Papagal i mačka
| ←Starac i zlato | Papagal i mačka Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Papagal i druge ptice→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Neko kupi papagala, donese ga doma i metne ga u jedan lep kavez, gdi on po svom običaju načne sve što zna govoriti i pojati. Dođe doma pa mačka, gleda ga sa svih strana, čudi se koja je to beda. Zapita ga koje i otkuda.
„Ja sam ptica”, — odgovori papagal — „rodom sam čak iz Indije. Ovdešnji domaćin kupio me je danas, i malopre dneo me i stavio ovde. — „O nesmislena i nerasudna satvari”: , — reče mu mačka — „samo od malopre si došao u ovi dom, pak činiš toliku viku i prasku. A ne znaš, jadan, da ja, u ovoj kući rođena i odrasla, da deseti deo tvoje larme učinim, gospodar i gospođa i sva kuća bi na me skočili; a ti, koji nimalo ne znaš običaj mesta u kome si, s krajnjom smelostiju i proderzlivostiju, ne bojeći se ni najmanjega protivorečija, začinješ toliku huku-buku i kalabaluk!”
„Ne budi ti žao, gospo maco,“ — reče joj papagal — „među mojim i tvojim glasom valja daje kakva nibud raznost i otličnost, kad tebe niko rado ne sluša da maučeš, a mene koliko više govorim i vičem, toliko me draže kupuju, lepše drže i radije imaju.”
Vidimo neke da mlogo govore, ali lepo, razumno i k svačemu pristojno, i svak ih rado sluša ako ćedu celi dan govoriti. Ovi je osobiti dar, drugda i same prirode, no vrlo retko, po višoj časti obače, gdi se sovokupi s jestestvenim darom lepo vospitanije i nauka. Ko od same prirode mnogo može besediti, ima vesma živu fantaziju, tojest voobraženije, no ne imajući dovoljno potrebna materijala, brzo mu, štono reč, osa'ne voda; usiljuje li se pak i tako da istom govori, onda klepeće kao klepetuša. Ako li je takovi i dovoljno materijala sabrao, ili črez čtenije ili črez ophoždenije, a nejma dovoljno rasuždenija i iskustva svojemu govorenju potrebni red i raspoloženije učiniti i dati, on vrlo lasno pada u blebetanje i razumnim slišateljem dosadan biva. Ko odveć mnogo govori, obično malo misli i sudi, i ono što misli sve mu je nepostojano i zamršeno, jezik mu pred pameću trči, niti je kadar sebi vremena dati da rasudi o onom što misli reći. Otuda biva da takovi sebi svaki čas protivoslovi, i bez svakoga namjerenija laže baš i kad najmanje o laži misli. Ko god nije kadar u vreme mučati, sa vnimanijem druge slušati, i sverh svačesa što čuje tvrdo i postojano suditi, on će moći blebetati više nego koliko ti drago, al' pametno neće nikad govoriti. U ovu pogrešku imući ljudi i gospodska deca vsegda počti padaju, zašto ih kvare, za svašto što govore hvaleći ih ne ispravljajući. Zato se običava reći: govori kao papagal, sireč ne misli 180 niti sudi o onom što besedi.
Drugo čemu nas basna uči ovo je: da ne činimo nepristojna sravnjenija i spriupodobljenija, kao mačka koja polaže sebe u sravnjenije s papagalom. Ista stvar koja jednomu može lepo stajati, drugomu stoji vesma ružno. Evo kako prekrasno o ovom Filemon uči:
Toν μη λέγοντα τών δεόντων μηδέ εν
Mακρόν νόμιξε κ΄αν δύο είπη συλλαβάς,
Toν δ΄ευ λέγοντα μή τις νομίση μακρόν,
Mηδ΄ άν σϕόδρ΄ είπη πολλά και πολύν χρόνον.
Tεκμήριον δε τούδε τον Όμηρον λαβέ.
Oύτος γαρ ημίν μυριάδας επών γράψει,
... Άλλ΄ ουδείς Όμηρον είρηκε μακρόν.
„Ko nam ne zna reći ništa da valja su dve samo reči, on je dugorečiv; blagoglagoljiva niko ne vmenjava za mnogoslovljiva i vesma mnogo kad besedi i za dugo vreme. Priklad u ovome Omira mi uzmi: ovi nami stihe beščislene piše, no niko Omira ne nazva dugačkim”.
Prekrasan je dar umeti besediti i pristojno vremenu i ljudma znati kako sa starijim, kako li s podobnim sebi, s zdravim ili s bolnim, s veselim ili skorbnim. Našem arhimandritu hopovskom, Hadži-Zahariju, bolnu, dođe na posještenije starac Vuja iz Iriga, pak uza svaku reč: „Moli se bogu, gospodine”, dok se onom dosadi, pak onako bolestan stane vikati: „Ta prođi me se, starče Vujo, ako boga znaš! Ta bogu se molim, neću se tebi moliti!” Ovo pridodajem ovde, ibo ova bi često bivala favorit prepovetka mojega blagonaravnoga Teodora Milutinoviča. No on bi je tako lepo znao kazivati da i plačevan morao bi se nasmejati.
Svrh svega ovo neka dobro znamo: da ko je god krasnorečiv, ako on svoje krasnorečije zloupotrebljava, o pristojnosti, česnosti i blagonaraviju ne mareći, poznatoj istini i opštemu dobru ne poborstvujući, nepovine i poštene ljude zlosloveći, sve njegovo krasnorečije krajnjega je pohuždanija i otvraštenija dostojno. Evo kako mudro o ovom Plutarh piše: „Λόγος τροϕή διοανόιας εστί, τούτον δ΄ακάθαρτον η πονηριά ποιεί των ανθρώπων: Slovo je hrana uma, ali ga lukavstvo čelovečesko nečistim čini. Blažen ko lepo govori a lepše tvori!”
Izvori uredi
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|