O srpskom jeziku/10.1

←Poglavlje 9.5

O srpskom jeziku Pisac: Bošković Jovan 10.1 O starome slovenskom jeziku: Miklošićeva predavanja.

Poglavlje 10.2→

Bošković, Jovan (1888). O srpskom jeziku. Beograd: Štamparija Kraljevine Srbije

O starome slovenskom jeziku.

1^o Miklošićeva predavanja.

Između ostalih predmeta filologije i lingvistike na universitetu bečkom, osobiti pozor zaslužuju predmeti predavanja doktora Miklošića, na ime: „gramatika staroga slovenskog jezika“ i „tumačenje novijih spomenika slovenske književnosti“, (ove godine Dušanovih zakona). Ovim dopisom pozivam uljudno sve one mlade Srbe, koji dolaze u Beč da slušaju više nauke, i koji se kadgod misle baviti književnošću, da polaze predavanja g. Miklošića.

Da ono znanje jezika, što se nauči kod kuće i u prvim školama, neje dovoljno za književnika, bio on koga mu drago naroda, svaki strana 284 će mi odobriti, koji je iole mislio o tome; jer inače kako bi moglo biti, na primer kod Nemaca, koji kroz 8 škola uče nemački jezik i književnost, i sve predmete izučavaju na maternjem jeziku, koji po 4 do 5 godina slušaju još i svoje stručne nauke na istom jeziku, pa kad postanu književnici i pisci — da se opet po gdekojem kaže, da ne zna jezika?

Treba dakle sa drugim znanjem sastaviti i potrebno znanje jezika, na kom se piše. Pri učenju jezika pak može biti neko samouk, ili može učiti od drugoga. Da ovaj drugi način učenja valja pretpostaviti onome prvom, to će mi dati za pravo i onaj, kome neje poznata ona poslovica: autodidactus semidoctus (samouk nedouk), — naročito kod dobra profesora, u kom je sastavljeno znanje njegova učitelja, suština znanja njegovih saispitača, i ono do čega je on sam došao svojim trudom i umom. I po tome svakom mora biti milo, što u Beču ima katedra slovenskoga jezika, osobito kad u Vojvodstvu, koliko je meni poznato, nema više od 3 katedre srpskoga jezika: u velikoj gimnaziji karlovačkoj i tamišgradskoj i u maloj gimnaziji novosadskoj.

strana 285 Ali kome treba stari slovenski jezik? Na to su najbolji odgovor ove Miklošićeve reči: „Nema sumnje, da je za temeljno razumevanje živih jezika od preke potrebe izučavanje onoga dijalekta, u kom su nam sačuvani ne samo najstariji, nego i poveći spomenici slovenskoga jezika. Ni kod Nemaca neje drukčije: i u njih je povraćanje na stare dijalekte neizostavno. Od učitelja živih jezika treba dakle iskati znanje starih narečja, a postarati se da se oni mogu koristovati knjigama i priručnicima, što na tom polju izlaze, kao i da umeju suditi o njihovoj vrednosti ili nevrednosti.“ (Zeitschrift für österr. Gymnasien, 1853, V. Heft.)

Kao što će biti poznato, spomenici pisani starim slovenskim jezikom dele se, po jeziku, na pravo stare slovenske (panonsko-slovenske), bugarsko-slovenske, srpsko-slovenske i rusko-slovenske.

Evo nekoliko primera toga pravog jezika staro-slovenskog:

1. Iz nauke o glasovima navešću samo:
   1. Nosne samoglasnike: ѧ (en) i ѫ (on), na pr. свѧтаꙗ мѫчєница. — Starim slovenskim strana 286 glasovima: ꙗ, ѧ (en), ѩ (jen) odgovara u rusko-slovenskom svagda: ꙗ, (mesto kojega se piše i ѧ, koje se u tom dijalektu, po glasu, ne razlikuje od ꙗ), a u srpsko-slovenskom: ꙗ, є, ѥ.
   2. л i р kao samoglasnike, na pr. плънъ, трънъ, кръштаахѫ сѧ.
   3. Zev se ukida po pravilu u starome umetanjem glasova: і (j), к i н, na pr. mesto: да-ж, да-єши, stoji: да-ѭ, да-ѥши (ispor. плєт-ѫ, єши); mesto: да-ати, да-ꙗ-ти i да-к-ати, i t. d.
2. Iz nauke o oblicima reči:
   1. Imenska promena, (ja ovde navodim taki primer, iz koga se jasno vidi razlika i u glasovima i u pravopisu): ꙁмиꙗ, ꙁмиѩ, ꙁмии, (ꙁмиіи), ꙁмиѭ, ꙁмиѥ, ꙁмиѭ, ꙁмии. — U dvojini: ꙁмии, ꙁмию, ꙁмиꙗма, ꙁмии, ꙁмии, ꙁмиꙗма, ꙁмию. — U množini: ꙁмиѩ, ꙁмий, ꙁмиꙗмъ, ꙁмиѩ, ꙁмиѩ, ꙁмиꙗми, ꙁмиꙗхъ.
   2. Zamenična: promena: и (jъ), ѥго, ѥмѹ, и, имь, ѥмь. — ꙗ, ѥю, има. — и, ихъ, имъ, ѩ, ими, ихъ.
   Primedba. Posle Jednosložna predloga dolazi н pred: и, ѥго i t. d., na pr.: отъ нѥго, strana 287 къ нѥмѹ, на н҄ь (mesto: на н-jъ), о нѥмь, прѣдъ н̑ими, въ нѥй, иꙁъ нѥѩ, (дон҄ьдє-жє) i tako dalje.
   3. Složena promena: доврꙑй, добрааго, добрѹѹмѹ, добрꙑй, — добрꙑимь, добрѣѣмь, (добрѣѥмь); tako se menja i житийскꙑй, сѫдийскꙑй, чловѣчьскꙑй, дрѹгꙑй i t. d., a nešto drukčije: добл̑ий, доблꙗꙗ, доблѥѥ.
   4. Od glagola spomenuću četvrtu vrstu na ити, (koje valja dobro razlikovati od ѣти), i u njoj samo glagolski pridev trpni. Osnova (thema) нѫди-єнъ = нждѥнъ; ali se tako ne kaže, nego se po poznatim pravilima iz nauke o glasovima дѥ pretvara u ждє (đ) a тѥ u штє (ć) na pr.: нѫждєнъ, ꙁлаштєнъ. — Evo još nekoliko primera toga umekšavanja: въꙁлюблѥнꙑй, богоꙗклѥниѥ, коуплѥнъ, стръмлѥниѥ; вожєнъ, помꙑшлѥниѥ, бачєнъ; хвалѥниѥ, поклонѥниѥ.

Od glagola бꙑти, II-go je pređašnje vreme: бѣахъ ili бѣꙗхъ (srpski istočno bejah, a južno i zapadno bijah, kao sijati prema сѣꙗти). Otuda se vidi, kamo je pogrešno pisati bыяhъ sa „ы“.

strana 288 G. Miklošić, kao što se vidi već iz samih navedenih primera, predaje stari slovenski jezik po najnovijem stanju nauke. On dakle deli svoju gramatiku na četiri dela, na: nauku o glasovima, osnovama, rečima (oblicima njihovim) i rečenicama. Od njih je I i III deo štampan, i to svaki u dva izdanja.

Što se tiče učenja srpsko-slovenskog jezika, vreme je da se jednom pređe i na to, za istoriju naše književnosti i kulture važno polje. Danas se istina više zna, nego pre nekoga vremena za tako zvane „Srbulje“; nekoliko važnih spomenika već je i naštampano (napomenuću samo D. Avramovića: Opisanije drevnosti srpskih u Svetoj Gori (u Veogradu), Karanotvrtkovića: Srpske spomenike (u Beogradu 1840), P. J. Šafarika: Památky dřevniho písemnictví Jíhoslovanův (u Zlatnome Pragu 1851), Miklošića: Apostolus e codice mon. Šišatovac (u Beču 1853), Lex Stephani Dušani, i t. d.) Neje ni to nepoznato, da ima dva važna spomenika, koja čekaju da se izdadu na svet: Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih, od arhiepiskopa Danila II, (1325 do 1338), i Hronika despota Đurđa strana 289 III, Brankovića, (1689 do 1711). Ali mnoge i mnoge rukopise valja tek tražiti, skupljati, valjano prepisati, pa naštampati i — kritički oceniti.

Predavanja g. Miklošića zgodna su prilika, da se čovek upozna i sa tim poslovima. On malo kojega tečaja da ne predaje o kojoj srpskoj starini; a letos je predavao i slovensku paleografiju.

Ni to ne treba prevideti, da kod nas ima još dosta ljudi koji, misleći da je u današnjim crkvenim knjigama najstariji oblik slovenskoga jezika i poredeći s njime jezik srpsko-slovenski, nalaze da su u Srbuljama sve same pogreške. Taki ljudi daju sami sebi slabu ocenu iz istorije srpske književnosti. Jedan je uzrok tome, što su gore pomenuti snomenici među nama slabo rasprostranjeni, a drugi valja tražiti u istoriji. Nama pak ne ostaje drugo, nego da se naučimo poznavati i ceniti naše starine, ako pismo radi da i mi upadnemo u u tako grubu pogrešku. A ko ne bi rad bio znati dela svojih starih? „Každeho zajiste s otrlosti a surovosti vyzuteho a narodu svêmu neodcizeneho člověka srdce vře neukojena u tužbau strana 290 (težnjom) po hodnověrne zprávě o milych svých předcich, ale ještě více učeueho, provodiciho život svůj v na kach narodnosti jeho bliže se tykajicich, totižto v narodním dějezpytu (istoriji) a jazykosloví. (Slovanske starožitnosti, 4.)

I tako nadamo se, da ovo nekoliko reči ne će biti glas въпиѭштааго въ поустꙑн̑и, nego da će ličiti na ona zrna, što padoše na dobru zemlju, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šeset, a jedno po trideset. Na posletku: Кьсакъ ижє слꙑшитъ словєса моꙗ си и творитъ ꙗ, ѹподоблѭ и (njega) мѫжѹ мѫдрѹ, иже съꙁда храмниѫ скоѭ на камєни, и съниде дъждь и приидошѧ рѣкꙑ и дъхнѫшѧ вѣтри и нападошѧ на храмниѫ, и нє падє сѧ основана бо бѣ на камєни.

Sedmica 1856.