PESME i SRCE
Srce moje, srce mlado,
Da puno si ti pesama,
Kao nebo zlatnih zvezda,
Kao more biser-kama!
Zaneseš se od divote;
A ja dršćem od milote,
Od ljubavi plamene;
Pa k'o jato golubova
Ili miris od cvetova
Lete pesme iz mene.
Prva se nad gustom šumom
Draganine kose vije;
Druga joj se k'o golupče
Pod mirisno grlo skrije;
Treća joj pa lice pane,
Četvrta joj mirio stane
Na vatrenim očima;
Peta se na usta spusti,
Pa na rujni šećer-usti
Rajevinu otima.
Peta pesma na ustima
Na izvoru medovine.
Ovako će da prošane
Od beskrajne, od miline:
,,Oj sićane, oj pesmice
I sestre i drugarice
Na čelu, na očima,
I na vlatu, i na vratu
I na licu — čistom zlatu,
I na mekim grudima!
Šta čekate? šta mislite?
Što se amo ne sletite?
Ili kratka, ili slatka
Zašt' života vi gubite?
Nije čudo, što ste mlade,
Al' ni jedna još ne znade
De je rajska slast i med!
Na ustašca amo od'te,
Stopite se od milote,
Stopite na očigled!“
„Drugarice!“ odgovara
Pesma, što j' na vlasi sela;
„Amo treba da se sletiš
Uživanja kad bi htela!
Ta sa ove meke kose
Laorići miris nose
Da ga dele proleću;
I anđeli s čista neba,
Kad tamjana u raj treba
Na te vlasi doleću!“
Taman što je lake reči
Čedna pesma dovršila,
A već ona s' vedra lica
Ovako je besedida:
„Baš ste lude, sestre moje
Kad ne znate ni sad što je
Okićeni sedmi raj;
Ta lepše je ovo lice
Od đurđevske, od zorice,
Lepše, nego večni maj!
„Po moru od belog mleka
Ružičino lisje pliva,
A osmejak lakokrilni
Ni treputak ne počiva,
Već u čunčić — listak mladi
Veselo se on posadi.
Pa se vozi po moru;
A ja sam vam od milote,
Od radosti, od divote
Svaki čas na umoru!“
Zadrhta se pesma laka,
Što j' dragoj na oči pala,
Još bi onda, miloglasna,
Zboriti ovako stala:
„Hoj, sestre, na belom vratu
I na, licu, i na zlatu
Sestre moje milene!
Sa drugoga divna kraja,
S nedogledna svetla raja
Saslušajte i mene!
Od šta joj je oko crno
Ako svetlo nebo nije?
Adem-kamen — zeničica
Kao sunce sjaji, grije;
Oko sunca zvezde male
Sitno kolo zaigrale
No kićenom, no raju;
Još onda k'o munje žive
Munje žive i jedljive
Sevom milja sevaju.
Il je prozor oko njeno
Što s' u večnu svetlost sliva,
A kroz prozor zaljubljena
Mlada duša provirkiva;
Pa od milja i radosti
I beskrajne nevinosti
U suzu se pretvori...
Hoj, pa ova suza jedna,
Suza čista, suza čedna,
Tako mnogo govori!
Ja se tada zalepršam
Od mirisa pletem svilu,
Pa utarem sa očiju
Izdajnika — suzu milu;
I opet se oko smije
I sunašce opet grije
Iz očiju plameni...
„Hoj, sestre na belom vratu,
I na licu, i na vlatu,
Da blago li tu meni!“
Slušajući srce moje,
Tajne zbore od pesama,
Od tereta i od jada
U lomni se grudi slama.
Kao lisje zadršće se
Zanese se, zaplače se
Pa sumorno govori:
„Hoj, čeda, na belom vratu
I na licu, i na vlatu,
Hoj slatki mi zlotvori!
Kanite se, smirite se,
Rođena vas majka moli;
Ne vređajte više mene
I tako me dosta boli:
Kad pomislim, ćeri mile.
Da ste negda moje bile,
Pa ste sretne evo sad;
Ah, a mene, što vas stvori
Silimice da umori
Nesretnoga milja jad!“
