O slobodi (Džon Stjuart Mil) 3
| ←< 2. glava | O SLOBODI Pisac: Džon Stjuart Mil |
4. glava >→ |
O LIČNOSTI, KAO OSNOVI LjUDSKOG BLAGOSTANjA
Videli smo razloge, zbog kojih treba da je ljudima slobodno, obrazovati se i izricati bezazorno svoja mnjenja. Razložili smo, od kakve bi velike štete bilo, po duhovnu, dakle i moralnu prirodu čoveka, kada bi mu se uskratila ta sloboda ili kad se ona ne bi upražnjavala, i pored toga što je zabranjena. Sada ćemo da ispitamo, nisu li isti razlozi i tome, da valja da je ljudima slobodno i raditi po svojim mnjenjima, izvoditi ih u životu, a da im bližnji ne staju na put, bilo u fizičkom, bilo u moralnom smislu, sve dotle, dok ljudi rade za svoj račun. Ovaj poslednji uslov svakako je preko potreban. Niko ne zahteva, da bude tako slobodno raditi, kao misliti...... Šta više, i sama mnjenja su kažnjiva, kada se izriču pod takvim okolnostima, da mogu očito biti povod, kakvom štetnom delu. Misao, da su žitari uzrok, što sirotinja skapava od gladi, ili misao, da je posedovanje krađa, ne trebe dirati dokle god se izriče u knjigama; ali je s pravom valja kazniti, kada se ona izriče, ili u knjižicama rastura među razdraženom svetinom, koja je opkolila kuću nekog trgovca žitom. Društvo treba da obuzda dela, bila ona ma kakva, samo ako čine nepravedno štetu drugome, ili svojim neodobravanjem, ili ako je potreba, ono i samim faktičkim mešanjem. I slobodu pojedinca treba ograničiti samo utoliko, ukoliko ona čini štetu drugima. Ali, ako neko ne vređa druge u onome što se njih dotiče, ako se zadovolji da po svojoj sklonosti i uviđavnosti radi ono što se samo njega dotiče – tada mu se shodno onim istim razlozima koji mu dozvoljavaju da ima slobodno mnjenje, mora dozvoliti i da svoja mnjenja u životu ostvari, što naravno mora da čini samo za svoj račun i da pri tom drugima ne smeta. Ljudi mogu da pogreše, njihove istine su uglavnom samo poluistine; dakle, ne treba želeti da su složni u mnjenju sve dotle dok potanko ne usaglase protivna mnjenja. Raznolikost mnjenja nije zlo, već je dobro, i to sve dotle dok ljudi ne postanu sposobni da svestrano spoznaju istinu.
Što može priroda da stvori. Čovečja priroda nije stroj, koji se može grediti, po nekom opredeljenom planu i prinuditi, da vrši neke strogo namenjene poslove- no je drvo, koje hoće kao živi stvor, onako da raste i da se razvija, kao što ga upravlja živa unutrašnja snaga.
Za celo će se dopustiti, da je želeti, da se ljudi više upravljaju po svojoj pameti, da sami ispituju, pa ma udarili i u stranu; nego da se slepo i čisto mehanički drže običaja. Donekle se i dopušta da se ljudi služe svojom pameti, ali se ne dopušta rado, da se oni služe i svojim željama i pobudama, i kaže se, da bi to bilo opasno po čoveka. A ipak su želje i pobude, isto tako deo čovečanskog stvora, kao što je to vera i moralno ograničavanje sebe samog, i samo su onda opasne jake pobude, kada ne stoje u pravoj ravnoteži; kada su neke naklonosti, kod čoveka više razvijene nego druge, što bi valjalo s njima naporedo da se razvijaju, pa su ove ostale slabe i u neredu. Ne navode nas na zlo naše jake želje, već naša slaba savest, a nema nikakve prirodne veze među snažnim pobudama i slabe savesti. Prirodna je veza sasvim na drugoj strani. Kada se govori o snažnim i raznolikim željama jednog čoveka, to je onda znak, da u tom čoveku leži, što više prirodnog tvoriva i da on može do duše više zla ali više i dobra činiti. Snažne pobude isto su, što i snažna volja. Čovek je može obrnuti na zlo, ali snažnom voljom, može se u izvesnim okolnostima, učiniti više dobra, nego sa lenjom i tupom prirodom. Oni ljudi, koji imaju najviše prirodnih osećaja, mogu i ujedno najviše izobraziti. Snažna primnjivost, što daje našim pobudama snage i živosti, izvor je, iz koga izvire najvatrenija ljubav dobru i najstrožije samovladanje. I društvo koje neguje ova svojstva, radi sebi u atar, neodbacujući tvorivo koje stvara dela, s toga što ga ono ne ume da izobrazi. Za onoga se čoveka kaže, da ima karaktera, koji ima svojih želja i pobuda, koji je izraz svoje prirode koju je on svojom snagom razvio i izobrazio. Ko nema svojih želja, ni svojih pobuda, taj nema ni karaktera, kao što ga nema ni parni stroj. Ako čovek ima ne samo svojih želja, već su mu one i snažne i njima vlada snažnom voljom, onda je takav čovek energična značaja. Ko god kaže, da ne valja podsticati ličnost, da razvije svoje želje i pobude, taj drži ujedno, da društvu nisu neophodni snažni značaji, drži, da većina ljudi, treba da imaju značaja ali ne želi, da svi ljudi imaju snažnu volju. U drugo doba, kada društvo nije bilo tako razvijeno, mučno bi mu bilo, da upravlja i razuzdava ove snage. Bilo je doba, kada se ova iskonitost ličnosti, mogla razvijati, kako je god htela i kada se društvo načelo, morala se sa njim ljuto boriti. Vreme se onda moralo teško boriti, da dovede ljude, snažne i telom i duhom, pod neki zakon, koji će ih zauzdavati u njihovim prirodnim nagonima. Da se savlada ova teškoća objaviše zakon ( n. pr. pape u borbi sa carevima ), da su vlasni nad celim čovekom, uzeše da mu paze nad celim životom, samo da bi mu obuzdali karakter, koji društvo nije moglo inače da obuzda. Današnje, pak, društvo ovladalo je sasvim ličnošću i opasnost nije otuda, što je ličnost suviše snažna, već što je suviše slaba, te nema ličnih pobuda i naklonosti. Velika je razlika između našeg i onog doba, kada je svako mogao svojim strastima protiviti se neprestano svakom redu i zakonu, samo ako je imao dovoljno snage,a društvo ga moralo suzbijati, ako mu je stalo da bude sasvim bezbedno. U naše doba žive svi, od malog do velikog, pod očima neke sarevnjive i strašne cenzure. Ne samo u onome, što se drugih tiče, nego i u onome što se i njega samog tiče, ne pita čovek ili porodica:» Šta da činim? Šta li će bolje priličiti mom karakteru i mojoj naklonosti? Kako li ću bolje i zgodnije da razvijem i unapredim ono, što je u meni valjano i čestito? « Nego se pitaju:» Šta priliči bolje mojim okolnostima? Šta čine obično drugi ljudi, moga stanja i položaja? « A što je još gore pitaju se :» Šta čine oni, koji su bolji i bogatiji od mene?» - Ne htedoh time da kažem, da ljudi više pitaju običaj, nego svoju naklonost, pa danas ne pada nikome na um , da radi nešto drugo, nago što je običaj. Ta i sam duh mora da se prigne u taj jaram. Čovek gleda prvo na druge i u onome, što radi u svome hiru; on hoće samo ono što i drugi hoće; on uzima samo ono, što i drugi uzimaju. Čovek se kloni kao nekog zločinstva, da nema za sebe svoj ukus, svoje ponašanje; ne sluša svoju prirodu, sve dotle, dok ona ne usane u njemu, pa je više i ne može slušati, darovitost ljudska izlapi i izvetri, čovek nema pravih želja ni prave radosti, ne može reći da je ono, što misli i oseća, njegovo. Pa pitam ja, je li to onda ljudska priroda, onakva kao što treba da bude?
Jeste, po nauci kalvinovoj. Po ovoj nauci, čovečji je najveći greh, što on nema nezavisnu volju. Svo dobro, što čovečanstvo može da učini jeste- da bude poslušno. Nema izbora, radi ovako ili nikako. Što nije dužnost, to je greh. Čovek je skroz pokvario svoju prirodu, jedini mu je spas ako je zatre. Ko ovako misli, tome je malo stalo do toga Što će ugušiti u čoveku sve vrline; po njemu, čoveku ne trebaju sposobnosti, nego neka se sasvim osloni na Boga, taj drži, da je za čoveka, bolje da izgubi svoje sposobnosti, nego da se služi njima protiv božje volje. To je nauka kalvinizma, i mnogi, koji nisu kalviniste služe se njom samo u blažijem vidu. Oni ublažavaju ovu nauku u toliko, u koliko ne tumače tako srogo volju božju, dopuštaju da čovek može sam podmiriti, neke od svojih naklonosti, naravno ne po svojo volji, nego putem poslušnosti, a to će reći onako, kao što mu to tuđa vlast propisuje, dakle svi ljudi podjednako.
Sklonost ka ovakvim tesnogrudim nazorima života, raste danas sve više. I ovakvom varljivom vidu postao bi ljudski značaj skučen i ukočen. Bez sumnje da mnogi iskreno misle, da je tvorac opredelio čoveka, da bude ovako bogalj, kao što misle, da bi drvo sasvim drugačije izgledalo, kad bi otesao o njega, kao od neke matore vrbe, kakvu životinju. Ali ikako valja verovati u blagog tvorca, ono je bolje biti uveren, da nam je Bog dao ove sposobnosti, da ih negujemo i razvijamo, a ne da ih kvarimo i zatiremo, i da se on raduje, što se mi sve više primičemo uzoru čoveka, pa nam raste snaga suđenja, radnje i uživanja. Van ovog kalvinističkog, ima još neki drugi uzor čovečanskog savršenstva, koji priznaje, da je čovek i na drugo što opredeljen, a ne da se sam sebe odriče. « Neznabožačko samoopredeljenje» tako je isto živalj čovečanskog dostojanstva, kao što je to « hrušćansko samopregorevanje.» Ima neki grčki ideal o razvitku samog sebe, u kome je pomešano platonsko i hrišćansko ograničavanje samog sebe. Ono može biti, da je bolje biti Džon Knoks, nego Alkibiad, ali nama više vredi nego obojica, Perikles, i ono što je odlikovalo Džon Kniksa, ne bi se danas otelu ni Periklu, samo da je živ.
Ljudska priroda neće postati uzvišena i lepa, ako ugušimo jednolikošću sve ono, što je njena osobina, nego ako je negujemo i razvijamo u granicama koje su nam u tome, povukla prava i korist drugih ljudi. I kao što svako delo, služi svome tvorcu na slavu, tako će se i naš spoljašnji život razviti življe, bogatije i raznostručnije, postaće vrelo uzvišenih misli i uzdižući nas osećaja, veza, koja će uzdižući vrednost celine, tim tešnje vezivati čoveka celini. I što se više razvija ličnost u čoveku, tim je on vredniji sebi samom i drugima. Život će u njemu bujnije poteći, a tamo, gde život bujnije teče u pojedincu, tamo je bujniji i u narodu, koga sastavljaju ovi pojedinci.
Gde god treba snažnije ljude, silom zadržavati, da ne zadiru u tuđa prava, tu se ne može biti bez toga, ali ćemo tome naći dovoljno naknade sa svih drugih gledišta čovečanskog usavršavanja. Sredstva za izobraženje, koje gubi ličnost s toga, što joj se staje na put, da ne čini to na štetu drugih ljudi, nadoknadiće se o trošku izobraženja drugih ljudi. A ličnosti toj biće naknada, što će tim, što joj se stalo na put, bolje razviti svoju prirodu, u društvenom pogledu. Kad nas primoraju, da za ljubav drugima, budemo strogo pravedni, razviće se u nama čuvstva i sposobnost da druge ljude usrećimo. A naprotiv, ako nas drugi ograniče u onome, što se njih ne tiče, nego samo toga radi, što im naš rad nije po volji; to se onda neće razviti u nama ništa čestito, no će nam karakter očvrsnuti, protiveći se tom ograničenju. Pokorimo mu li se, to ćemo time ubogaljiti i uništiti svoju prirodu. Hoćemo li dakle da svaki čovek čini ono što mu je moguće da čini, to je preka potreba, da se raznolikim ljudima dopusti, raznoliko i živeti. Vekovi koji su ovo priznavali, tim su slavniji u očima potomstva. I sam despotizam ne čini toliko zala, dok se može ličnost pod njime osvarivati, despotizam je ono, što guši ličnost, pa sad krstili ga vi voljom božjom ili silom ljudi.
Kad je meni ličnost i težnja za razvijanjem jedno i isto, i kad ja tvrdim, da samo odgajivanje ličnosti, stvara, i može jedino da stvori, savršeno razvijene ljude, ono što ću dalje da dokazujem. Zar se može neko društveno stanje bolje pohvaliti, nego ako se kaže, da primiče ljude njihovom usavšenju; ili zar se može ono, što sprečava dobro, grđe pokuditi, nego ako se kaže, da ne da dobru da uspe. Nema sumnje, da ovi razlozi neće dovoljno ubediti one, koji trebaju najviše, da budu ubeđeni, moraćemo dakle pokušati, da dokažemo, da razvijeniji ljudi koriste i onima, koji su manje razvijeni,- da će oni, biti malo osetljivije nagrađeni, koji ne želeći sebi slobode, ne daju ni drugima, da se njom služe.
Prvo ću da ih zamolim da pomisle, da mogu nešto naučiti od svojih bližnjih, kada su ovi slobodni. Niko neće reći, , da osobina nema vrednosti u ljudskim stvarima. Ona nam je nužna, ne samo da pronađemo nove istine i da pokažemo, da je ono sada već zastarelo, što je nekada bilo istina; već je potrebno da pokažemo put njihovom postupanju, razboritijem radu; boljem ukusu i pametnijem suđenju. Ko bi ovo poricao, taj bi morao misliti, da je svet dostigao vrhunac svog savršenstva, u svemu onome što radi. Istina je, da nisu svi ljudi jednako daroviti; da čine dobročinstva, malo ih je prema čovečanstvu, koji bi, kad bi se za njima pošlo, dali izgleda da će usavršiti postojeće običaje. Ali ovo malo ljudi, to su jezgra sveta, i da nije njih, naš bi život bio ustajala baruština. Oni zavađaju, ne samo celishodne popravke, nego održavaju i one, što već postoje. Zar bi nam manje trebala naša pamet i kad ne bi bilo, da se što novo zavađa? Zar bi se zadovoljili, da izvađamo sve doskorašnje, bez da imamo svesti, zašto to tako biva, kao što to obično čini životinja? I najbolja uverenja i običaji teže silno da postanu mehanička, i da nije čitav niz ljudi, koji sa svojim osobinama, ne daju da razlozi, uverenja i običaji ogreznu u svakidašnjosti, naše mrtvilo ne bi protivstalo nikakvom živom potresu, da obrazovanost neće istruniti, kao ono u vizantijskoj carevini. Uvek je bilo, a uvek će i biti, malo darovitih ljudi, i hoćemo li da ih imamo, ono treba da negujemo zemljište iz koga oni potiču. Genijalni ljudi imaju ex vi termini jače obeleženu ličnost, s toga mogu, bez svoje štete, manje da uđu u one kalupe, koje društvo drži već u pripravnosti, da bi uštedelo ljudima trud, da ne razvijaju svaki svoj karakter. Ako se genijalni ljudi privole da se silom ukljukaju u te kalupe, pa ne mogu da razviju onu svoju stranu, koja je pod pritiskom, društvo se neće koristiti njihovim veleumom. Jesu li, pak, snažnijeg karaktera, pa raskinu te okove, društvo će ih uzeti na nišan, ne mogavši ih svući na svoju običnu meru, mahaće svečano glavom i nazivaće ih « preterancima i usijanim glavama « a to je baš tako, kao kad bi se ko tužio, zašto Nijagara ne mili, kao kakav holandeski vodovod.
Kada već tako odrešno tvrdim, da je veleum važan i da ga treba pustiti da se najslobodnije razvija i u mišljenju i u radu, ono vrlo dobro znam, da mi neće niko obarati ovo tvrđenje u načelu, ali još bolje znam, da u životu, nije gotovo nikome stalo do njega. Ljudi uopšte smatraju, da je veleum lepa stvar, ako učini od čoveka, da može spevati kakav divan spev ili naslikati kakvu lepu sliku. Svako kaže da se treba diviti veleumu u pravom smislu t. j. Originalnosti u mišljenju i radnji, ali ipak kaže ceo svet u sebi, da će on sasvim dobro opstati i bez veleuma. Na žalost, ovo je mišljenje tako prirodno, da mu se ne treba ni čuditi. Ljudi, koji nisu originalni ne mogu ni pošto da shvate originalnost. Oni ne mogu da uvide šta će dobiti od te originalnosti, a i kako će da uvide to? Ta da mogu da uvide šta će dobiti, to onda ne bi bilo više originalno. Prva usluga, koju treba da im učini originalnost, jeste da im otvori oči i učini li to, to će je onda ugledati. A međutim neka pak promisle, da još nikada nije ništa učinjeno, a da nije bilo jednoga, koji je to prvi učinio, i da je sve dobro što ga ima plod originalnosti, što su manje svesni o tome, kako je nemaju.
Pogledamo li ozbiljno današnji svet,- ma se koliko odavala čast, pravom ili uobraženom duševnom nadmoćju, bilo rečima bilo delom- ipak uopšte teži sve da pripomogne, da osrednji ljudi ovladaju čovečanstvom. U povesnici starog doba, u srednjem veku, manje u drugom prelazu od feudalizma u novije doba, bila je ličnost snaga sama sobom, a je li se mogla osloniti na svoj veliki dar, ili položaj u društvu, to je ona bila znatna snaga.
Danas se pojedini ljudi gube u množini.U državnome životu pravna je reč, kada se kaže, da javno mnjenje vlada svetom. Jedina sila, koja je tu pomena vredna, jeste sila mase i vlada, dok se one još odaju za oruđa mase. Ovo isto važi i za moralne i društvene odnose privatnog života.Javno mnjenje nije svuda – mnjenje jednog i istog sloja društva. U Americi je to mnjenje svih državnjana bele rase, u Engleskoj mnjenje naročito srednjeg staleža. Ali svuda je to mnjenje mase, to jest osrednjih ljudi ukupno. A što je još važnija novost, masa sada ne gradi sebi mnjenja po velikanima crkve i države, po vođama ili knjigama, koje su iznad običnosti. Za njeno mišljenje brinu se ljudi njene vrste, pa se pod uplivom trenutka, upravljaju preko njihovih novina ili u njeno ime. Ja se ne ljutim na ovo, ja ne tvrdim, da išta bolje priliči, nego ovo opšte pravilo, današnjem niskom stepenu društvenog razvitka. Ali to mi ne smeta da kažem, da je osrednjost vlade ujedno i osrednja vlada.
Nikada se nije vlada demokratije ili mnogobrojne aristokratije uzvisila iznad osrednjosti, bilo u svome političkom radu, bilo u mnjenjima, svojstvima i duševnom raspoloženju, a nebi se mogla ni uzvisiti, kad se nebi dali oni mnogi, što vladaju, ( a tako je to bilo u najbolja vremena) rukovoditi savetom i uplivom jednoga, ili ono malo ljudi, koji su darovitiji i učeniji. Pobuda na svaku mudru i plemenitu radnju izađe, i mora izaći od jednog čoveka, obično od čoveka, koji je u tome samac. Zauvek ostaje čast i poštenje onim osrednjim ljudima, što mogu da pođu za ovom pobudom, što imaju srca koje se odaziva svemu, što je mudro i plemenito, što su tako uviđavni, pa to i čine. Ja se ovde ne zauzimam za “obožavanje junaka”, koje kliču usnama, čoveku neobične snage, kada je ovladao svetom, pa mu zapoveda, da mu se i preko volje pokorava. Ta i junak nesme drugo činiti, nego krčiti put slobodi. Sila, koja primorava druge ljude, da idu za junakom, ne slaže se sa slobodom i razvitkom tih ljudi, nego ubija i samog junaka.Danas, kada su mnjenja mase, sastavljena od običnih ljudi, postala ili će postati sila, koja vlada; velika je potreba, da se što pre razviju osobine darovitih ljudi, kako bi ravnali i držali u ravnoteži pomenutu silu. I naročito u ovakvim današnjim okolnostima, ne treba vanredni ljudi, da se daju zaplašiti, nego da se time ojačaju u svojoj radnji, koja se razlikuje od radnje mase. U prošla vremena bio je ovakav rad od koristi, ako je čovek ne samo drukčije, nego i bolje radio.—
U naše doba dovoljna je usluga, ako se neko neslaže, ako se protivi, te neće da savije koleno pred običajem. I naročito s toga, što se tako osilila tiranija mnjenja, treba da ljudi budu vanredni, da bi se prelomila ova tiranija. Gdegod je bilo mnogo snažnog karaktera, bilo je mnogo i onoga, što je vanredno, i stajalo je srazmerno sa darovitošću, trudom i srčanošću, što ga je bilo u tome društvu. Najopasnije je u našem stoleću to, što malo ima njih, koji se usuđuju biti vanredni.—
Ja reko, da je važno ostaviti slobodni delokrug onome, što je vanredno, da bi se ako valja vremenom opšte tako radilo. Ali nije, da stoga samo valja pripomoći nezavisnost u radu i neobaziranje na običaje, što izgleda, da će ono uvesti nove običaje i bolju celishodniju radnju, niti zahtevaju samo zaista darovitiji ljudi, da im se ostavi, da žive kako im je volja; no u opšte, nema razloga zašto da svi ljudi moraju biti na jedan kalup. Ako ko ima dovoljno zdrave pameti i iskustva, ono je najbolje, kako on sam sebi udesi da živi, i nije to po sebi najbolje, nego s toga, što je on sam tako udesio. Ljudi nisu stado ovaca, pa i ovce se razlikuju jedna od druge. Čovek nemože doći ni do zgodne haljine; ni do zgodne obuće, ako je nije sam po svojoj meri naručio ili izabrao, pa zar je lakše dati čoveku zgodan život, nego zgodnu haljinu, ili zar ljudi nemaju isto tako različiti duh i telo, kao što im noge nisu jednake?Pa da se ljudi razlikuju samo ukusom ipak bi i to dovoljno bilo, da i ne doterujemo sve po jednom kalupu. Ali razni ljudi, trebaju i razne uslove za svij duševni razvitak, i kao što i razno bilje, nemože da uspeva u jednom istom vazduhu i podneblju, tako isto nemogu ni ljudi. Ono, što jednoga potpomaže u svome razvitku, drugome je na smetnji. Za jednoga je neki način života, zdrav i ugodan, uvećava mu snagu, za drugoga je to teret, koji ga sputava i ubija. Ljudi se toliko razlikuju po izvorima svoje radosti i tuge, po uslovima, kojima fizički i moralno osećaju, da nema raznolikog življenja, nebi ni došli do one sreće, koja im je namenjena, niti bi se razvili u duševnom, moralnom i umetničkom smislu onoliko, koliko im je priroda to odredila. Pa zašto da se trpljivost, u koliko ona zavisi od javnog mnjenja, proteže samo na ukus i na način žuvljenja, koji si i onako silom nabavljaju pristalica? Nigde ( izuzimajući neke manastire ) se ne zabranjuju razni ukusi, niko ne kudi što neko voli ili ne voli pušenje, svirku, gimnastiku, šah, karte ili knjigu; a to je s toga, što ih ima mnogo, koji to vole a mnogo, koji ne vole, pa ne mogu jedni druge da nadvladaju.
Čovek, a još više žena, koja radi ono, što “niko ne radi” ili ne radi ono, što svi rade, izložiće se najklevetnijem ogovaranju, kao da je učinila bog zna kako grdni moralni prestup. Čovek mora imati neki naslov, ili neko odličje ili se mora dodvoriti velikoj gospodi, ako hoće iole da tera luksuz i da čini ono, što mu je hir, i da se ujedno ne boji, da će toga radi izgubiti opšte poštovanje. Ja i opet kažem iole, jer ko zagazi malo dublje, doći će u veću opasnost, nego što je ogovaranje- u opasnost, da će ga zatvoriti u ludnicu i oduzeti mu imanje u korist njegove rodbine.[a]
U današnjem javnom mnjenju, ima jedna crtica, koja je odgovorna za ono, što se ne trpi vanredni život ličnosti. Ljudi uopšte nisu samo osrednje pametni, nego i osrednjih naklonosti; njihov ukus, njihove želje nisu tako snažne, da ih nagone na nešto vanredno, s toga oni i ne mogu da shvate, vanredno darovite ljude, pa ih stavljaju u jedan red sa neumerenima i preteranima, koje oni preziru. No uzmimo, u vezi sa ovim opštim mišljenjem, da se duhovi silno uzbude, da poprave običaje, pa zna se, šta se može očekivati. U naše vreme učinjen je takav pokret, i mnogo je već učinjeno, da se ugladi ponašanje, da se stane na put razvratnosti, probuđen je duh čovečanske ljubavi i njemu se i ne da nameniti bolji zadatak, nego da usavrši običaje i mudrost naše braće. Sa pravcem vremena stoji u vezi, da je publika više nego ikada voljna, da propisuje opšta pravila za ponašanje i da prinudi svakoga da se po njima vlada, i kao što se to izjavljuje, ona ide zatim, da uguši svaku živu naklonost. Ideal njenog karaktera jeste, da čovek nema nikako oštro obeležen značaj, da se sve što je u čovečjoj prirodi najizvrsnije, utegne kao nožica neke kineske gospe, da se uguši sve ono, čime bi se neko mogao odlikovati od svakidašnjih ljudi.
I kao što to obično biva sa idealima, koji na pola isključuju ono što se želi, tako biva, da se i po ovome, postiže samo u pola i ona druga polovina. Na mesto snažnih karaktera, koje rukovodi snažni razum, na mesto snažnih osećaja, koje obuzdava savesna volja, izlaze sada na vidik mekušni osećaji, mekušne volje, pa se onda i mogu prinuditi, da se bez naročito snažne volje i pameti, slažu sa propisima društva. Retki su danas već, snažni i uzvišeni karakteri. U našoj zemlji nalazi se energija još samo u poslovanju, i tu je ona u znatnoj meri. Šta preostane od posla, troši se na besposlice, možda su one i nužne i čovekoljubive, ali su ipak koje kakve sitnice. Veličina Engleske, osniva se danas na našoj zajednici, maleni kao ličnosti, doskačemo velikim stvarima time, što smo vični zajednički raditi, a naši moralni i religiozni čovekoljupci i ne traže ništa više od nas. Mao drugačiji behu ljudi sa kojima postade Engleska ono što je bila, a drugačiji se moraju roditi, da je spasu od propasti.
Neograničena vlast običaja, smeta svuda čovečanskom napretku, jer se ona svuda protivi njegovoj težnji, za nečim boljim, nego što je običaj, težnja se ta zove ili duh slobode ili duh napretka i popravke. Duh popravke nije uvek i duh slobode, jer on može na to ići, da naturi prirodu popravke protiv njegovnj volje, i duh slobode, u koliko je protivan ovom pokušaju, može se udružiti sa protivnicima. No popravci ostaje uvek jedini i najčistiji i nikada nepresušni izvor- sloboda, jer ona dopušta toliko središta napretku, koliko je god i ličnosti. Načelo napretka ma u kom vidu, isticalo ono iz ljubavi k slobodi ili k napretku, svuda je protivno vlasti običaja, i teži da se oslobodi tog jarma i ova borba rešava o razvitku čovečanskog roda. Pravo da kažemo, veći deo sveta, upravo i nema povesnice jer u njemu neograničeno vlada običaj.—To je na istočnoj polovini sveta. Tamo je običaj sudija u svemu, pravo i pravda je ono, što se slaže sa običajem, i sam slavom opijeni vladalac ne može, a da se ne poziva na običaj. Pa pogledajmo na posledice. Zacelo da su i ovi narodi nekada bujno živeli, jer nisu mogli iz zemlje ponići mnogobrojni, naučeni i izvešteni. Sve su oni to sami uradili u ono vreme, kad su svojom veličinom i silom, bili nadvisili sve narode. A šta su danas? Sluge i prišipetlje onih plemena, koji su onda još bludili po šumama, kad su njihovi dedovi već imali skupocenih palata i hramova, koji su uz običaj, pustili da vlada sloboda i napredak. Svaki narod, može za neko vreme napredovati, pa onda zastati. Kada će zastati? Kada u njemu izumre lični život. Ako dođe u evropske narode neka promena, ono ne mora doći baš u tom vidu. Despotizam običaja, koji preti ovim narodima, nije pravi nazadak. On ubija osobinu ličnosti ali dopušta promenu- smo neka se svi promene u jedan mah. Mi smo svukli ukočeno odelo svojih starih, svi se odevamo jednako- ali se moda sme promeniti jedan put ili dva puta u toku godine. S toga se postarajmo, kad bude promene, da ona biva radi nje same, a ne radi onoga, što je lepo i ugodno, jer ceo svet ne bi u jedan mah to uvideo, ili ako bi i uvideo, mogao bi u drugi mah i napustiti. S toga mi ipak nismo manje odani napretku, mi činimo neprestano mehaničke pronalaske, pa se njima služimo, dok se bolji ne pronađu, težimo za popravkama u državi, u vaspitanju i u samom moralu, mada mi moralnu popravku tako razumemo, da nagovorimo i prinudimo druge, da postanu tako savršeni, kao što smo mi. Mi ne odbacujemo napredak, šta više mi laskamo sebi da najživlje napredujemo, među svim narodima u svetu. Mi ratujemo samo protiv napretka ličnosti i mi bi se hvalili sa našim junaštvom, kad bi uspeli da ih sve izjednačimo, bez da razmišljamo, da nejednakost čini čoveka pažljivim, da su drugi nadmoćniji od njega, i da se dolazi do još višeg isavršavanja, kada se sliju uzajamne vrline. Kuda to vodi naučiće nas Kinezi. Oni su daroviti i može se reći, mudar narod, bili su te retke sreće, pa su još nerazvijeni, imali zgodan moralni zakon- delo ljudi kojima najobrazovaniji evropljani moraju priznati, da su bili mudraci i filozofi- odlikovaše se čestitim ustanovama, kojima su koliko je moguće, ulivali svje najbolje znanje, u svakog člana svoje zajednice i obezbeđivali najučenijima zvanja časti i vlasti.
Pa je li taj narod, kome je ispalo za rukom, da pronađe tajnu napretka, bio uvek na čelu društvenog pokreta? Ne. Kinezi su zastali, kao što ih sada vidimo, takvi su već hiljadu godina i ako im je opredeljeno da se poprave, popraviće ih stranci. Za čim engleski popravljači sveta tako revnosno teže, to su Kinezi postigli i preko očekivanja, a to je, učinili su: da je sav narod jednak, svi misle i rade po jednom propisu, a videli smo šta su posledice tome? Današnja vlada javnog mnjenja teži u neograničenom vidu za onim, što njihovo vaspitanje i državna politika izrađuju po planu. I ako ličnost, oprostivši se ovoga jarma, ne ostvari sa uspehom svoje biće, to će onda i Evropa, mada je toliko izvoljevala i mada ispoveda hrišćanstvo, poći da postane druga Kina.
Šta je sačuvalo Evropu od ove sudbine? Zašto se evropska porodica naroda, broji među napredujuće a ne zastale narode? – Nije da su ti narodi darovitiji, i ako su mestimice, to je posledica a ne povod; no, s toga, što su oni vanredno raznoliki u značaju i ibrazovanosti. U Evropi su ljudi, staleži, narodi sasvim nejednaki, svaki je udario drugim pravcem pa je njime postigao nešto čestito, i mada pri tome nisu nikako mogli jedno drugo trpeti, nego je svaki težio, da prisili druge, da pođu njegovim putem, ipak retko je, da su gde na duže mogli smetati svom razvitku, i vremenom je morao svaki primiti, ono dobro, što su mu drugi podneli. Meni se čini, Evropa ima samo da zahvali ovim, raznim putevima, što se u svemu tako napredno i svestrano razvila. Ali ova vrlina opada jako i ona se približuje kineskom idealu, koji ide, da učini sve ljude jednake. Tokvil kaže u svom poslednjem znatnom delu, da Francuzi danas više liče jedno na drugo, nego u prošlom veku. Ovo se da reći još sa više razloga o Englezima. Humbolt je kao što smo videli rekao, da je sloboda i razni položaji u životu preko nužni, za čovečanski razvitak, nema li toga, svi ljudi će biti nalik jedan drugome, a unašoj zemlji sve više i više nestaje onih raznih položaja u životu. Iz dana u dan, sve su jednoličnije one okolnosti, koje okružuju razne klase i pojedine ljude, pa im obrazuju njihov karakter. Nekada je živeo svaki stalež, svako susedstvo, svaki zanat ili poziv, svako za sebe, tako reći u drugom svetu, a danas žive u najvećoj meri svi u jednome. Danas, da kažemo u sravnjenju, svi čitaju jedno isto, svi idu na jedno isto mesto, svi se jednome nadaju, svi se jednoga boje, svi imaju ista prava i slobode i ista sredstva, da i ostvaruju. Oni razni položaji života koji su još zaostali, ne mogu se ni sravniti sa onima, što su propali. I ova saglasnost raste sve više. Potpomaže sve političke promene veka, u koliko teže da niže klase uzdignu a više da obore. Doprinosi joj svaki napredak u vaspitanju, u koliko podmeće vaspitanje ljudi, jednakim uplivima i u koliko ih uvodi u svima zajednički svet događaja i osećaja.Pripomaže sve popravke u sredstvima obrta, u koliko dovode žitelje udaljnjnih mesta u lični dodir, i pomažu prilivu i odlivu među ljudstvom raznih mesta.Potpomaže je još napredak zanata i trgovine, u koliko širi svuda blagostanje i čini, da se najviše ceni ljudskoga častoljublja, mogu postići takmičenjem svih, tako da već ne teže u vis samo neki, već ujedno svi staleži. Ali osim ovoga, ima napokon još jedna snaga, silnija nego sve ove, koja ide na to, da načini sve ljude nalik jedno na drugo, a to je rastući upliv javnog mnjenja, u ravnim slobodnim zemljama. U koliko se sve više i više poravnjuju visine, sa kojih mogu ljudi od upliva, odlučno se odupreti javnom mnjenju, u koliko praktični državnici sve manje i pomišnjaju da se protive vonji množine,čim ona u istoriji postoji; u toliko gubi naslon nesaglašavanja – nema radne snage u društvu, koja po sebi je protivna vladi množine, ipak joj brani interese, zaklanjajući odvojeno mnjenje i težnju.
Iz ukupnog delovanja ovih sila, rađaju se uplivi, koji su neprijateljske ličnosti i ne može se dovoljno misliti,kako da se ona brano od njih. I to će joj sve teže biti, ako neobrazovaniji deo društva ne uvidi, koliko vredi ličnost, koliko dobra ima u raznolikosti,makar ona i ne bila bolja, no što se njima čini. Ako je i kada vreme bilo, da se učini dosta onome, što zahteva ličnost, to je zaista sada, kada naturena jednoličnost još nije potpuna. Dok je ona ovako u početku,može se preduprediti još kao što treba. Što se više popušta, tim će se više i zahtevati, da ljudi budu nalik jedan na drugoga. Ako se pričeka, da se život svede gotovo na jedan kalup, onda će se sve ono, što nije po njemu, činiti da je bezbožno, nemoralno, šta više da je užasno i neprirodno. Ljudi postaju brzo nesposobni, da shvate šta je raznolikost, čim im ona nije za duže vreme pred očima.
Beleške
uredi- ↑ Užasno je i strašno, kako se danas dokazuje, kada se nekom sudom oduzima uprava svog imanja i kada se obara njegov zavet, šta da bude posle njegove smrti s tim imanjem, samo ako ima toliko imanje, da se mogu iz njega isplatiti troškovi parnice. Tu se onda špijuniraju i najmanje malenkosti privatnog života i ono, što najubogiji među ubogima umom, potvrde da su videli, sve ono, što nije obično, izvlači se pred porotu, kao dokaz mahnitosti; a više puta i s uspehom, jer često i porotnici nisu bolji i uzvišeniji od svedoka, pa nepoznavajući ljudsku prirodu i život, (čemu se neprestano divimo engleskim pravnicima) navode i same svedoke na zlo. Ovi sudski slučaji, dokazuju mahom, kako misli i oseća većina o čovečanskoj slobodi. Ne polažući nikakve vrednosti na samostalnost ličnosti- nepriznavajući ličnosti prava, da u malim stvarima čini ono, što joj je volja, sudije i porotnici, ne mogu ni da zamisle, da pametan čovek može i želeti tu slobodu. Nekada, kada se predlagalo da se spale bezbožnici, bilo je milostivih ljudi, pa su predlagali, da je bolje, da se bezbožnici zatvore u ludnicu, a i ne bi se trebalo čuditi, kad bi se to isto danas predložilo, predlagači bi se još tome hvalili, kako hrišćanski postupaju, pa ne gone ljude radi vere, a ovamo bi se krišom radovali i rekli, da su osuđeni to i zaslužili.