj nož ne ubija nego blista blistom...
Jer ti beše trenut u mojoj himeri,
Moj san o dobroti i vera o čistom.

Pesma

Jednim istim putem nestaćete obe -
Ti i moja mladost, lica nevesela,
I s pečatom gorkog prokletstva sred čela,
Kao neutešne dve kćeri Niobe.

I kad najzad padne zadnja strašna sena,
Znaću neumitnog očajanja radost:
Da ima sto sreća, ali jedna mladost;
Stotinu ljubavi, ali jedna žena.

Tako, kao zvezde u lokvi na drumu,
Umreće ta ljubav u svom stidu mnogom,
S jednom crnom ranom u srcu i umu -
Već s prvim poljupcem i sa prvim zbogom.

Dok krupni svećnjaci dogoreli gasnu;
Razbijene čaše ispite; dok modru
Svoju sen još bacaš na zavesu jasnu;
Dok još žig tvog tela vidim na svom odru.

Kao da je samo moje srce htelo
Da zlurado pozna dan koji te ote,
I ta nema patnja da postane vrelo
Moje veličine i tvoje lepote.

Piće moga tela i svetlost mog duha,
Mog sopstvenog glasa odjek u dnu dola,
Nekad praznik mojih očiju i sluha,
Da sad budeš tajna gorčine i bola.

Ti u kojoj ljubljah svoju iluziju,
Svoj san o ljubavi i san o lepoti,
I neku reč strašnu kazanu u ploti,
A koju ja pojmim silnije od sviju.

Zamrknućeš bolno sa kobima svima,
U dnu moje sumnje i kajanja kruta,
Kao da te naglo stigla na po puta
Noć što silno daždi mrak po bregovima.

I stope u pesku izbrisaće naše
Isti topli vetar, koji nežno svima,
Nečujan, otvara srce cvetovima,
Da nove svetlosti nalije u čaše.

Moj će se dan novi da javi s vrhunca –
I kao što nekad plovljaše po kalu,
Zaigraće srce na svetlosti valu,
Kao cvet očaran, otvoren spram sunca.

I ja ću da vidim, iz jezive sene
Kad izlete bela raspevana jata,
I kako je slična ta sreća iz blata
Boginji rođenoj iz sunčane pene.

Svaki šum da seća tvog ćutanja;
svaka Tmina opomene na svetlost tvog glasa;
Da je srce puno sve tvojih koraka;
Da na svačem leži senka tvoga stasa.

Uvek nezasitno, moje srce hoće
I zadnju kap čaše još neispijene...
Dva su kobna vrela čovekove zloće:
Ljubav spram božanstva i ljubav spram žene.

Zaborav

Zaborav je mirno umiranje srca,
Bezdušno i bolno odricanje ćutke;
Prezrivi dah smrti u duši što grca;
Zaborav to znači mreti na trenutke.

Ko zna suze stvâri koje ostaviše?
Dvostruku smrt groblja gde suza ne kapi?
Bol imenâ koja ne pominju više?
Krik zaboravljenih ljubavi što vapi?

I strašno ćutanje natpisa sa stene,
Što posta nečitljiv? I prokletstvo nemo
Reči, što sad čame, neprotumačene?
Tugu trave putem kud sad ne idemo?

Ko zna plač idola pod zemljom? Ko znade
Kletvu molitava zamuklih? I rane
Nepamćene sreće i prestale nade?
I gorčinu jedne suze ubrisane?

Pesma srca

Nestati u nečem koje srce vole,
Umreti u nečem besmrtnom! Svog mača
Baciti pred noge neke moći hole
Što je i od ruke herojeve jača.

Biti pred beskrajnim uzvišenog sitan;
I tražeći gorko sreću meću nama,
Verovati najzad, u čas neumitan,
Da je san poreklo svima istinama.

No taj ostrv sunca sam pronaći; sjajni
Cilj sviju ciljeva i sveg večitoga!
Reći svome srcu da je svet beskrajni,
Jedno dobro za se, van ljudi i Boga.

Dobro, ne znajući da ima dobrota!
Hrabro, ne poznavši lovor ni izmirne!
Čisto, i ne čuvši da ima čistota:
Srce, kao sunce, da zlati što dirne.

I sjajno i slično samo svojoj meti,
Kao ozareno sunčanim aprilom,
Sve puteve sumnje tako da nadleti –
Ne dirnuvši zemlju drugče nego krilom.

Ćutanje

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.

Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.

Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.

Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi.

Pesma ženi

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka -
Jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden.

A ti ne postojiš nit si postojala;
Rođena u mojoj tišini i tami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.

Sumnja

Moja sumnja strasna, i svetla, i plodna,
Moje drugo biće i drugi vid; jetka,
Brani koju čašu da ispijem do dna,
I da koju sreću poznam do svršetka.

Moje srce drži prstima od leda,
I moj duh napaja kajanjem bez mere;
Moj pogled u nebo da očajno gleda,
Da mrzim bez snage i ljubim bez vere.

No ona obasja moj um obesnažen,
I dade mom duhu, slabom kao slamka,
Sto krupnih očiju, da ozaren, blažen,
Mine svaki ponor i zna gde je zamka.

I da je dobrota, odricanje; i da
U zakletvi ima izdajstva i srama;
I u pobedama poraza i stida;
Niske bezbožnosti u svim molitvama.

I u čistoj veri, praznoverja; da je
Ljubav sebičnija nego naše zloće;
I koliko laži naše suze taje,
I mračnih zavera zamukle samoće.

Tako oslobođen i sebe i drugih,
Gledam kako pada i poslednja uza...
I gord sam u času iskušenja dugih
Što bar ne zajecam kad mi pođe suza.

Strofe jednoj ženi

Gledaću tvoj sjajni sen na talasima,
I stope na pesku; s jutrom na vrhuncu,
Kao prvo gnezdo budno među svima,
Ja te pevam kao himnu zemlje Suncu.

Ti si iskra moga mača pobednoga;
Sto muzičkih vrela što bruje i plave;
Pogled koji hoće da sagleda Boga;
Pehar iz kog pijem strašno piće Slave.

Kroz tamnu je pustoš moje krilo seklo,
Gde sad sja tvoj pokret i tvoja reč zari;
I kao da svemu ti beše poreklo,
Sunce što mi otkri mesto sviju stvari.

Sve vode postaše za odsev tvog stasa,
Prostor, da imadneš dušu začuđenu,
Mir tamnih dolina za eho tvog glasa,
Sunce da na svetu baciš svoju senu.

Ti si kao lađa s krupnim jedrilima,
Što nosi podneblja drugih kopna: o, ti,
Što se, neumitna, javi među nama
Da daš svoj dah zemlji i svoj glas lepoti.

Najtužnija pesma

Znam za neizmerne i bolne samoće,
Kad sat mre nečujno, kao cvet što vene,
I kad srce prazno prestaje da hoće
Ni vence pobede ni ljubavi žene.

Znam za neprohodne samoće bez daha,
Kad konci sa svačim padnu pokidani,
I u kojim srce zastane od straha;
Kad svemu oko nas izgledamo strani.

Kad nas oči stvari ravnodušno motre,
I duša pred sobom prestravljena stane;
I sopstvena povest kad se cela potre;
I kad je od leda suza koja kane.

Ni seme u brazdi, ni stopa na putu,
I kako je teška sena koju vučem!
Kanda tuđe srce bije u mom kutu?
Sve svetle palate života pod ključem!...

Vaj, koliko puta umiremo? Ko bi
Znao za sve tmine pod suncem! I zna li
Iko sva bespuća u sutonu dobi?...
I kako smo često oči zatvarali...