PREDGOVOR
Kada sam bio dete, živela je u selu Mirijevu, nadomak Beograda, izvesna baba Simeuna kod koje su dovodili decu i odrasle da im baje, isteruje đavole iz tela, „namešta“ pupak i stomak, „gasi" vodicu, da ih zaduhnjuje nišadorom, da porađa trudnice i oslobađa trudne ploda... Slušao sam tada čudne i nerazumljive reči bajanja što su, čini mi se, kao ogromne mušice letele oko glava bolesnika, i osećao sam kako im od te nerazumljivosti svest i telo još više bride. Imao sam često priliku da posmatram ovu bajalicu u njenom magijskom i mističnom poslu. I uvek mi se činilo da ona nije bila od ovoga sveta, već da su je poslale ieke tavne sile, isto toliko moćne kao i one koje su se bile uselile u njene velike i male bolesnike. Njena tajna veza s onim svetom, s bićima s one strane stvarnosti, očitovala se upravo kroz te, šapatom izgovorene reči, kojima nisam mogao da odgonetnem smisao, a ipak su mi, onda, zvučale kao nešto što olakšava tegobu onim nevoljnicima. Istovremeno, reči basmi, negde u mojoj detinjoj svesti, pretvarale su se u sasvim opipljivu vezu s irealnim svetom tmine i podzemlja, pa i do dana današnjeg — kada se setim toga — nosim neko zamagljeno osećanje da mi je ta baba-bajalica odškrinula teška memljiva vrata kroz koja sam, makar i za trenutak, uspeo da vidim — u njihovoj stvarnosti — mnoštvo zagrobnika i zlobnika, boleštine u svom fizičkom obliku i nakaze kojima je život značio ono što je za mene predstavljala smrt.
Mnogo godina kasnije, kada je čarolija dečije ne-svesti minula, ponovo sam se sreo s basmama, vračanjima i uricanjima, ali ovoga puta ne na njihovom izvorištu — na usnama bajalica — već u starim, davno požutelim i iskrzapim knjigama. U tim nesvakidašnjim tekstovima i rečima počeo sam da otkrivam lepotu pesničkog posla. Pred mojim očima počeo je da izrasta jedan čudesan svet, svet s one strane sveta, bića iz tamne i mutne Nigdine. To je bilo jedno mnoštvo mesožderaca što kopaju i riju po ljudskom telu, piju krv i oslepljuju, buše kosti i utrobu, glođu mozak i zube i čine sva moguća zla čoveku.
Te sile mraka, međutim, zaista imaju najkonkretniju vezu sa stvarnošću; one objektivno postoje u vidu bolesti i drugih fizičkih ili mentalnih tegoba, ali čovek ih je, u svojoj nemoći da ih objasni kako treba, unapredio u jedan živi i opipljivi fantazmagorični svet koji ima sve fizičke i duhovne osobine ljudi ali se neljudski ponaša prema čoveku. Nemilosrdnost toga sveta bila je osnovni pokretač čovekovog bunta protiv njega ali i jednog nesvakidašnjeg pesničkog nadahnuća. Primitivni mentalitet je u sopstvenim rečima neobičnog tona i sadržaja video spasenje za zdravlje svoga tela i duha, a snažno osećanje straha, koje je želeo da odagna pomoću tih reči, učinilo je da postane spontani pesnik, pesnik iz dna sebe. Zato u ovim basmama otkrivamo pesničko nadahnuće nesrećnika koji se — kao Don Kihot s vetrenjačama — borio protiv sličnih ali objektivno postojećih nemani koje su u čovekovoj glavi narasle do neslućenih razmera pa otud pobegle u svet, poput zala iz Pandorine kutije.
Poznato je da je Vukova orijentacija u sakupljanju narodnih umotvorina, kao, uostalom, i njegov pristup jeziku, bila usmerena pre svega ka racionalnoj jednostavnosti i realističkoj jasnoći. Mećutim, u našem narodnom stvaralaštvu veoma rasprostranjeno je postojao i jedan suprotni duh, duh tamnog vilajeta, kojeg je Vuk takođe zapazio i zapisao, mada mu nije posvećivao tako naglašenu pažnju kao tekstovima realističko-racionalne orijentacije. Ipak, taj duh donjozemaca, adovića i bića s one strane realnosti, taj svet izrastao iz neobuzdane mašte iarodnog stvaraoca, bio je isto tako pesnički izvoran i postojao je potpuno nezavisno od svih drugih vidljivih i opipljivih svetova što su našli mesto u našem usmenom narodnom stvaralaštvu. Ovaj izmaštani svet žilaao se borio s vremenom i realnošću: noću je putovao a danju konačio, bio je jednook, troglav i sedmoprst, družio se samo s vatrom i boleštinama, izrastao je s kugama i iz ljudskih rana, imao, uz to, devetoro nedojene braće a uvek bio sam samcit na svetu — poput nečastivog — da bi ipak stoglavo postojao svuda i na svakom nenadanom mestu, a najviše u čovekovoj patnji i muci, u njegovim na smrt obolelim časovima.
Narodni pesnik — ili bolje reći pesnikinja jer su se bajanjem najviše bavile žene — koji je naslikao ovaj svet fantazma, bio je stvaralac a da ni sam nije bio svestan toga. On je to radio strasno i samouvereno je smatrao da njegov posao — tačnije rečeno: njegovo nadahnuće — donosi plodove i isceljuje dušu i telo. Ljubomorno je čuvao tajnu svoga (pesničkog) zanata i zato se ovaj, kao i mnogi drugi retki zanati u prošlosti, prenosio s kolena na koleno u istoj porodici. U njihovom pesničkom poslu dominantna je potreba da se kroz nesvakidašnju reč i pesničko nadahnuće savladaju ljudske tegobe, strah i opasnosti od nepoznatih zlih sila. To je, istovremeno, i čežnja za srećnim životom, radošću i zdravljem, čvžnja za opštom harmonijom i lepotom u životu, što, uostalom, važi i za pesništvo uopšte.
Božidar Timotijević
Izvor
urediTimotijević, Božidar: Istrčaše donjozemci srpske narodne basme, uricanja i vračanja, Narodna knjiga, Beograd, 1978., str. 5-7.