Perović Batrić
Zacmilje šužanj u tamnicu
Od prostrane lomne Gore Crne
Po imenu Perović Batriću
U ruke Ćorović’ Osmana.
Ovako mu junak govorio: 5
„A za Boga, Ćorović’ Osmane,
Hodi mene vrzi na otkupe
I uzmi blago koje ti je drago,
Za mene će silna otkup doć’ —
Date braća blago nebrojeno, 10
Osam bratah, osam džeferdara,
Osam snahah, dvanajes’ đerdana!”
Osman ćaše da uzima blago,
No ne dadu ostali Nihšići:
„Ne, Osmane, rđa te ubila, 15
Kakvo blago za otkupe uzimaš!
Što ti daje osam džeferdarah,
To je Batrić skinuo s Turakah;
Što ti kaže dvanajes’ đerdanah,
To su oni s bulah ujagmili!” 20
Kad to začu Ćorović Osmane,
Mahnu sabljom, posječe mu glavu.
Glas dopade Perović’ Radula,
Sta ga cika kako zmije ljute.
No mu stari Pero govorio: 25
„Ne plači, moj Radule sinko,
Tebe je dosta braće ostanulo,
Iako je Batrić poginuo;
No ako si junak od junaka,
Ti se muči dako ga osvetiš!” 30
No Radule na noge skočio,
Pokupi mlade Crnogorce,
A sa njime trides’ i pet drugah,
Povede ih zelenom planinom,
I zapade drumu u planinu. 35
Tu čeka za neđelju dana,
Dokle im je tain nestanuo.
Malo bilo, ništa ne trajalo,
Ali ide trideset Turakah
Od Nihšića, grada bijeloga, 40
Pred njima je Ćorović Osmane.
Kad dođoše nasred druma puta,
Stade Osman kaževat’ Turcima:
„Batrića sam ovđe ufatio!”
No Radule Bogom braću kumi: 45
„Nemo’ koji palit’ džeferdara,
Er ću gađat’ Ćorović’ Osmana!”
Lijepo ga družba poslušala
I Turke napuštiše blizu.
No da vidiš Perović’ Radula, 50
On na travu bači džeferdara
I junak od zemlje poskočio,
Pod Osmanom konja ufatio
I uze mu svijetlo oružje.
Crnogorske puške popucale 55
I ubiše trideset Turakah,
Uzeše im glave i oružje;
Pa su trides’ konja uzjahali,
Otidoiše lomnom Gorom Crnom
Sve pojući a šamlak mećući, 60
Dok dođoše u Zaljuće malo
I Osmana dovedoše živa.
Kad ga viđe Vučićević Pero,
Riječ reče: „Aferim ti, Rade,
A pasju mu posijeci glavu!” 65
Pero reče, pa ga posjekoše.
