POBRATIMU PETRU CRNOGORCU
Grudi su mi valovito more
Puno ljutih jakrepa i zmija:
Ti si, pobro, biserovo zrno,
Što kroz slepe morske tmine sija;
Il' ako su lomne moje grudi
Razvalina radosti neverne,
Ti si bršljan, što se verno pleteš
Oko puste razvaline derne.
Od skerleta, il' od besmrtnosti
Verno srce mnogo više vredi;
A koliko, koliko još onda,
Kad je čovek u nevolji, bedi!
Ta lako je brodarima onda
Kad im svetle kandila sa neba:
Ali hajde kad se naoblači,
Kad se sinje more uskoleba!
Beše doba, te glasovi crni,
Što na mene behu uzavreli,
Kroz vratašca, kroz uši, potajno
U odaju unići su hteli;
No kralj, pamet na oprezu beše,
Odbio je vrane od vratašca:
I ostati tek 'vako mogaše
Srce moje kraj tvoga srdašca. —
Beše doba, te sam jevanđelje,
Srce moje, zatvoriti hteo,
Iz kojeg je svećeniče milja
Zlatna slova štiti odpočeo;
Beše doba, te sam sa gusala
Pokidati hteo zvučne strune
I gudilo zakopati tanko,
Neka mirno, nek pod zemljom trune.
Došao si: vaskrsnu mi nadu,
Blagu veru i opet povrati; '
Potavnela lepirova krila
Volju moju na novo pozlati;
Srce moje — čisto jevanđelje
I opet sam otvorio, evo,
Ljubim, volim, strastno, neizierno
Hej, pa kako, kako ne bi pev'o?
Pevam... pišem... te s' ovako pitam:
Je li sretan moj pobratim, je li?
Seća li se onih trenutaka,
Što smo negda zajedno proveli?
Kad seđasmo pored bleda žiška
I zborismo o nevernoj sreći,
Kad se samo uzdisaji čuše
I puckanje u gvozdenoj peći.
Sedili smo pored puni čaša,
Zborili smo... a o čemu nismo?
Volja nam je iskićena bila
Ka' ljubavno devojačko pismo.
Sedeli smo pored puni čaša,
Zborili smo o sudbini Srba:
I klonu nam ojađena duša
K'o u groblje zasađena vrba.
Pevali smo o curama divnim,
Da l' je lepša crna nego plava?
Duša nam je šaren lepir bila,
Što na nedri karanfila spava;
I veselo puštali smo svetle
Praskalice živih dosetaka;
I od ognja mlade naše duše
Razvedri se lice u oblaka.
Više puta, sa udesa gorka,
Kad mi tuga maglom posu lica:
Ti udari sokolovim percem
Preko sitni tamburini žica;
Ljupki glasi, nevidimi dusi
Razdragaše bedno srce moje,
I još tuga na čelu mi beše,
A već srce odpoče da poje.
K'o molitva i blagosov blagi,
Kao osmej i radosti što je,
Kao tuga i ledene suze:
Mi zajedno bismo uvek dvoje.
Dođe doba... i sumornoj tici
Rastati se valjalo svog gnezda,
I uteha jedna mi je samo:
Mora pasti sa neba i zvezda!
Ti si sunce... ja ledena zemlja
Što j' od sunca dobijala plama,
Sunce zađe, a sumornu zemlju
Strahovita pokrila je tama.
Ti si potok, ja korito, pobro,
Što potoku verno, rado služi;
Odnese li potok svoje vale
Korito se mora da osuši!
Ali dosta!... Zbogom pobratime!
Budi Srbin, za slobodu gini!
Šarno ruvo radosti obuci,
Težak pancir jadovanja skini!
Još verenu kad dobiješ ljubu,
Nek junačkog rodi tebi sina,
No baš s' toga preporučujem ti:
Da ne piješ vode, nego vina!
