Pasji sin (Jesenjin)

Pasji sin
Pisac: Sergej Jesenjin

Opet prošlost iz mraka mi leti,
Šušti kao bele rade lug.
Ja se danas svog starog psa setih
Što mi beše u mladosti drug.

Danas mladost šumela mi telom
K'o natruli pod prozorom klen,
Pa se setih devojke u belom -
Taj pas beše poštar nekad njen.

Nema uvek svoga bliskog svako,
Al' je ona k'o pesma mi bila,
Jer ta pisma i nije nikako
Kod psa vernog pod vratom otkrila.

Nikad ih nije ni čitala,
Izdaleka ja je gledah s tugom...
Al' bi uvek kraj maline stala
I sanjala o nečemu drugom.

Ja tugovah... I ne mogoh tada
Od nje pismo da dočekam svoje...
Otputovah... No opet sam sada
Pred kapijom plavičaste boje.

Odavno je moj pas, znam to, crk'o,
Ali iste dlake, isto siv,
Lajanjem me ludim, besnim trkom
Presreo sad njegov mladi sin.

Mila majko! Ah, a kako liče!
Opet jedva od bola da dišem,
S njim sam mlađi i gotov da kličem,
Čak bih mog'o i pisma da pišem.

Staru pesmu da čujem, znaj, želim,
Ali ne laj! Ne laj, već mi daj
Da te cmoknem sad usnama vrelim
Što u srcu mom probudi maj.

Pripiću se uz tebe svim telom,
K'o dva brata u dom ćemo pravo...
Da, ja gledah devojku u belom,
No sad volim, znaš, jednu u plavom.

prev. Miodrag Sibinović