O saznanju dobra i zla
| O saznanju dobra i zla (Von der Erkenntnis des Guten und Bösen) Pisac: Afrikan Špir, prevodilac: Milan Šević Maksimović |
Čovek je moralno biće samo svojom podobnošću, kojom saznaje dobro i zlo ili razlikuje dobro od zla; jer se za to saznanje vezuje pojam moralnog zakona i pojam moralne obaveze. Nu kako ljudi ne poznaju princip saznanja dobra i zla, to za njih to saznanje postoji samo u obliku neodređene intuicije, a poneki dolaze čak i dotle, da brkaju razliku između dobra i zla sa oprekom između zadovoljstva i bola i time poriču postojanje moralnoga zakona, koji na unutarnji način čoveka vezuje.
Ovde će se pokušati, da se iznese princip, na kom se osniva razlika između dobra i zla i kako nas taj princip dovodi dotle, da moralni zakon priznamo kao najviši zakon svoje volje, koji nam samo u ime same naše slobode zadaje obaveze.
Mi se nahodimo u svetu, u kom je dobro i rđavo, istinito i lažno spojeno jedno s drugim na način gotovo nerazdeljivi. Šta da mislimo o tom faktičnom stanju?
Tu su nam dva puta otvorena: ili moramo dopustiti, da postoji zajednica između dobra i zla, istinita i lažna u njihovoj bitnosti i u njihovu postanju, ili to moramo poreći.
Posmotrimo prvo posletke obaju ovih mišljenja.
Ako se tvrdi, da je ova smeša dobra i zla, istinita i lažna, kao što mi po iskustvu u svetu nahodimo, primerena normalnoj prirodi i poretku stvari, da dobro i zlo, istinito i lažno imaju, dakle, svoj zajednički izvor, to iz toga sledi, da je sve po prirodi smešano jedno s drugim i dvojako, i dobro i rđavo, i istinito i lažno ujedno; zatim da su i bol, porok, nevolja i zločin svugde, gde se nahode, upravo ono, što treba da bude. Prema tome nemamo prava ni zlu se protiviti, ni zabludu suzbijati, ni prosto odbacivati. Iz toga dalje izlazi, da nema ni moralnosti, ni logike, ni nauke u opšte. Dopustiti, dakle, da postoji zajednica između dobra i zla, istinita i lažna u njihovoj bitnosti i u njihovu postanju, znači to, što i poricanje razlike između dobra i zla, istinita i lažna. Na osnovu takova mišljenja ne preostaje nam ništa drugo, no da živimo po svojim prohtevima i po prirodnim nagonima kao životinje.
Ali, najviše se ljudi ne može odlučiti na to, jer im se javlja, iako na táman način u svesti, da imamo najvišu normu mišljenja i stvari; ova norma je pouzdanost, da je osnovni harakter normalne prirode stvari identičnost, identičnost, koja isključuje svaku smešu i svaku dvojakost. Sve što pripada normalnoj prirodi stvari upravo je od savremene čistote i time zadobivamo pouzdanost, da postoji čisto dobro i čisto istinito, da to nije samo ideja ili puka zamisao, no realnost, šta više sama najviša realnost: normalna priroda stvari (Bog). Čineći dobro i saznajući istinito delamo mi, dakle, primereno normalnoj prirodi stvari: mi smo slobodni, uzimamo udela u apsolutnom ili božanskom harakteru.
Protivno tome saznajemo, da su zlo i lažno, čiji je harakter nejednakost, nešto abnormalno, što odbaciti treba, što ne treba da bude, što nema prava da postoji. S toga i priznajemo ova dva stava: ne čini zlo, i: ne laži, niti prema samom sebi, niti prema drugom, kao neposredne zakone ili zapovesti svoje volje. Svaki, koji zlo čini ili laže, ili u zabludu upada, ponižava sebe i postaje rob.
Obično se tvrdi, suprotno svemu ovome, da je podobnost isto tako lako hteti i dobro i rđavo upravo prava bitnost slobode. Ali to je baš zabluda. Slobodan biti znači hteti i delati shodno svojoj prirodi. Zlo se i zabluda pak nikako ne slažu sa normalnom prirodom stvari, prema tome je i nemogućno od svoje volje hteti zlo i zabludu. Rđavo se i lažno ne može voleti radi njih samih, kao što se voli lepo i istinito, zabludi se odajemo, jer mislimo da je istina; a i rđavo činimo samo s toga što time mislimo da, sresno ili nesvesno, sebi koristujemo. Prema tome smo robovi obmana, ako zlo hoćemo ili u lažno verujemo.
To shvataju ljudi dabogme veoma teško; jer oni se rađaju pod prirodnom obmanom i žive u njoj. Još se nije priznalo, da između dobra i zla, između istinita i neistinita postoji opozicije ili apsolutna nesaglasnost, a to treba pre svega znati. Istinsko dobro t. j. indentilnost ili potpuna armonija samoga sobom ne može biti zajedno sa zlim, a tako isto ne može i neuslovljena istina, koja ima u sebi isti harakter unutarnje armonije, postojati zajedno sa zabludom i sa laži. Dobro, što nahodimo u ovom svetu smešano sa zlim, samo je relativno dobro dakle, t. j. u osnovi je ono samo skriveno zlo; isto je tako i istina iskustva, smešana sa zabludom, samo relativna istina, koja postoji u sistemskoj organizaciji prirodne obmane.
Ne treba verovati, da lažno postoji samo u našim pojmovima i u našem suđenju: ono se nahodi šta više i u stvarima ovog sveta. Jer stvari ovog sveta su tako sklopljene, da nas varaju i da nam se čine ono, što nisu. Osećaji naših čula (Vida, taknuća, i t. d.) taka su, da nam se čine kao tela u prostoru,[a] pa i naše samo ja je tako uređeno, da prikazuje neuslovljeno, prosto i u osnovi nepromenljivo jedinstvo, što u stvarnosti nije.
Isto se tako pretvara i zlo, da bi moglo istrajati: ono uzima privid dobra.
Ovaj obmanljivi privid dobra je izvor svakog poroka i zločina i fantazija ga je ljudska personifikovala u pojavi satane, đavola, koji nas vodi u iskušenje. Na svaki način da ovaj privid dobra ima i svoju blagotvornu stranu, u koliko se bez razbleženja koje dodaje gorčini zla, abnormna realnost ne bi mogla održati, no bi se neophodno morala sam sobom poništiti. Kad bi život bio neprekidan i neizlečiv bol, to se ne bi mogao izdržati.
Neka se dakle zapamti ovo: sve što je rđavo, prosto i nedostojno, u opšte sve što je fizične prirode, osniva se na obmani i prividu; na protiv što je uzvišeno: filozofija, moralnost i religija osnivaju se na istini ili na istinskoj realnosti. U koliko mi živimo sasvim za te više interese, u toliko imamo udela u pravoj realnosti, u pravom životu, a prost, naročito pak zao čovek živi kao mesečar od obmana i za obmane.
Vidi se, dakle, u kakve su kobne pute danas zašli oni, koji teže da moralno potčine fizičnom i obrćući faktični odnos misle, da je empirijski svet uzvišeniji no mišljenje i savest čovekova. Ne, naš misaoni zakon je više no svet, jer on ima normu, pojam apsolutnoga i sa njim i izvesnost čistoga dobra i istinita, što se inače ne nalazi nigde u fizičnom svetu. On je ujedno i osnova za logiku i za nauku, kao i temelj moralnosti i religije.
(Viertejahrschrift für wissenschaftliche Philosophie, 1895 I. Heft) Preveo M. Š.
- ↑ Kad bi tela zbilja postojala, to bi bila supstance, apsolutne stvari i naše bi iskustvo imalo tada jednu neuslovljenu istinu; fizika bi bila metafizika, kao što tvrde materijalisti. U stvarnosti pak naše iskustvo ne sadrži ničeg neuslovljenog, premeti opažanja su naši sami čulni utisci, što se lako daje potvrditi eksprimentalnim dokazima i što je i priznato od svih mislilaca. Ali sve je naše iskustvo tako organizovano, kao da su opaženi objekti tela u prostoru. Na ovoj se sistemskoj organizaciji prirodne obmane osniva naša relativna „istina”, svojstvena našem iskustvu, i ona otežava saznanje stvari i za uvedžbane mislioce toliko, da većina veruje u realnost tela, a ujedno i izjavljuje, da iskustvo sadrži samo relativnu istinu, t. j. njima vladaj još i tada prirodni privid, kad su u nekoliko poznali njegovu obmanljivu prirodu.
Izvor uredi
1896. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina II, broj 19, str. 601–604.
|