O srpskom jeziku/6

←Poglavlje 5

O srpskom jeziku Pisac: Bošković Jovan 6. O „sadašnjem stanju“ srpske gramatike.

Poglavlje 7→

Bošković, Jovan (1888). O srpskom jeziku. Beograd: Štamparija Kraljevine Srbije

6. O „sadašnjem stanju“ srpske gramatike.

Književnicima u Beogradu biće poznato, da se od nekoga vremena radi na tom, da se jedan put dosadašnje uređenje naše školske komisije promeni na bolje. Po toj promeni moći će, kad zatreba, i stručni ljudi izvan komisije pozvani biti u pomoć, da pregledaju i ocene rukopise, koji su namenjeni da budu školske knjige. Prema tome je i meni, koji nesam član toj komisiji, u dekembru mesecu prošle godine (1866) poslana „Mala srpska gramatika“ g. A. Vasiljevića, za osnovne škole, da kažem o njoj svoje mišljenje.

Znao sam da se pisac te gramatike, po dojakošnjem radu svom, može pre brojiti među enciklopediste nego među specijaliste, jer on do sad pisaše gotovo same kritike, antikritike strana 76 i referate: o srpskoj istoriji (maloj i većoj), srpskoj gramatici, logici, opštem zemljopisu, retorici, učitelja ruskog jezika, kratki pregled Heglove filosofije, o bukvaru i metodu bukvarskom, o drami, o istoriji filosofije, i o filosofiji samoj, i t. d.; ali sam sudio, da će on, koji do jako ponajviše samo rušaše^[1], hteti i sam da izida nešto dobro; da će, velim, kad se već jednom nakanio da zida, ako ništa više, a ono znati i hteti upotrebiti sav napredniji rad u toj vrsti srpske književnosti: pa se u napred radovah, što će u osnovnim školama loša knjiga biti zamenjena boljom.

Ali se, na žalost, prevarih u padanju. Prva strana uverila me je, da sam suviše očekivao, i ja stanem pisaljkom beležiti u samome rukopisu (po čistim polustranama prepolovljenih tabaka) svoje primedbe za školsku komisiju. Ja to ne bih činio po tuđem rukopisu, ali je bilo mnogo koješta za primećivanje, a strana 77 školskoj komisiji valjalo je brzo dati računa. Moje primedbe narastoše gotovo za polovinu samoga delca, i ja treći dan (pored mnogih svojih poslova) vratim komisiji rukopis sa svojim primedbama. Ali se od mene zaiska i referat, i ja ga u kratko napisah, pozvavši se na dokaze u samome rukopisu.

Školska komisija dobila je dva referata o toj gramatici: od jednoga člana svoga i od mene. Taki referati ne šalju se nikad piscima školskih knjiga. Ali ovoga puta — „pogreškom ekspedicije“ ministarstva prosvete — bi poslan u Požarevac samo moj referat u originalu. A g. pisac male gramatike, mesto da se koristovao njime i onima mojim primedbama., našao je za dobro da mi odgovori u Danici, ali tako, da je navodeći reči iz mojega referata izostavio sve ono, što se njemu neje svidelo, ili što mu ne ide u račun. S toga ću ovde da naštampam sav taj referat, i to običnim slovima ono, što g. Vasiljević navodi, a rukopisnima ono, što je on izostavio.

Evo te ocene, koju je zaista „vredno predati javnosti kao važnu karakteristiku naših strana 78 učenik muževa^[2] ovoga vremena“, — kao što „apologija“ veli; ali ne osakaćenu, nego ovako celu:

„OCENA MALE SRPSKE GRAMATIKE g. A. VASILjEVIĆA OD JOVANA BOŠKOVIĆA.

„Mane:

• „1. Definicije neke ne odgovaraju stvari.
• „2. Terminologija, mestimice neje udesna.
• „3. Nema gdešto ponekih važnih stvari, kao: deoba samoglasnih na meka i tvrda, a suglasnih na jasna, zubna, usnena, grlena, nepčana, i piskava, koja je deoba važna radi pretvaranja glasova (junak, junače, junaci; rekoh, reče, reci; smišljen, kažnjen, ljubljen, slomljen); strana 79 — nema ni pomena o akcentima i dijalektima; nema primera za neke oblike imenične; — nesu iscrpeni svi pridevi; — nema nastavaka za komparativ; — nesu iscrpeni brojevi; — ne pokazuje da zamenice 3-ćega nepoznatog lica mogu biti lične, upitne i odnosne; — nesu iscrpene sve zamenice; — nema 7-moga padeža nigde kod imena; — ne pokazuje, da se kod glagola može biti: povratno, uzajmično i pasivno (mijem se; mrzimo se; da se kazni = da bude kažnjen; rodio se = bi rođen); — nema pravoga pogodbenog oblika (radio bih); — nema primera za mnoge i mnoge glagolske oblike; ni kod imena ni kod glagola ne govori gotovo nigde o pretvaranju glasova.
• „4. Ima po nešto suviše, i to: od svake vrste reči po dve definicije: užu i širu; — suviše je što ima formaciju samo priloga i predloga, a od imenȃ (imenice, pridevi, zamenice, brojevi), glagola, savezȃ i usklikȃ ne; — suviše je što ima upotrebljavanje padeža i vremena, kao i nekih fraza, što upravo ide u sintaksu.
strana 80
• „5. Ne vidi se ^[3] da je piscu poznat istorijski pravac u nauci i komparativna slovenistika. — On ne deli imena na muški, srednji i ženski rod, sva tri s nastavkom i bez nastavka u 1-om padežu jednine, dakle sa svim prosto i prirodno; niti glagole po shimi (σχήμα, schema) izvedenoj i sastavljenoj iz prirode ovih 10 slovenskih jezika, po kojoj glagolskih vrsta ima šest, s nastavkom: ti, nuti, ѣti, iti, ati, ovati, a razdela dvanaest. Razdele imaju samo 1, 3 i 5 vrsta. Prva vrsta deli se po svršetku svoga korena i pretvaranju slova na sedam razdela. Treća vrsta ima dva razdela a peta tri razdela. Ovi su razdeli postali tim: što jedni glagoli imaju istu osnovu za sve oblike, a drugi imaju za neke oblike (infinitiv i druge) jednu, a za ostale (sadašnje vreme strana 81 i druge) drukčiju osnovu. Još ima samo tri nepravilna oblika: dam, jem i jesam, pa su onda zaista iscrpeni svi glagoli.
• „6. Meša prave glagolske oblike s frazama. Pravi su oblici na primer: reći, rečem, rekoh, (govorah), reci, rekao, rečen, rekući, rekavši, a fraze su: rekao sam, bio sam rekao, reći ću, rekao bih, biću rekao, ako budem rekao, bio reći i t. d. koje sve idu upravo u sintaksu. Ali, ko baš, hoće da ih zove „složenim oblicima“, onda je dosta da kaže na kraju glagolskih oblika, jedan put za svagda, ovo: svi složeni oblici bez izuzetka postaju, kad se aktivnome participu (rekao) ili infinitivu (reći) doda koji od ovih oblika: sam, bio sam, bih, biću, ako budem, ili: ću i bio.
• „7. Nezgodno je u ovoj knjizi: što deoba priloga i saveza po značenju njihovu pretpostavlja u sa svim male dece više logičkih pojmova, nego što se u njih može naći, ili koje njihov vek vrlo teško može razumeti i shvatiti. A deoba opet priloga i predloga po sastavu njihovu ili je pogrešna ili nedovoljna.

strana 82 „Za sve ovo vadi pisaljkom zabeležene dokaze u samome spisu.

„Dobre strane ovoga delca jesu:
• „1. Razumljiv način kazivanja.
• „2. Čist srpski jezik (ne gledajući na mestimične pogreške).
• „3. Organski pravopis.“

Čitaoci sad mogu suditi šta vrede one reči u apologiji: „ja ne mislim, da u tom mome poslu nema nikakve pogreške, i kad bi mi ko te pogreške ozbiljno primetio, sa željom, da se one isprave, ja bi(-h) to rado primio.“

G. pisac neje nadenuo imena tome svom čedu, nego ga je urednik Danice krstio „apologijom“, koje tek treba pogađati šta ovde znači; jer grčka reč „apologija“ ima više značenja, kao: branjenje, pravdanje, odbrana, pohvala. Ja samo ne dam reći, da je onaj članak odbrana, jer braniti se od koga ili od čega pretpostavlja napadanje; a ko još ocenu s razlozima zove napadanjem?

Istini za ljubav, a pred poštovanim čitaocima svojim, najpre ću da pokažem „šta sam hteo“ sa onom svojom ocenom, pa ću posle da odgovorim na samu „apologiju“.

strana 83 Mi smo u Srbiji uvek bili nazadni u knjigama o jeziku. Kad su bolji književnici saznavali zakone srpskoga jezika iz „narodnih umotvorina“ i iz Vukove gramatike pred rečnikom od 1818-te, tada u Srbiji beše „slavenoserbskій“ jezik u najvećem jeku; — godine 1850-te izađe Daničićeva „Mala srpska gramatika“, ali u Srbiji vladaše Stejićev pravopis, Vujićeva gramatika i Isailovićev rečnik, sve troje zvanično, jer se tada mislilo — po zamućenim pojmima o jeziku i o državnome pravu — da u svima drugim naukama valja naučne raspre da raspravlja sama nauka, a u filologiji treba sva pitanja u raspri da prekine državna vlast postavljenim državnim zakonima, a ne da se ostavi predstavnicima pauke, da iz samoga jezika izvedu pravila; — godine 1858-me pojavi se Daničićeva naučna „Srpska sintaksa“, ali se iz Sretenovićeve sintakse od 1861-ve i 65-te ne vidi, da ima na svetu Daničićeve sintakse, „koja nauci onako sa svim odgovara“; — godine 1863-će izdade Daničić svoje „Oblike“, ali se po našim srednjim školama i danas uči iz Vujićeve gramatike (novo izdanje, novim pravopisom), strana 84 koja je u razređivanju oblika: nepogođeno podražavanje poznatoj, boljoj razredbi i naprednijem znanju.

„Hteo sam“ dakle s onom svojom ocenom, da obratim pažnju školske komisije — a preko nje i ministarstva prosvete, kome je ona konsultativni odbor — na to: kako su naše školske gramatike srpskoga jezika sve, manje više zaostale iza napretka u nauci. Meni ovaki, posao neje prvina. Ja sam ustajao i ustajem s razlozima na sve ono, što ne odgovara sadašnjemu stanju nauke o jeziku, nosilo to ime kakvo mu drago.

Na redu je da upitam: za što srpski gramatičar u godini 1866-toj ne će da zna za Daničićev izvrsni rad oko srpskoga jezika?

Da li za to, što je 1861-ve pisao, da se Daničić „slabo razume“ u deobi glagola; da se u njegovoj sintaksi „više ogleda trud, nego um auktorov“; dalje, u koliko Daničićevi razlozi „odgovaraju sadašnjem stanju nauke“, koliko je Daničić „vešt“, kakav je „znalac“, kako je Daničić u svojoj maloj gramatici „prepisao Hankinu deobu glagola“ (kao da i od Hanke ima osobita kakva deoba glagola!) i t. d.? strana 85 (vidi Trg. Nov. od 1861, br. 27, 28, 29). Ali protivu našega enciklopediste stoje tada specijaliste prvoga reda, filolozi opšte-slovenski, ruska akademija za nauke i pojedini ljudi, pripoznati u svoj Evropi za kolovođe u nauci! Na primer:

1. Za naučnu sintaksu Daničićevu — „jednome između najtežih delova u gramatici“ — napisa F. Miklošić još 1858-me (Srb. Nov. br. 97) između ostaloga ovo:

To delo „ne samo eminentno odgovara rečenom iskanju (da su primeri uzeti iz književnosti, i to ne samo svoga vremena, nego i starije i najstarije), nego se i zgodnom razredbom, precizijom i potpunošću vrlo dobro odlikuje. U njemu ne samo nema ni jednoga pravila ne posvedočena, nego su i primeri iz literature uzeti; dalje ni jedan period srpske literature nije preskočen, nego su spomenici njezini od dvanaestoga veka do naših dana s marljivošću, kojoj se doista diviti treba, ispitani i za sintaksu pocrpeni.... Ali mu na njegovu sa svim izvrsnom poslu ne može niko većma zahvaliti od pisca ovih vrsta (t. j. Miklošića), koji je k dvema knjigama svoje poređene gramatike, strana 86 u kojima je nauka o glasovima i formama, rad skoro dodati još jednu o sintaksi, i kojemu u ovom poslu Daničićevu stoji sve, što mu iz važna dela srpske sintakse treba, i koji će osim toga iz njega pocrpsti mnogo oštroumnih primedaba opšte vrednosti. Potpisani misli da ima pravo kazati; da ni jedan slovenski jezik o svojoj sintaksi ne može pokazati ovako valjana posla, kao srpski u ovoj knjizi. Po svemu ovome valja želeti da svršetak dela što pre na svet izađe.“

Avgust Šlajher — a to je onaj „jedini filolog, koga ruska akademija poznaje“ da bi kadar bio napisati knjigu o poređenoj slovenistici — u Kunovom i svome tromesečniku „Beiträge zur vergleichenden sprachforschung“, na kom rade filolozi iz Berlina i ostale Nemačke, Ženeva, Ciriha, Praga, Beča, Ugarske, Kopenhage, Hristijanije, Londona, Oksforda, Dublina i severne Amerike, — veli o Daničićevoj sintaksi ovo:

„S velikom marljivošću i ogromnom učenošću u skromnome obliku napisana izvrsna knjiga!.. Ona se istina ne tiče toliko čitalaca naših „Beiträge“, ali mnogo vredi za Slovene svih strana 87 plemena, budući prvo takovo delo, koliko mi znamo, po što slovensvu sintaksu do novijega, vremena beše običaj samo maćeški obrađivati.“ (Knjiga II, 1861, str. 217.)^[4]

Češki „Slovník naučny“ F. L. Rigera, na kom rade oko 150 najboljih književnika čeških, piše o Daničiću ovo:

„Ali najveća su mu dela „srpska sintaksa“, koja je biser svekolike naučne književnosti južno-slovenske, i „rječnik iz književnih starina srpskih“, što upravo sad izlazi. Daničić je najveći lingvista u Hrvata i Srba, i tim je najbolje iskazano šta vredi“ (Deo IV, str. 367, u Pragu 1865.)^[5]

strana 88 2. Kad stade izlaziti Daničićev „Rječnik“, Miklošić ceneći pisca, „koji je za srpski jezik a sad i za starine svojega naroda stekao visoke zasluge“, napisa (u Vid. Danu 1862 br. 38) ovo:

„.... Vidi se da nije malo domaćih izvora za poznavanje staroga života srpskoga sa svake strane, pa se valja nadati, da kad jedan put istraživanje obuzme ovu dragocjenu građu, koju da bogme treba još složiti i sa stranim izvorima, onda će se moći pokazati život srpskoga naroda onako, kako u ovaj par ne bi čovjek mislio da može biti.

„Da bi se do toga došlo, učinjen je velik korak djedom g. Daničića. Rečeni su spomenici pisani jezikom, koji danas razumiju samo oni, koji se bave oko jezika, a ni oni ga ne razumiju svuda potpuno; jer sadašnji jezik srpski ne zna za mnoge stare riječi svoje, pa tijem riječima treba tek tražiti značenje, poredeći mjesta, na kojima koja dolazi, a često i srodne jezike uzimajući u pomoć, osobito slovenske, a ne rijetko i jezike susjednih naroda: grčki, italijanski, madžarski, arbanaski, a za docnije vrijeme i turski.

strana 89 „U djelu je Daničićevu namjera da se uklone take tegobe, koje su u jeziku, i valja priznati da mu je to izašlo za rukom sa svijem izvrsno: u tome ga potpomaže njegovo temeljno znanje slovenskih jezika i njegovo svuda dovoljno poznanstvo s onijem jezicima, iz kojih su primili Srbi riječi. Ovaki list.... zasvjedočava pomnju i filologijsku tačnost u pisca.

„Ali bi vrlo pogriješio, ko bi mislio, da knjiga ova ima vrijednosti samo za jezik; jer je pisac uzeo i ova imena ljudi i mjesta, i s tačnošću, kojoj se doista valja diviti, pobilježio sva mjesta gdje se nalazi koje ime. To čini te istorik i geograf upravo ne može biti bez ove knjige.... Pogledajmo za lična imena:.... i za imena mjesta:.... pa ćemo se lako uvjeriti da imamo posla s djelom, koje je razumno zasnovano, s velikom tačnošću i temeljnim znanjem izvedeno, tako da bez njega ne može biti niko, ko se bavi starinom srpskoga naroda — koje tek pravu vrijednost daje poznatim do sada izvorima za istoriju srpskoga naroda, čineći da se oni mogu s korišću upotrebiti, i koje će biti postojan spomenik naučnoj ozbiljnosti svojega pisca.

strana 90 „I ja sam pređe imao namjeru osvijetliti (načinom kojim je ovdje učinjeno) srpske dokumente koje sam izdao, i posao moj, još prije nekoliko godina bješe daleko napredovao, kad me drugi poslovi smetoše te ga ne mogoh nastaviti: a sad, razgledavši prvu svesku djela Daničićeva, mogu sa svijem miran ostaviti na stranu svoj odlomak.“

„Otečestvennыя zapiski“ (od 1864, maj, str. 370) doneše ovaki sud:

„Mlada srpska književnost pravedno se može ponositi rečnicima Vukovim i Daničićevim, kakvih nemaju još ni druge slovenske književnosti, starije i bogatije od srpske.“^[6]

Ruska akademija za nauke, uvažavajući filološke zasluge Daničićeve, izabra (1864) pisca srpske sintakse, rečnika i oblika sebi za člana. Te tako je Daničić (posle Vuka) drugi Srbin, koji je zaslužio da bude ruski akademik.

strana 91 Godine 1865-te sastavilo se u Moskvi društvo, koje će po primeru Daničićeva rečnika, da napiše: rečnik iz književnih starina ruskih.

Zaslužni filolog ruski i opšte-slovenski, akademik I. I. Srežnjevski, pišući nešto o rečniku slovenskih jezika (u Zapisima ruske akademije, 1866) i pregledajući tom prilikom dojakošnju leksikografsku radnju u pojedinih slovenskih naroda, veli za Daničićev rečnik ovo:

„Rečnik taj ne može se nazvati potpun, ali ne može se ne nazvati bogat zbornik reči, izrađen sa Vostokovskom savesnošću. To je najbolji rečnik od sviju do sad izdanih o starim dijalektima slovenskim.“^[7]

3. Što se tiče „Oblika“.

Kako je s deobom raznolikih glagola slovenskih od uvek bilo najveće natege, to ćemo strana 92 najpre da pregledamo u kratko istoriju glagoljske razredbe.

Od kako je slovenske filologije, u današnjem smislu, zna se upravo samo za tri različne deobe glagola, a to su: Dobrovskoga, Miklošićeva i Šlajherova.

Prvo. Josif Dobrovski (ili pravim imenom svojim „Dubravski“), otac slovenistike, razredio je slovenske glagole dvojako, i to:

a) Najpre u prvom dȇlu svojih „Institutiones linguae slavicae dialecti veteris“ (Več 1822), gde govori o „oblicima“ glagolskim (formae verborum, str. 346 i druge), „po obliku“ njihovom na šest vrsta, bez ikakvih daljih posledica, — ovako:

I. 1. да, бн, пѣ, мꙑ, чоу — 2. нєс, раст+тн. II. помѧ-нѫ+тн. III. раꙁоум-ѣ+тн — вид-ѣ+ти i сто-ꙗ+ти mesto: сто-j-ѣ+ти, IV. ꙗв-и+ти V. игр-а+ти — ор-а+ти. VI. коуп-ока+ти (єка).

b) Ali kad dođe posle do menjanja glagolskih oblika, on ostavi tu svoju prvu deobu, pa razredi sve glagole „po infinitivu i aoristu“ na tri promene i na šest razdela strana 93 (deo II, de vocum flexione, str. 520 i dalje) ovako:

1. promena: A. би-ти: ви-хъ, биѥши; B. глагол-ати: гол-ахъ, голѥши;
2. promena: C. нєс-ти: нес-охъ, нєсєши; D. ми-нѫти: нѫхъ, мниєши;
3. promena: E. ꙁр-ѣти: ꙁр-ѣхъ, ꙁриши; F. твор-ити: р-ихъ, риши.

Ove se deobe držaše i Kopitar u svome „Glagoliti“ (Beč 1836, str. 60 i druge):

1. A. бити: биѥши; B. глаголати: лѥши, маꙁати: мажєши;
2. C. нєсти: нєсєши; D. винжти: кинєши;
3. E. ꙁрѣ-ти: ꙁриши, лєжати: лєжиши; F. волити: волиши.

To isto čini i Hanka u svojoj majušnoj knjižici „Pravopis češki“ (Prag 1844 šešto, a 1849 deveto izdanje), i ako sa malo promenjenim redom:

• A. = II. píti: piješ; B. = VI. volati: volaš (písati: píšeš, упућује на II.);
• C. = I. vézti: vezeš; D. = III. hnouti: hneš
страна 94
• E. = VI. hledêti: hledíš (hledí, hleď); — (VII.) shánêti: sháníš: (shánêjí, shánêj); F. = V. honiti: honíš.

— Jasno je dakle, da ni od Kopitara ni od Hanke nema nikakve osobite deobe glagola.

Drugo. F. Miklošić držeći se načela da deoba glagola, radi promene oblika njihovih, treba da ide na to, da budu u jednoj gomili svi oni glagoli, koji se u glavnome na jedan način menjaju, — deli slovenske glagole po napravi osnova njihovih, koje presuđuju kako će se glagolima menjati oblici. Glagolskih osnova pak ima u slovenskim jezicima od dve naprave: „za neodređeni način“ i oblike koji od njegove osnove postaju, i „za sadašnje vreme“ s oblicima od ote druge osnove. S toga je Miklošić (1850 te) odbacio deobu glagola „na 3 promene i na 6 razdela“, na uzeo za temelj onaj prvi raspored Dubravskoga „na 6 vrsta“; ali je pri tom 1-vu, 3-ću i 5-tu vrstu razredio „po osnovi infinitiva i sadašnjega vremena“ na 12 (13) razdela, izvedavši kod prve: 7, kod treće: 2, a kod pete: 3 (4) razdela: te tako prirodnije ugomilao i zaista iscrpao sve staro-slovenske strana 95 glagole, imajući pri drugom, popravljenom izdanju na pameti još i ostalih 9 slovenskih jezika (vidi: „Lehre von der conjugation im alt-slovenischen“, Beč 1850, i odmah za tim „Formenlehre der alt-slovenischen sprache“ 1850, drugo izdanje 1854, i „Vergleichende grammatik der slavischen sprachen“, deo III, formenlehre, 1856). Evo te Miklošićeve razredbe glagola pa 6 vrsta i na 12 (13) razdela:

1. 1. плєт, прѧд, 2. нєс, грꙑꙁ, 3. грєб, чрън, жив, 4. пєк, стриг, връх, 5. пьн, жьм, (дъм), 6. ꙁна, бн, коу, крꙑ, дѣ, 7. мр, вл, — +ти.
2. двиг-нѫ+ти.
3. 1. жєл ѣ+ти: желѣ-ѥши — 2. гор-ѣ+ти: гори-ши (mesto: гори-иши, koje opet po asilimaciji samoglasnih stoji mesto: гори-єши) i: лєж-а+ти (mesto: лєг-ѣ+ти): лєжи-ши.
4. хвал-и +ти: хвали-ши (mesto: хвали-иши = хвали-єши).
5. 1. дѣл-а+ти: дѣла-ѥши — 2. пис-а +ти: пиш-єши (mesto: писи-єши) — 3. бр-а +ти: бєр-єши — (4.) ча-ꙗ+ти: ча ѥши.
strana 96
6. коуп-ова + ти: коупоу-ѥши (воѥвати).

Dolazi dodatak od četiri glagola, koji u sadašnjem vremenu nemaju umetka između osnove i ličnog nastavka.

Treće. Od Miklošićeve je u načelu drukčija deoba Šlajherova. On deli slovenske glagole „po osnovi sadašnjega vremena“, razlikujući najpre tri promene: s umetkom, bez umetka i zasebnu. Za tim razređuje glagole s umetkom na dvoje: na prvotne i izvedene, i na 8 vrsta. U prvotne ide: I-va vrsta sa 2 razdela i 7 podrazdela; II-ga vrsta sa 2 razdela; i III-ća vrsta. A među izvedene pripadaju glagoli IV, V, VI, VII i VIII vrste (vidi: Die formenlehre der (alt-) kirchenslavischen sprache, erklärend und vergleichend dargestellt, Bon 1852).

Miklošićevu deobu primio je Daničić odmah 1850-te u svojoj „Maloj gramatici“. A kad posle Miklošić napisa istorijsku i „Poređenu gramatiku slovenskih jezika“ (deo I, 1852; glasovi; deo III, 1856: oblici; u II-om strana 97 dȇlu — kad izađe — biće: tvorba osnova^[8]; a u IV-ome: rečenice ili sintaksa), i kad s toga pisac nebrojenih prevažnih dela za filologiju i starine svih Slovena izađe za slovenske jezike ono, što je Grim za germanske, Renuar i Dic (Raynouard, Diez) za romanske, Bop i drugi za indo-evropske, — tada svi bolji gramatičari pojedinih slovenskih naroda pođoše istorijskim i komparativnim putem. Poglaviti predstavnici toga pravca u drugih Slovena jesu: u Hrvata — Jagić, Rački i drugi; u Slovenaca osim Miklošića: Janežić i drugi; u Čeha: Čelakovski, Hatala, Kvjet, Zikmund i drugi; u Poljaka: Malecki, Suhecki, Traskovski i drugi; u Malo-Rusa: Osadca i drugi; u Veliko-Rusa T. Buslajev, strana 98 Hovanski, Atanasjev, Kotljarevski i drugi; u Lužičkih Srba: Pful^[9] strana 99 I tako, gledajući na deobu oblila, „sadašnje je stanje nauke“ o jezicima slovenskim Miklošićeva razredba, koja godi praktičnome izučavanju promene glagolskih oblika: jer svi bolji gramatičari slovenski ostaviše deobu Dubravskoga, kao nedovoljnu i nepotpunu, a ne primiše Šlajherovu, koja može biti da je podesna za jezikoučevna razbiranja, ali je zapletena (komplikovana), a ište i mnogo pretečnih znanja.

Pogledajmo sada na Daničićeve „Oblike srpskoga jezika“ (Beograd 1863). Pisac je uzeo Miklošićevu zajedničku deobu glagola za sve jezike slovenske, razmestivši osobine srpskoga jezika prema njihovu obliku i prema razvitku osobenoga jezika našeg. — A što se tiče deobe imena, tu je nešto drukčije. Ovde Miklošić deli sve imenske oblike na troje: na promene imeničke (s prostim pridevima), zameničke i složene (određeni pridevi). Pa strana 100 onda 1. Kod imeničnih promena razlikuje 5 vrsta: раб-ъ, дѣл-о, рꙑб-а, пѫт-ь, камен- bez nastavka i po tome u prvom padežu: камꙑ.^[10] Imenicama su dodane lične zamenice bez roda: аꙁъ i тꙑ 2. Zamenične promene kazuju nam različne oblike ličnih, pokaznih, odnosnih, prisvojnih i upitnih zamenica. — 3. Složene promene opet pokazuju nam, kako se na primer mesto: довръ+и (koje stoji mesto: j+ъ, da se ne sastanu glasovi, koji ne mogu stajati strana 101 zajedno), довра+ѥго, довроу+ѥмоу, доврѣ+ѥмь i t. d. — kaže po zakonu o asimilaciji samoglasnih: добрꙑй, добрааго, добрѹѹмѹ, добрѣѣмь i t. d.; a docnije kontrakcijom: добрꙑй, добраго, добрѹмѹ и добромѹ, добрѣмь (još su docniji srpski oblici: dobri, dobrog-a, dobromu ili dobrom ili dobrom-e, dobrim — ꙑмь, ꙑимь — i dobrijem — ѣмъ, ѣѣмь —). Brojevi pripadaju ili imeničnoj ili zameničnoj promeni.

Daničić je u glavnome primio tu deobu. On ređa promene imenskih oblika ovako: imenice, zamenice, pridevi, brojevi. Ali posle prema osobini srpskoga jezika deli imenice drukčije, samostalno, nu sa svim prosto i prirodno: na imenice muškog roda 1. bez nastavka: jelen-(ъ), 2. s nastavkom: Živk-o, Blagoj-e; srednjega roda 1. s nastavkom: sel-o, polj-e, 2. bez nastavka: plemen-, tanet-, nebes-; ženskoga roda 1. s nastavkom: žen-a, 2. bez nastavka: stvar-(ь). — Zamenice pak deli: 1. bez roda: ja, ti; 2. s rodom: sve ostale.

U Srba i Hrvata dakle „sadašnje stanje nauke o jeziku“ najbolje predstavljaju Daničićeva dela te vrste, jer do čega dođoše: Bop, strana 102 Pot, Grim, Renuar, Dic, Maks Miler, Miklošić, Šlajher i ostali što prednjače na polju nauke o jeziku ili poređene filologije; to je Daničić samostalno upotrebio da osvetli uredbe jezika srpskog i hrvatskog: te se tako u njegovim delima jasno ogleda istorijski se poređeni pravac novije filologije u opšte; kojega se ne držati u književnosti srpsko-hrvatskoj, znači zaostati u nauci filologijskoj, opštoj i osobenoj, a tvrdoglavo se otpirati književnim poslovima toga pravca, pokazalo bi pravo nazadnjaštvo u tome.

Sad da pređemo na srpsku gramatiku za srednje škole u kneževini Srbiji. Ona je izašla istina 1863-će, ali pre naučnoga posla Daničićeva pod imenom „Oblici srpskoga jezika“. Pisac njezin drži se u glavnome Daničićeve deobe od 1850-te, ali kod glagola naročito s ovim izmenama: 1-vo Daničićeva prva vrsta u njega je šesta; 2-go ne deli glagole po dvema osnovama: za neodređeni način i za sadašnje vreme, te tako kod glagola na ti i eti nema dovoljno razdela, i po tome nesu dobro ugomilani glagolski oblici.

strana 103 Preko prvoga prelazim, što neje tako znatno. Mnogo je važnije drugo, jer je protivu samoga načela Miklošićeve deobe; a takovo je samovoljstvo moglo doći samo od nepoznavanja istorijskoga i poređenog pravca.

Po trećoj vrsti Miklošićevoj idu samo oni glagoli, kojima osnova postaje nastavkom ѣ, na primer {{{1}}}. Glagoli prvoga razdela dakle ne menjaju osnove, a u drugome imaju dve osnove: za neodređeni вид+ѣ a za sadašnje вид+и. I tako po prvom razdelu treće vrste menja se na priliku u srpskome: um-e+ti, ume-m, ume-ju, ume-h, ume-jah, ume-j, ume-jući, ume-vši, ume-o, la (južno: umjeti, umijem, umiju, umjeh, umijah, umij, umijući, umjevši, umio, umjela). Drukčiji glagoli ne idu ovamo. Ali gimnazijska gramatika utrpava u taj razdeo:

• a) I ovake glagole, kao što je na pr.: mr-e+ti (мрѣ-ти, мр-єши, мръ-хъ, мрѣ-хъ и мро-хъ, мр-и, мръ-лъ), kome je osnova mr, pa se danas u infinitivu i aoristu širi u mr-ije+ti, mr-ije+h, a ostali su mu oblici: mr-em, mr-u, mr-i, mra-h, mr-ući, mr-vši, mr-ьo, -la;
strana 104
• b) glagole na takovo eti, koje odgovara starome ѧти (enti) a ne ѣти, kao: pope-ti: popn-em, kle-ti: kun-em, že-ti (cediti): žm-em (пьн-єши: нѧ+ти, клън-єши: клѧ+ти, жьм-єши: жѧ-ти — жѧ-хъ, жьм-ѣахъ, жа-лъ, жѧ-тъ);
• v) i ovake glagole, kao što su smje+ti (smije-m, smje-d-oh, smjed-ijah, smjed-avši) i dje+ti (dje-n-em i dje-d-em, dje-h i dje-d-oh, dje-vši, di-o dje-la): gde je ѣ u korenu, a neje nastavak kojim postaje osnova;
• g) ovamo ne ide ni mleti (melj-em, mle-h, melj-ah, melj-i, melj-ući, mle-vši, mle-o, la, mle-v-en);
• d) glagol prȅti ima oblike: pr-em, pr-ah, pr-ući, kao mri-je-ti, — oblike, pre-h, pre-vši, kao vidje-h, vidje-vši, (samo što posle r ispada j), a oblike pre-o, pre-t na osobit način, (isporedi: zastr-ьo, str-t, vidi-o, viđ-en). Taj glagol dakle ne valja nikako uzeti za primer kakvoga razdela, kao što to čini školska knjiga.

Tako isto radi gimnazijska gramatika i u šestoj promeni, gde mesto 7 razdela ima samo 3.

Nu ima li tu onda svesti o Miklošićevom načelu, da samo one glagole treba stavljati strana 105 u jednu gomilu, koji se na jedan način menjaju?!

Vidi se dakle, kako gimnazijska gramatika ima istina 6 vrsta, ali nema 12 razdela, i kako je pri razređivanju oblika pogrešeno u njoj u opšte protiv Miklošićeva načela.

G. Vasiljević se u svojoj maloj gramatici držao poglavito gimnazijske gramatike, kao što sam priznaje; po tome se mane gimnazijske knjige tiču većinom i njegove. Ali u njegovoj gramatici ima još i novih pogrešaka, na primer:

Gimnazijska gramatika kod glagola na ati postavlja tri primera: pevati: pevam, orati: orem i držati: držim (prem da držati, po istorijskoj gramatici, ide među glagole kao što je vidjeti: vidim), a Vasiljevićeva ima samo jedan primer: orati: orem. Protivu toga ima da se navede: 1-vo da pevati ima oblike: pevam, pevaju, pevajući, pevaj; orati: orem, oru, orući, ori; a držati: držim, drže, držeći, drži; 2-go kad se orem uzme za primer (koje stoji mesto orj-em — oru+em), onda se ne vidi za što na priliku: glodati ima glođ-em, metati: mećem — legati: ležem, vikati: vičem, jahati: jašem — zobati: strana 106 zobljem, kapati: kapljem, hramati: hramljem, — vezati: vežem, tesati: tešem, nicati: ničem i t. d.; 3-će kuda ćemo na primer sa: brati: berem, gnati: ženem i gnam, tkati: (t)čem i tkam, zvati: zovem, kajati: ka-jem, grejati: gre-jem, kljuv-ati: kljujem, snov-ati: snujem, i t. d. i t. d. ?

U ostalom obraćam pažnju na to, da u Vasiljevićevoj gramatici idu vrste onim istim redom, kojim i u gimnazijskoj; i da se i u jednoj i u drugoj govori o „vrsnim umecima“, kao ono u Daničićevoj maloj gramatici od 1850-te. U „Oblicima“ već toga, nema; tamo se govori „o osnovama“ i kakvim nastavcima postaju osnove.

Što ja zameram maloj gramatici, da „nema primera za mnoge i mnoge glagolske oblike“, tim zaista neje rečeno, da je gramatici za osnovne škole trebalo ulaziti u suptilnosti; nego tim ištem, da u njoj ima za svako osobito menjanje glagolskih oblika po jedan primer, po jedan predstavnik njihov, a ne da se stotinama raznovrsnih glagola upućuju na cigli jedan primer, te da se tim deca navode na pogrešno menjanje glagolskih oblika strana 107 ili utvrđuju u tome. — Nu g. apologista veli: „To što nema, bilo bi mana kakve veće gramatike, ali ove male ne samo što nije mana, nego je upravo savršenstvo. Šta će u knjizi ono, što mala deca ne mogu razumeti i što će ih samo zbunjivati? To će oni učiti, kad dođu u gimnaziju i veliku školu. Za to se i uči kod nas srpski jezik i u gimnaziji i u velikoj školi, što se ne može sva nauka o jeziku iscrpeti u maloj gramatici za osnovne škole“. — Po toj argumentaciji našega kritičara mogle bi sve tri naše školske gramatike srpskoga jezika ostati onake kakve su, ako će 22.000 učenika i učenica malih i srednjih škola u Srbiji i pogrešno učiti, — samo 30 slušalaca u filosofskome fakultetu velike škole neka posle nauče kako valja!

Ujedno se sada vidi, za što ja od pisca male gramatike ištem, da mu je poznat istorijski pravac i poređena slovenistika. Očevidno ne za to, da se poređena slovenska filologija ogleda u knjižici za osnovne škole, nego da bi pisac take gramatike bolje umeo razrediti oblike: neka bi i u malim i u velikim školama strana 108 bio jedan kostur (skelet). Ili zar bi ko zamerio kakvome profesoru lekarskoga fakulteta, koji bi tražio da se, na primer, jedan deo anatomije čovečjeg tela: nauka o kostima (osteologija) predaje i u manjim školama na kosturu od čoveka, a ne od kakve životinje, koja je nalik na čoveka; jer i ako su taka dva kostura jedan na drugi nalik, opet se veoma razlikuju među sobom. Da ne bi dakle u većoj školi (gde se predaje ne samo nauka o kosturu, nego i o oblozima njegovim i kako vezovi spajaju kosti s oblogom, o mišićima — nosiocima snage —, utrobi, mozgu; gde se uči i fiziologija, funkcije organske; gde se organizam jedne rase poredi s drugima i t. d.) trebalo najpre popravljjati pogrešna predavanja manjih škola (a ne budi zaboravljeno, da je „nauka jedna muka a oduka dve“): najbolje ćemo učiniti, ako unesemo u sve škole jedan kostur, ili u ovome slučaju — jednaku razredbu imenskih i glagolskih oblika.

U ostalom odavno je među filolozima priznata istina, da gramatike za malu decu treba da pišu samo veštaci u jeziku. To mi strana 109 ne će poreći ni sam g. apologista, koji još 1861-ve tvrđaše: „Mnogi misle, da je to vrlo lak posao napisati kakvu knjižicu za decu, a među tim to je vrlo težak posao, mnogo teži nego napisati što za uzrastne čitaoce“. (Trg. Nov. br. 58).

Što se tiče pak nauke o jezicima slovenskim, g. Vasiljević veli: „Mi javno kažemo g. Jovanu Boškoviću, da take nauke još nema, nego je samo bilo nekoliko, i to vrlo neznatnih pokušaja u tome. Ruska akademija nauka objavila je prošle godine veliku nagradu onome, koji bi naučno izradio tu „komparativnu slovenistiku“, ali u isto vreme kaže i to, da ona poznaje samo jednoga filologa, koji bi mogao to izraditi“. — To je tako, kao kad bi neko rekao: nema istorije srpske književnosti, jer do sad neje niko naštampao jednostavnu knjigu o tome; ili kad bi zapadni Evropljani kazali: nema Srba ni južnih Slovena u opšte, jer u našoj književnosti nema zemljopisa, narodopisa i povesnice njihove u jednoj knjizi. A za što bi ruska akademija i raspisivala nagradu za knjigu o onome, čega nema na svetu? Nu mi strana 110 smo videli da te nauke ima, i da su baš oni delovi na sve strane u Slovena sa svim obrađeni, koji su piscu male gramatike najviše potrebovali, to jest glasovi i oblici. A kao što ni jedan književan čovek ne će reći, da neje bilo nauke o prirodi pre Humboldova „Kosmosa“, niti nauke o jezicima indo-evropskim pre Šlajherove „Kompendije“ o tome; tako ni jednome književniku neje palo na um, da se onako drzovito oseče e nema nauke o jezicima slovenskim, dokle Šlajher ne napiše o tome kakvu „kompendiju“ ili knjigu „o slovenskim jezicima“, kao ono „Die deutsche sprache“. Na posletku verujem, da pojedini spisi^[11] o poređenoj gramatici slovenskih jezika nesu bili poznati t. Vasiljeviću, ali otuda još ne dolazi, da ih i nema na svetu! —

U svome izveštaju školskoj komisiji ja sam rekao, da „definicije neke ne odgovaraju strana 111 stvari“, zabeleživši u rukopisu pisaljkom koje i za što. A g. apologista misli ipak, da ima pravo pitati: „koje su to definicije i zašto ne odgovaraju stvari, to ne mora dokazivati takav znamenit filolog, kao što je g. Jovan Bošković; njemu će svaki verovati, što on kaže, ako i ne dokaže“. Evo nekoliko takih pogrešnih definicija primera radi:

1. Gramatika je — po t. Vasiljeviću — knjiga, iz koje se uči dobro govoriti i pisati. Ali „dobro“ se srpski može naučiti iz svake knjige, koja je pravilno i čisto srpski napisana, pa niko na primer „Srpske narodne pripovijetke“ ili „Novi Zavjet“ ne zove gramatikom. Nego u gramatici se doznaju zakona, po kojima što u jeziku biva; uči se šta je pravilno a šta nepravilno, i koje nepravilnosti vrede (izuzeci), koje li ne vrede (pogreška). — 2. Za prideve kaže da pokazuju kakvo je što. Ali bar u široj definiciji (kad već ima užu i širu) mogao je navesti, da srpski pridevi pokazuju četvoro: a) kakvo je što, na pr. belo; b) čije je, na pr. popovo, Mitino, ili: srpsko, trgovačko, božje, pileće; v) mesto, na pr. ovdašnji, strana 112 prednji, gornji; g) vreme, na pr. sinoćni, negdašnji. — 3. Za drugi padež kaže da stoji onda, kad hoćemo da kažemo čija je stvar. Ali drugi padež ne pokazuje samo pripadanje, nego i dalji predmet, na pr. Zidanje Ravanice (a bliži bi bio: Zidam Ravanicu); i kakvoću: Čovek dobre ruke; i materiju: Na dolami toke suha zlata; i vreme (ali ne celo): Te noći dođoše hajduci (celo bi bilo: Tu noć provedosmo u vinogradu); i deo (genivitus partitivus): Mnogo ljudi. Biće kiše. Jer zlo dobra donijeti ne će. — 4. Kod trećega padeža veli da pokazuje pripadanje. Ali zar „pripadanje“ i „čije je što“ — u 2-oga padeža — neje sve jedno? Nego ovaj padež pokazuje da se s nečim stupa u svezu (smeranje); a to može biti: a) na različne načine, na pr. hodom, davanjem, govorom, različnim radnjama, bivanjem; b) bez načina, na pr. Evo ti sina! (i samo ovaki treći padež može da stoji mesto genitiva za pripadanje); v) kad neje pravo stupanje u svezu; Gospod mi te darivao! Nju mi pita gromovnik Ilija. Teško si meni bez tebe! — 5. Tako i četvrti padež ne pokazuje samo predmet, nego i količinu: strana 113 Osta mrtvih hiljadu Turaka. Teži jednu oku; i vreme: Onu noć; i mesto: S onu stranu, pored genitiva: S one strane. — 6. U njega aorist („skoroprošlo“, pređašnje I) pokazuje vreme skoro — ne davno — od kad je neka radnja bila i svršila se.^[12] Ali u bibliji stoji: „U početku stvori Bog nebo i zemlju“, a to je bilo — ne „skoro“, nego pre vekova! Dalje, za imperfekat („poluprošlo“, pređašlje II) veli da pokazuje radnju, što je bila, ali kao nesvršenu, ili koja još traje prema drugoj nekoj radnji.^[12] Ali narodna, pesma govori o Kosovskom junaku „Što veoma sjecijaše Turke“, a to je bilo pre 478 godina! Nego je pređašnje I vreme za pripovedanje događaja koji se u prošlosti zbiše i svršiše; a pređašnje je II za opisivanje radnje ili bivanja, što u prošlosti trajaše. (Pređašnje II moglo bi se nazvati i trajno ili nesvršeno, ali samo relativno, to jest u nekom vremenu trajno ili nesvršeno; s toga se govori i za ponavljane radnje u strana 114 prošlosti, da bi se njima iskazalo kakvo stanje ili navika.) Prošlost pak sama može biti ranija ili poznija, na primer: Bog stvori svet. On mi to reče malo čas. — Onaj Turke sjecijaše na Kosovu. Sada si ono, što ti ja želijah.

Ali što je najlepše: pouka o upotrebljavanju padežȃ i vremenȃ mogla je sa svim izostati iz male gramatike, jer to ide u sintaksu, a ne u nauku o glasovima i oblicima.

Dalje, ja sam rekao da „Terminologija mestimice neje udesna“, a g. apologista odgovara: „I ako sam ja (t. j. A. V.) uzeo onu istu terminologiju, koja je u gramatici, što se predaje po gimnazija-(h), opet ona nije udesna. I to dokazuje onaj čovek, koji se služi ovakom terminologijom: „komparativ, particip, aktivni, pasivni, infinitiv, fraza itp. (je li to: i tim podobna?) Valjda je ova njegova terminologija udesnija!“

Prvo, ne stoji da se pisac svuda držao terminologije, koja je u gimnazijskoj knjizi, jer na primer tamo su termini: samoglasno, suglasno, predlog, usklik i t. d., a u maloj se gramatici te stvari zovu: jasnik, muklac, prirečica, strana 115 uzvik i t. d. Ali jezikoučevnici razlikuju i kod samoglasnih glasove jasne (i, e, a, o, u, r), mukle (na pr. crnogorsko ь mesto a u rečima: dьn, petьk, mьgla, otьc, uzьk, ljubьzьn, sedьm i t. d.; ili bugarsko i slovenačko ъ), mutne (ö, ü — ꙑ — ä), nosne (ж, ѧ) i t. d. — A opšte je poznata deoba suglasnih na jasnike i muklace, liquidae i mutae. Drugo, „prirečica“ može značiti: adverbiju, prepoziciju i postpoziciju ili srpski: prilog, predlog i polog; a mi Srbi i ako smo na istoku nastanjeni, opet nemamo pologa, kao na pr. Turci i Mađari. U srpskoj gramatici treba dakle da se vidi da je to pred-log a ne „prirečica“, pa ma gde stajala. — Treće, da naziv „poluprošlo“ i četvrtprošlo..... hoću reći „skoroprošlo“ no valja, videli spo napred. — Četvrto, i gimnazijska i mala gramatika zovu adverbiju „narečicom“. Ali kad se „verbum“ ne kaže reč, nego „glagol“, onda mislim da ni „adverbium“ (od reči do reči „naglagolica“ ili „naglagolje“, nas što se zaista i nalazi u jednoj staroj ruskoj gramatici) ne valja zvati „narečica“. A za što se beži od reči prilog? Valja da za to, što „prilog“ treba da strana 116 znači predikat? Ali to se u naučnoj sintaksi našoj zove „prirok“; a još 11-toga veka (u Supras. rukop.) stoji napisano za jednoga sv. oca: ѥмѹжє прирокъ (predikat) схоластикъ (u Životu oca Jovana, igumana svete gore Sinajske — 30 marta — koji je docnije dobio još jedan prirok: „Klimak“ ili „Lestvičnik“). Pa zar Daničiću, koji je kadar bio da napiše onaku sintaksu, da neje slobodno obnoviti tako valjan starinski termin?! K tome, sve se reči po sintaktičkoj upotrebi mogu podeliti na troje: 1. na imenice, koje su samostavnice; uz njih stoje: pridevi, brojevi, zamenice, predlozi a katkad i usklici, koji se inače govore za sebe; 2. na glagole, kojima se prilažu prilozi; 3. na saveze, koji vezuju dve reči ili dve rečenice.

U ostalom, ja sam do sad više puta imao priliku da pokažem, koja je moja terminologija; a što sam se, pišući školskoj komisiji, poslužio opštom evropskom, to je za to što nesam pretpostavljao, da će svima članovima biti poznate različne nove, od česti još ne utvrđene tehničke reči. I po tome, ako sam strana 117 hteo da moja „Ocena“ bude od učina, onda je trebalo pre svega da se razumemo.

Na posletku, i gimnazijska i mala gramatika dele nauku o jeziku na „etimologiju“ i na „sintaksu“. Ali sadašnja nauka deli gramatiku na četiri dȇla: na fonologiju, etimologiju, morfologiju i sintaksu ili srpski: nauku o glasovima, o osnovama (tvorbi reči), oblicima reči, i rečenicama. S toga sam u rukopisu pisaljkom zabeležio, da se, mesto: „etimologija“, kaše maloj deci: „Knjiga I, o glasovima i rečima“, jer je „etimologija“ nauka o „etimonima“, to jest o korenima, osnovama, poreklu reči, a neje samo o glasovima, i o menjanju imenskih i glagolskih oblika.

G. apologista veli dalje: Da su složeni oblici fraze, koje imaju mesta „samo u sintaksi, to neverujem, da će ko odobriti“. E da! Valja samo znati šta su pravi, jednostavni oblici jedne iste reči (a pravi je oblik u reči stanje, u koje ona dolazi, da bi se pokazala sveza između nje i drugoga čega što mislimo), kao i to, da se osnova u takom slučaju ili ne menja nikako, ili se neznatno samo preinačuje, na priliku: tres-ti, em, oh, ah, i, ući, strana 118 avši, ao, la, en. Dve-tri reči pak, koje kazuju misao, jesu rečenica, na pr.: hoću doći, ili doći ću, bio sam došao (tresao), biće rekao, ako bude rekao, radio bih, neka dođe, bio doći i t. d. — a rečenice, bez preke reči, idu u nauku o rečenicama ili sintaksu. — „No dopustimo“ zavrzuje moj protivnik „da je glagol reći u svom prošlom vremenu rekao sam „fraza“ (rekao sam — te su za celo dve reči, jer „sam“ neje oblik glagola „reći“, nego osnove „jes“ u „jesam“, neodređeno biti), onda kako može drugi glagol u tom istom vremenu biti „pravi oblik“? G. Jovan Bošković odma(-h) zatim kaže, da je ovo „bio sam pravi oblik“! Zar ima kakve razlike između: „bio sam“ i „rekao sam“, pa je jedno oblik, a drugo fraza?! Ili valjda filologija g. J. Boškovića netrpi logiku!“ — Ali eno napred moje „Ocene“, u kojoj sam pod, brojem 6 — gde najpre govorah o jednostavnim, pravim oblicima, a za tim o rečenicama (frazama) koje se uzimaju za „složene oblike“ (kao što se u sintaksi složenih rečenica katkad cele rečenice uzimaju za podmet) — završio ovako: „Ali ko baš hoće da ih strana 119 zove „složenim oblicima“, onda je dosta da kaže na kraju glagolskih oblika, jedan put za svagda, ovo: svi složeni oblici bez izuzetka postaju, kad se aktivnome participu (rekao) ili infinitivu (reći) doda koji od ovih oblika: sam, bio sam, bih, biću, ako budem, ili: ću i bio.“ Dakle „ovih oblika“, pa bili to pravi ili složeni!

Na istome mestu u „Oceni“ naveo sam primera radi ove oblike: „reći, rečem, rekoh, (govorah), reci, rekao, rečen, rekući, rekavši.“ A g. antikritičar mi zamera: „ali da od glagola reći nema oblika „rekući“, to će svaki priznati.“ I tu se vara moj protivnik!

Prvo, šta je imao g. apologista da zabaljka tu, gde ja šćah da pokažem dvoje: 1. da svršeni glagoli ne mogu nikad imati pređašnjega trajnog ili relativno nesvršenog vremena (za to sam pod zagradom stavio „govorah“); 2. da svršeni glagoli redovno nemaju sadašnjosti — ni sadašnjega vremena ni sadašnjega priloga — ali da i jedno i drugo mogu imati po izuzetku. I ako se dakle na pitanje: šta radiš? ne može odgovoriti: ja rečem ili reknem, niti se rekući govori danas strana 120 samo za sebe; opet pauka o oblicima čuva i take oblike, a sintaksa nas uči, kad se koji upotrebljava, na primer: a) kaže se: ako rečem, da rečem, kad rečem; samo učini što rečem (Nar. prip. 60); će rečemo, da se sastanemo (Nar. pjes. I 454); (чьто рєкѹть доушєвьници, ꙁападьнѣй странѣ, рєкѹ же Альвании и Поморию, онай, комѹ рекѹ); b) ima tako zvana „pripovedna ili istorijska sadašnjost“, kad u vatrenom i živom pripovedanju govorimo sadašnjim vremenom mesto pređašnjim, da bismo slušaocu prošlost živo izneli pred oči. Po tome se, na primer, u narodnoj pripoveci priča sadašnjim vremenom: „Posle toga Stojša opravi sve tri sestre, i krene sve blago, a zmaju ostavi dvore i svu državu, pa se digne sa svojim sestrama u svoje carstvo, i srećno dođu k materi, pa mu mati preda carstvo, te je carovao do svoga veka“ — mesto pređašnjega vremena: opravi, krenu, ostavi, diže, dođoše, predade. Tako je i ono: „A ja brže otrčim kući te donesem motiku te se otkopam pa odnesem vodicu“. Tako se mesto redovnoga tako rekavši po nekim stranama našega naroda govori i „tako rekući“. strana 121 A u starome je srpskom i inače imalo ne samo: рєкѹштє (да видѣвьше бога прославимь, рєкѹштє: дивьнь богь. Doment. 1860. 91), nego i: досєгѹштє (нє бо ꙗако нє досєгѹштє кь вась пачє простираѥмь сєбє = jer se mi daleko ne prostiremo, kao da ne dosežemo do vas. Apost. Šiš. 108), i t. d.

Drugo, treba imati na umu da se neki glagoli, gledajući na trajanje radnje, govore dvojako: svršeno i nesvršeno, na pr. da vidim (vednem), jedan put, i — vidim, trajno (nesvršeno); tako isto čuti, i drugi. A gledajući na prelaženje radnje neki se glagoli govore također dvojako: neprelazno i prelazno, na primer: Nesam slep: vidim, i — vidim kuću; plakati, i — plače svoje grehe; laziti, i — na-laziti ljude u zdravlju. — I po tome bi isti glagoli čas imali neke oblike a čas ne bi imali. Ali u svima takim događajima, gde ne sudi toliko gramatika koliko logika, nauka o jeziku ima u pripravnosti ili gradi, čim zatreba, i take malo neobične oblike — prema ostalome društvu takih reči. Tako na pr. i ako stoji pravilo: da neprelazni glagoli ne mogu imati trpnoga, participa, koji strana 122 je prelazan; opet nauka o tvorbi osnova ište svoje, pa kaže: nomina deverbativa postaju od trpnoga glagolskog prideva nastavkom je — na primer: pisan+je = pisanje — o toga i kod samih neprelaznih glagola treba najpre načiniti taki pridev, na primer: spava-n, rast-en, ume-n, hoć-en, bi-t, svanu-t, umr-t, (kao zastr-t), pa onda nastavkom je imenice: spavanje, rastenje, umenje (rus. umѣnіe, češ. umêní, polj. umienie, rozumienie), hoćenje (хотѣниѥ, t. j. volja), biće, svanuće, umrće i t. d. — Tako glagol moći (koji je u starome značio i moći i hteti) nema zapovednoga mozi, ali ima: pomozi i nemoj, mesto: ne mozi. Ni glagol hteti nema sada zapovednoga, a nekada je imao hošti (t. j. hoći), i Dubrovačko: ne htij. — Tako se neki pridevi po samome značenju svom ne mogu porediti, na pr. poslednji, tuđ, večan, svet; ali opet kad treba narodu a on kaže: naj poslednji („Naj ostragu Krla kapetane“), više (ili manje) tuđ, pre-večan, tri puta svet (трисвѧтъ). Kad od drven ne može da načini komparativ, a on prvo napravi drvenast (nalik na drvo), pa onda može biti strana 123 drvenastiji. Na taj način je u najnovije vreme načinjen i komparativ „srbastiji“.

Ovo što ću sad da navedem, moglo bi se nekom učiniti još ponajvažnija obrana g. Vasiljevića, a to su njegove reči: „Jesenas beše mi preporučeno, da napišem srpsku gramatiku za osnovne škole, ali da je udesim prema onoj, što se predaje po gimnazija(-h), da bude jedna terminologija i pravopis“. Ali prvo, prosta (simple, einfach) „preporuka“ ne bi trebalo ljudma od znanja i karaktera da je dovoljan uzrok, da menjaju svoje uverenje. A drugo „udesiti“ malu gramatiku „prema“ gimnazijskoj, ne znači skratiti gimnazijsku (koje bi pisac gimnazijske gramatike također umeo), nego samo ne udaljavati se mnogo od nje. Tako je u nekoliko i g. Vasiljević razumeo, jer on ne samo što neje svuda zadržao termine i definicije gimnazijske gramatike, (menjajući ih katkad i na gore), kao što smo napred videli; nego je još popravio značenje dvaju oblika, pokazavši da na primer tvoreći i tvorivši u današnjem stanju jezika nesu pridevi glagolski, kao što gimnazijska knjiga samovoljno strana 124 uči, nego prilozi (ablativus gerundii), „skamenjeni participi“.

Iz ovoga odgovora moga vidi se, da ja u ime napretka od svakoga gramatičara našeg ištem, da mu je poznata novija filologija, opšta i slovenska, a ne da je samo ono, što Francuzi zovu „maître de langue“ ili Nemci „sprachmeister“. Ali se u jedno vidi i to, da g. Vasiljević u tome neje „stručan čovek“, i da za to neje napisao bolje gramatike, niti se umeo koristovati napominjatim primedbama mojim, — izuzimajući može biti što ćuti o mojim napomenama: za pretvaranje glasova, užu i širu definiciju, deobu priloga, predloga, saveza i t. d. (vidi napred u Oceni rukopisna slova); koje onda valja da ostaje sve onako, kako sam ja kazao.

Pre nego što ću da završim, izjavljujem, da sam ja ovaj odgovor napisao, mareći više za stvar nego za ličnosti, i da ću — ako ustreba — napisati još jedan odgovor, ali samo tako, ako se u napredak moj, protivnik bude držao više stvarnoga. Vreme je da se okanimo lične kritike, pa da se prihvatimo stvarne. Dajte da prečistimo i osvetlimo materijal, strana 125 prema napretku i na osnovi poređene filologije, te da tim unapredimo nauku, i da tako budemo svojim čitaocima od koristi. Najposle, raspravljajući ovake stvari, nemojmo želeti da je uvek, naša poslednja, uzdajući se pri tom, može biti, ne toliko u stručne i književne ljude, koliko u neuke čitaoce i nečitaoce, koji nemaju svoga suda o tome, nego se kolebaju i tamo i amo, misleći da svagda onaj mora imati pravo, čija je poslednja.

Na posletku molim poštovane čitaoce da mi oproste, što sam ovim svojim člankom zahvatio malo više mesta u Vili; ali namera mi neje bila, da odgovorim samo na „Apologiji“, nego ujedno da napišem Prilog za poznavanje „sadašnjega stanja“ srpske gramatike.

Vila, 1867.

1. Rušiti treba, ali samo onoliko, koliko stara zgrada smega, da se ne izida nova, bolja; inače je zidanje vrsnije od rušenja.
2. G. apologista, kao čovek od nauke o srpskom jeziku, trebalo bi da zna, da reč „muž“ u Srba znači oženjena čoveka. Grci razlikuju istina: ἄνθρωπος i ἀνήρ, Rimljani: homo i vir, Nemci: Mensch i Mann, stari Sloveni: члокѣкь i мѫжь; ali Srbi kažu i jedno i drugo „čovek“, kao i Francuzi „un homme“, na primer: to je čovek! (a ne: muž); učeni ljudi (a ne: muževi), i t. d. Šta više žena za muža hoće da kaže: moj čovek (mesto: moj muž).
3. Ovde g. apologista domeće: „u tom delu“ pa me posle beli ovako: „dakle po mišljenju g. Jovana Boškovića treba i u maloj gramatici za osnovne škole da se ogleda „komparativna slovenistika“!“ — i ruga mi se ovim rečima: „Ja ne verujem, da on doista tako misli, nego je hteo da se pohvali, kako on u znanju daleko nadmašava pisca male gramatike“. (Ali o tome posle.)
4. Ein mit grossem fleisse und umfassender gelehrsamkeit in anspruchsloser form verfasstes vortreffliches buch!.... Dem leserkreise unserer „Beiträge“ liegt das werk zwar ferner, für die Slawen aller stamme ist es aber von grosser bedeutung, da es unseres wissens das erste derartige werk ist, wie denn die slawische syntax bis auf die neuere zeit nur stiefmütterlich behandelt zu werden pflegte.
5. Nejvêtší jeho práce jsou však Srpska sintaksa, která. jest perlou veškeré vêdecké literatury jihoslovanské, a prave vycházející Rječnik iz književnih starina srpskih. Daničić jest nejvêtší linguista u Chrvátu a Srbu, a tím nejlépe jest cena jeho vyslovena.
6. Юnaя serbskaя slovesnostь spravedlivo možetь gorditь sя slovarяmi Vuka i Daničiča, podobnыhъ kotorыhъ ne im imѣюtь eщe ni drugія slavяnsnія literaturы bolѣe starыя i bogatія.
7. Nelьzя ego nazvatь slovaremъ polnыmъ, no nelьzя ne nazvatь bogatыmъ sbornikomъ slovъ, sdѣlannыmъ sъ Vostokovskoю dobrosovѣstnostью. Izъ vsѣhъ doselѣ izdannыhъ slovareй po drevnimъ narѣčіяmъ Slavяnskimъ эto lučšій.
8. Za taj deo poređene gramatike spremio je Miklošić sam znamenitu građu: Radices linguae palaeo-slovenicae (Lipiska 1845), drugo izdanje: Die wurzeln im alt-slovenischen (Beč 1857); Die bildung der nomina im alt-slovenischen; über die bildung der personennamen in den slavischen sprachen; über die nominale zusammensetzung im serbischen; Die slavischen ortsnamen aus person-namen; Verba intensiva im alt-slov.; Suffix ъ, ь im alt-slov.; Suffix lъ: Die wurzel cru im slavischen. (Lexicon palaeo-slovenicum 1850, drugo izdanje 1862 do 65).
9. Primera radi navešću ovde neka dela njihova, kao: Čelakovski: Čtení o slovnavací mluvnici slovanske (čitanje o poređenoj gramatici slovenskih jezika) 1853. — Hatala: Zvukoslovi jazyka staro- i novo-českého a slovenského (slovačkoga) 1854; Skladba (sintaksa) jazyka českého 1855; Srovnavací mluvnice jazyka českého a slovenského 1857; Počátky mluvnice slovenske s vykladem jejich pro učitele. — F. Kvjet: Staročeská mluvnice 1860 i 64. — Većeslav Zikmund: Grammatika jazyka českého pro nižší gymnasia, 1. zvukoslovi a tvarosloví (glasovi i oblici), 2. vêtosloví (tvorba osnova); Skladba jazyka českého. Ant. Malecki: Gramatyka jçzyka polskiego (Lavov 1863). — Traskovski: Nauka o pierwiastkach i žrzodľosľowach (o korenima i osnovama), jçzyka polskiego ze stanowiska (stanište, gledište) porównawczej gramatyky; — Stanowisko fiľoľogij sľowianskiej w dziedzinie badan’ jçzykowych w ogóle (na polju pitanja o jeziku u opšte), — 1866. Osadca: Gramatika (malo-)ruskogo яzыka. Lavov 1862. A. Lavrovski: O uspêchu slavistiky v Rusku (Čas. češ. muz. 1860 sv. 2); — T. Buslajev: Opыtъ istoričeskoй grammatiki russkago яzыka, Moskva 1858; — Hatalina kritika toga Ogleda (Čas. češ. 1862, sv. 1, 2, 4); — Hovanskoga časopis „filologičeskія zapiski“. u Voronežu od 1860, doneo je u prevodu Miklošićevu gramatiku i Šlajherov: „Compendium der vergleichenden grammatik der indo-europ. sprachen, Weimar 1861.“ (Osim starijih slovenista i filologa ruskih i maloruskih, kao što su: Kalajdović, Vostokov, Grigorović, Srežnjevski, M. Maksimović, Majkov i drugi). Pful: Laut- und Formenlehre der oberlausitzischserbischen Sprache mit besonderer Rücksicht auf das Altslavische. 1866.
10. Evo primera za tih 5 (sada 6) vrsta: I. рабъ, кон̑ь, край (mesto: konj-ъ, kraj-ъ', budući da poslednji glasovi ne mogu stajati zajedno); prosti pridevi: 1 добръ, ра, 2 добль, лꙗ; glagolski pridevi: хвалѧ, лѧшта, хваливъ, ливъша, хвал̑ь, хвал̑ьша; komparativi: бол̑нй, бол̑ьша, добрѣй, брѣйша, 3. велий, диꙗ. — II. дѣло, полѥ, посъланиѥ; pr. pridevi: 1. добро, k, 2. доблѥ, ꙗ; gl. pridevi хвалѧ, хваливъ, хвал̑ь; komparativi: болѥ, л̑ьша, добрѣѥ, ѣйша, 3. велиѥ, лиꙗ. — III. рꙑба, волꙗ, ꙁмиꙗ; pr. pridevi: 1. добра, ры, 2, доблꙗ, лѭ; gl. pridevi; хвалѧшти, лѧштѧ, хваливъши, шѧ, хвал̑ьши, шѧ; komparativi: бол̑ьши, шѧ, добрѣйши, шѧ, 3. велиꙗ, лиѭ. — IV. 1. пѫть, ти, (пѫтемь, пѫтиѥ; tako i množina: триѥ, чєтꙑриѥ), 2. кость, сти (костиѭ, кости). — V. 1. камєн-є: камꙑ, 2. имєн-є: имѧ, 3. матєр-є: мати, 4. цръкъв-є: цръкꙑ, 5. тѣлєс-є: тѣло, 6. жрѣбѧт-є: жрѣбѧ. — A evo primera i za složenu promenu: доблꙗаго, хвалѧштааго, хваливъшааго, хвал̑ьшааго, бол̑ьшааго добрѣйшааго, келиꙗаго i t. d.
11. Osim napred pomenutih, vidi još u „Književniku 1865“ Jagićev odlomak: „Slovensko jezikoslovlje, kratak istoričko-filologički nacrt“ i njegove: „Primedbe k našoj (srpsko-hrvatskoj) sintaksi s gledišta sravnjujuće gramatike.“
12. Ovo su upravo odredbe gimnazijske gramatike, ali take su i u Vasiljevićevoj.