* * *
Papučica
I
O lepoti done Ane
Već govori Madrid ceo;
Al’ njen pogled još se nije
Sa pogledom muškim sreo;
„Ja prezirem ljude,” veli,
A ljubavi i ne želi.
Al’ sem Ane u Madridu
I don Pedro još se slavi.
To je vitez divna lica,
A don Žuan pri tom pravi.
Crne oči, prosto, plene
I iskusne, zrele žene.
Palo veče. Dnevnu žegu
Prohlađuje vetrić s gora,
A don Pedro s društvom sedi
U gradini svoga dvora;
Pune čaše tu se prazne
I pričaju priče razne.
I o Ani reč se poče,
I o čaru njena lica,
I svi redom priznadoše,
Da je retka lepotica.
Al’ van Pedra svi se čude:
Što da ona mrzi ljude.
Nasmeja se Pedro na to
I oholo diže čelo,
Zatim mignu vragolasto,
Pa će onda reći smelo:
„Ta svetica, dona Ana,
Biće moja za tri dana!”
Ko, zar Ana? Društvo celo
Podrugljivo Pedra glenu;
Sad se opet graja diže,
Jer svi brane čednost njenu;
A za ovim kikot ječi:
„To su, done, prazne reči!”
Pedro ćuti. Al’ već jednom
Prva huka kada presta,
On se opet nasmejao
I diže se sa svog mesta.
„Pozivam vas k meni,” reče,
„Kad se spusti treće veče.
I tada ću il’ doneti
Papučicu s noge njene,
Il’ na mazgi kô mazgara
Videćete, braćo, mene.
Nu, s tim dosta. Diž’te čaše
U proslavu done naše!”
I diže se smeh i šala,
Jeknu pesma na sve strane,
I zveknuše pune čaše
Radi čara done Ane;
Samo Pedro brižna lica
Katkad šapne: „Papučica!”
II
Već se bio sumrak prvi
Nad sanjivim svetom svio,
Kad na dvoru done Ane
Neko kucnu vrlo ti’o;
I lagano, kô u plaču:
„Otvorite!” glas se začu.
Trči Mavar. „Ko je?” pita
I odgovor brižno čeka;
A napolju uzdah jeknu,
I zamoli ženska neka:
„Pustite me dobroj doni,
Nevolja me njojzi goni!”...
U to doba na balkonu
Zamišljena Ana stoji
I u sumrak nemo gleda,
A nemir je muklo svoji.
Sad kô sanja, zatim dršće
I pritiska srce čvršće.
Našto živi? I ta misô
Po duši joj pustoš stvara,
I grče se usne rujne
Od slađana, strasna žara.
Al’ oko nje stud i tama,
I oseća, da je sama...
I baš tada pred nju stupi
Neka moma divna stvora;
Na njojzi je crno ruho,
A na licu tuga skora.
Kako dođe, kleče doli
I bujicu suza proli.
„O, primi me, dono, sebi!”
Poče moma s puno jada;
„Umrla mi juče mati,
I ostadoh sama sada;
A kad ženska nikog nema,
Strašna joj se propast sprema.”
Pogleda je dona Ana,
Pa se zbuni. Ko će biti?
Lice joj je nešto znano,
I to čelo, i stas viti.
I odgovor traži tome:
Šta je seća ove mome?
Al’ kad zgleda oči one,
Što je mole tako milo,
Saučešće dobi maha,
I zadrhta srce čilo.
Pa tad reče burnih grudi:
„Od sada mi druga budi.”
I već zatim po gradini
Šetale su druge nove;
Gledale su sjajne zvezde
I oblake, kako plove;
Razmišljale, šta cvet sanja,
I slušale šumor granja.
III
Pod prozorom platan šušti,
I sa listom list se ljubi;
Vetrić leti, miris nosi,
I čas buja, čas se gubi; —
Al’ sve više i mir pada,
Jer ponoćno doba vlada.
Drugarice još su budne,
Al’ ih slama sanka snaga,
I dona se eno svlači,
A pomaže druga draga:
Raskopčava kopče s grudi
I s pažnjom se za nju trudi.
Al’ što strepi druga verna,
Kad dodirne nedro njeno?
Što li plamen obuzima
Ono lice bezazleno?
Sve to Ana vid’la nije,
Pa čar svoju i ne krije.
Al’ kad Ana ruvo celo
Do košulje skide same,
Na grudi je druga steže
I poljubi belo rame;
Zatim kliče milo, bono:
„Al’ te volim, dobra dono!”
Ana vrisnu. Al’ se zvonko
I nasmeja u tom trenu,
I prože je sladost tajna,
I zagreja dušu njenu;
Pa još moli s čežnjom mednom
„Poljubi me jošte jednom!”
I poljubac drugi pade,
A Ana se smeje slađe.
Al’ u mahu tu je treći,
Što rumene usne nađe, —
I s poljupca toga žarka
Odade se cela varka.
„Ko si? Reci,” pita Ana
I očima ruho traži;
A Pedro je strasno grli,
I tepa joj nežnom draži:
„Ne pitaj me, već me ubi,
Ja sam grešnik, što te ljubi!”
„Idi, idi,” planu Ana,
„Varalica ti si bedna!”
„To je kriva ljubav moja.”
„Zar to ljubav?” — „Nedogledna!”
„Ja te mrzim.” — „Aj, ta rana
U grob vodi, zbogom, Ana!”
I on pođe. Ana stoji
I sa bolom za njim gleda;
Sad se trza, bori, lomi,
Plakala bi, al’ se ne da;
Al’ najposle s vriskom klone:
„O, vrati se, mili done!”
IV
I spusti se treće veče.
Već se kupi društvo znano.
Posedali. I veselje
Podiže se polagano.
Samo Pedro tare čelo
I uzdiše neveselo.
Drugovi ga kradom mere,
I osmejci lete laki:
Svi su mnenja da je prošô
Kô hvališa drugi svaki;
I većini to je pravo,
I ako ga žale zdravo.
A šta mori Pedra tako?
Sa čašću se ljubav bori,
I on smišlja u dvoumlju,
Šta da čini, šta da stvori?
Da l’ da skrije ljubav onu,
Il’ da izda lepu donu?
Sad ga nesta. I dok društvo
Uz veselu kliče šalu,
On uzede iz svog dvora
Papučicu jednu malu;
Poljubi je, društvu krenu,
Al’ kô iz sna tad se prenu.
„Aj, šta htedoh? Zar da izdam
Iz sujete čari njene,
I strašivi šapat meki,
I poljupce nebrojene?
Zar da prezrem rajsku sreću,
Sve da zgazim? Ne, to neću!”
I on opet u dvor vrati
Papučicu, gde je bila,
I polete natrag društvu,
Kô da ima vita krila;
Steže srce, mahnu rukom
I promuca s teškom mukom:
„Pre dve noći u veselju
Ja izrekoh reči znane:
Da donesem društvu sada
Papučicu done Ane;
Al’ ta moja misô smela
Ne dostiže, što je htela.”
Graknu grohot. Al’ i Pedra
U istome nesta času.
Nu naskoro grohot novi
Po tihoj se noći rasu:
Lepi Pedro, vitez pravi,
Na mazgi se društvu javi.
A kad prođe smeh i šala
I umuče društvo celo,
Onda Pedro s mazge sjaha
I podiže vedro čelo:
„U svatove, kroz tri dana,
Zovemo vas ja i Ana.”
|
|
