O Epaminondi od Kornelija Nepota

Život slavnih vojskovođa Pisac: Kornelije Nepot Epaminonda

I. Epaminonda, Tebanac, sin Polimnijev. Pre nego što pišemo o ovome, čini nam se da treba čitaocima na ovo obratiti pažnju, da tuđe običaje ne odnose na svoje, i da ne misle, da ono, što je za njih neznatno, na isti je način i za druge bile, jer znamo da po našim običajima prvaci se ne bave muzikom, a igranje se upisuje šta više u porok; a to se sve kod Grka smatra za lepo i hvale dostojno. A pošto hoćemo da iznesemo vernu sliku života i rada Epaminondina, izgleda nam, da ništa ne treba da izostavimo, što bi doprinelo njegovom jasnijem opisu. S toga ćemo govoriti najpre o njegovu radu, zatim, u kojima je naukama i od koga bio poučavan, potom o njegovim duševnim i umnim sposobnostima, i ako što drugo bude pomena dostojno, a najposle o delima njegovim, koja vrlo mnogo ljudi pretpostavljaju duševnim vrlinama.

Epaminonda, ilustracija novijeg veka.

II. Dakle, otac mu beše, kako kazasmo, iz plemićke porodice, još od predaka beše ostao siromah, nu bio je vaspitan bolje nego i jedan Tivljanin. Jer ga je Dionisije učio da udara u citru i peva uz pratnju lire, a ovaj nije bio manje slavan u muzici od Damona ili Lampra, čija su imena slavna. Svirati u frulu učio ga je Olimpiador, a igrati Kalifron. Za učitelja filozofije imao je Lizija Tarentinca, Pitagorejca ^[1]; i ovome je toliko bio odan, da je kao mladić turobnog i strogog starca pretpostavljao svima svojim vrsnicima, i nije ga pre otpustio, dok nije u naukama prevazišao sve svoje saučenike, te se lako moglo uvideti, da će na isti način sve nadmašiti i u ostalim veštinama. A to po našim običajima nije ni najmanje važno, i pre je za preziranje; nu u Grčkoj svakako služilo je na veliku pohvalu. Kada je postao mladić^[2] i počeo se vadžbati u hrvanju, nije se toliko trudio, da postane snažan, koliko da postane hitar, jer mišljaše da snaga služi atletima, a brzina u ratu. I tako se najviše vežbaše u trčanju i hrvanju i to dotle, dok nije postigao, da se može stojećki uhvatiti u koštac i hrvati se. U rukovanju oružjem ulagaše najveći trud.

III. Ovoj telesnoj kreposti pridružile su se i još veće duševne vrline. Jer beše skroman, razborit, ozbiljan, znao se mudro koristiti prilikama, vešt u ratu, lično hrabar, velikodušan i taki ljubitelj istine, da ni u šali nije lagao. Beše takođe uzdržljiv, blag i za čudo strpeljiv, snoseći uvrede ne samo naroda, nego i prijatelja; čuvao je naročito poverene mu tajne i rado je slušao, što isto tako koristi kao i rečitost; jer mišljaše da se ovako najlakše uči. S toga kad god bi došao u društvo, gde bi se raspravljalo o državnim poslovima, ili gde bi se govor poveo o filozofiji, nikada nije pre odlazio, dok se nije govor svršio. Siromaštvo je isto tako lako snosio, jer od države ništa nije uzimao osim slave. Nije tražio novaca od prijatelja da sebi pomogne, a često je svoje poverenje upotrebljavao da drugima olakša, a to je uživao u tolikoj meri, da se moglo misliti, da je sve imao s prijateljima zajedničko, i da su mu prijatelji sve stavili na raspoloženje. Jer kad bi koji od njegovih sugrađana bio od neprijatelja zarobljen, ili kakva devojka bila na udaju, pa se nije mogla udati zbog siromaštva, držao bi savet sa prijateljima i naredio bi, da svaki dâ, koliko može. I kad bi skupio izvesnu svotu, pre nego što bi uzeo novac, doveo bi onoga, koji tražaše, k onima koji prilagahu, pa bi zahtevao, da mu oni sami izbroje, kako bi onaj, kome taj novac dolažaše, video, za koliko kome ima da zahvali.

IV. Poštenje njegovo kušao je Diomedont Sizicen; jer ovaj beše primio na sebe, po nagovoru kralja Artaksersa, da potkupi Epaminondu. Ovaj dođe u Tivu sa velikim tovarom zlata i za pet talenata pridobi za se Micita, mladića, koga tada Epaminonda najvećma ljubljaše. Micit sastane se sa Epaminondom i saopšti mu uzrok dolaska Diomedontova. A ovaj pred Diomedontom reče: Ne treba meni novaca, jer ako kralj hoće ono što je Tivljanima korisno, gotov sam da učinim badava; a ako je štetno, on nema dovoljno zlata i srebra da mene potkupi. Jer neću da zamenim ljubav otadžbine svim blagom ovoga sveta. Tebi pak, što si pokušao da me podmitiš, a nisi me poznavao, ti si me smatrao sebi ravnim, ne čudim se i praštam, ali odlazi odmah, da drugoga ne podmitiš, kad mene nisi mogao. A ti Micite, vrati novac ovome, jer ako to odmah ne učiniš, predaću te vlasti. Kad ga Diomedont zamoli, da mu dopusti da slobodno izađe i da iznese ono što je sobom doneo, ovaj mu odgovori: Učiniću to svakako, ali ne tebe radi, već sebe radi, da ne bi neko rekao, ako bi ti novac bio otet, da su ga meni doneli, dok međutim nisam hteo da ga primim, kad si mi ga lično nudio. A kada ga je zapitao, kamo će da ga isprati, i ovaj mu odgovorio u Atinu, dadu mu zaštite , da bez opasnosti tamo stigne. Ni to mu nije bilo dosta, nego je još preko Habrija Atinjanina (o kome smo ranije govorili) izradio da se ukrca u lađu nepovređen. Ovo će biti dovoljan dokaz njegova poštenja. Mogli bismo, do duše, mnogo takih još navesti, ali treba nam se umeriti, jer smo rešili sabrati u ovom jednom spisu život vojskovođa, čija su dela posebice vrlo mnogi pisci izneli u mnogo hiljada redova.^[3]

V. Bio je tako rečit, da mu ni jedan Tivljanin nije bio ravan, a isto tako dosetljiv u kratkim odgovorima, kao i kitnjast u podužoj besedi. Imao je za suparnika u državnoj upravi nekoga Meneksida, takođe iz Tive, dosta vešta govornika, u koliko to može biti Tivljanin^[4]; jer se ovo pleme odlikuje više snagom nego umom. Pošto ovaj viđaše, da se Epaminonda ističe u ratništvu, opominjaše neprestano Tivljane da pretpostavljaju mir ratu, kako se ne bi tražile usluge od ovoga vojskovođe. Njemu Epaminonda reče: Ti lažeš tvoje građane, kad ih od rata odvraćaš, jer pod imenom mira spremaš im ropstvo, pošto se mir ratom steče. S toga, ko hoće dugo da ga uživa, treba da je vešt u ratovanju. Ako, dakle, hoćete da predvodite Grčku, treba da se bavite u logoru, a ne u palestri. A kad ga ovaj isti Meneklid koraše, što nema dece i što se nije ženio, a naročito prebacivaše mu oholost, jer mu se činilo, da je dostigao ratnu slavu Agamemnonovu^[5], ovaj mu odgovori: Prestani, Meneklide, prigovarati mi zbog ženidbe, jer svačijim bi se savetom u tome pre poslužio nego tvojim (jer sumnjalo se da je Meneklida preljubnik). Što pak misliš da se ja nadmećem sa Agamemnonom, ti se varaš. Jer je on sa celom Grčkom jedva za deset godina jedan grad osvojio, a ja sam na protiv s jednim gradom našim i za jedan dan^[6] oslobodio celu Grčku, pošto sam razbio Lacedemonce.

VI. Isti kad je došao pred skupštinu arkađansku, i tražio da oni sklope savez sa Tivljanima i Argivljanima, a na protiv Kalistrat Atinski poslanik, koji sve ostale u to vreme nadmašivaše u beseđenju, tvrđaše, da je bolje da budu saveznici Atinjana i u svojoj besedi mnogo napadaše na Tivljane i Argivljane, pa između ostalog i to navede, da Arkađani treba da obrate pažnju i na to, kakve su građane obe ove dve drževe izrodile, pa da prema tome i o ostalima sude; jer da su Argivci bili Orest^[7] i Alkmeon^[8] materoubice, a da je Tivljanin Edip^[9] s majkom decu izrodio, pošto je svoga oca ubio. Ovome Epaminonda u besedi, kada je na ovo došao, odgovori, da se on čudi gluposti atinskog besednika, koji nije imao na umu, da su oni kod kuće bili nevini, a kad su učinili taj zločin i za to bili izgnani iz otadžbine, u Atinu bili primljeni. Ali se njegovo govorništvo najviše proslavilo, kada je bio izaslanik u Sparti^[10]. pre bitke Leuktriske. Jer pošto su se tu skupili izaslanici sviju saveznika, tako je on svojom besedom obličio tiranstvo lacedemonsko pred mnogobrojnim skupom, da je njihovu moć isto tako uzdrmala oba beseda kao i bitka Leuktriska. Jer je on time uspeo, što se tek posle dokazalo, da Lakedemonci budu lišeni savezničke pomoći.

VII. Evo i dokaza da je bio strpljiv i da je snosio nepravde svojih građana, smatrajući da je greh ljutiti se na otadžbinu. Kad ga iz zavisti njegovi građani ne htedoše postaviti da upravlja vojskom, i za vojskovođu bi izabran čovek nevešt u ratu, čijom pogreškom stvar je dotle došla, da su se svi bili pobojali za spasenje, jer zatvoreni u klancima behu opsednuti od neprijatelja, poče se tražiti Epaminondina opreznost. I kada od njega potražiše pomoći, zaboravivši na uvrede građana, vojsku, oslobođenu od opsade, vrati kući čitavu. I to nije samo jednom činio, već češće. Najvećma se pak proslavio, kada je vojsku poveo u Peloponez protiv Lacedemonaca, a imao dva druga, od kojih je jedan bio Pelopida, čovek jak i hrabar. Pošto su ovi usled okrivljenja svojih protivnika pali u podozrenje i zbog toga oduzeta im bila vlast i biše postavljeni drugi pretori na njihovo mesto, Epaminonda se ne htede pokoriti narodnoj odluci, i nagovori svoje drugove da i oni to isto učine i povede ih u rat, koji je preduzeo, jer uviđaše, da, ako ovo ne učini cela će vojska propasti zbog neuviđavnosti vojskovođa i njihove ratne neveštine. A beše zakon u Tivi da se smrću kazni onaj, koji bi zadržao duže vlast, nego što je to bilo zakonom određeno. Pošto Epaminonda znađaše, da je ovaj zakon stvoren da se održava država, ne htedne ga upotrebiti na propast njenu, i zadrži vlast četiri meseca više, nego što to narod beše zapovedio.

VIII. Kad su se vratili kući, njegovi drugovi bili su optuženi zbog ove krivice, ali on njima dopusti da svu krivicu na nj bace i da izjave, da je on učinio da ne poslušaju zakon. Pošto su se ovom odbranom ovi od opasnosti oslobodili, niko ne mišljaše da će Epaminonda moći nečim da se brani, jer nije imao šta da kaže. Ali ovaj, kad dođe pred sud, ne poreče ništa od svega onoga, zbog čega ga okrivljavahu protivnici, već sve priznade što su njegovi drugovi bili kazali i ne hoćaše protiviti se da izdrži ma kakvu kaznu, samo je jedno od njih tražio, da mu na grob napišu: „Epaminonda je osuđen na smrt od Tivljana, što ih je primorao da kod Leuktre pobede Lacedemonce, dok pre njegova vojvodstva ni jedan Beoćanin nije smeo da se s njima na bojnom polju ogleda, i s toga, što je jednom bitkom ne samo Tivu od propasti spasao, nego celu Grčku oslobodio i stvar i jednih i drugih dotle doveo, da su Tivljani Spartu osvojili, a Lacedemonci se zadovoljili time, što su čitavi ostali, niti je pre prestao da ratuje, dok god nije nanovo podigao Mesenu^[11], a njihov grad zatvorio obsadom.“ Kad to reče, svi se slatko nasmejaše i ni jedan od sudija ne smede glasati. I tako, u mesto da bude osuđen na smrt, otide iz suda s najvećom slavom.

IX. Kada je ovaj u poslednje vreme kao zapovednik kod Mantineje^[12] sa uređenom vojskom jurišao na neprijatelja, upoznaše ga Lacedemonci i svi navališe na njega samog; jer mišljahu da spasenje njihove otadžbine leži jedino u smrti ovoga, i nisu pre odustali, dokle posle velikog pokolja on sa, boreći se vrlo hrabro, iz daleka kopljem pogođen ne pade. Njegovim padom Beoćani su se u nekoliko zadržali, ali ipak nisu pre napustili borbu, dok nisu napadače razbili. A Epaminonda primetivši da je dopao samrtne rane, a u isto vreme znajući da, ako izvuče gvožđe, koje je bez držalja ostalo zabodeno u njegovom telu, odmah će dušu ispustiti, dotle ga zadrža, dok mu ne javiše da su Beoćani pobedili. Čim je ovo čuo, reče: „dosta sam živeo, jer nepobeđen umirem“. Tada izvukavši gvožđe odmah izdane.

X. On se nikada nije ženio, i kada ga je koreo Pelopida koji imađaše zloglasna sina i govorio mu, da se on rđavo stara za otadžbinu, kada ne ostavlja dece, reče mu: Ti se gore od mene brineš za nju, kad ostavljaš takvog sina posle sebe. Pa ipak ne može se kazati da ja nemam poroda, jer ostavljam za sobom ćerku — bitku Lektrisku, koja ne samo što će me nadživeti, nego mora biti besmrtna. U to vreme pod zapovedništvom Pelopidinim izgnanici zauzeše Tivu i isteraše posade Lacedemonske iz grada; a Epaminonda, dokle je god trajao pokolj građana, nije iz kuće izlazio, jer nije hteo rđave braniti, a ni boriti se, da ne bi okaljao ruke krvlju svojih građana, jer mišljaše da je svaka građanska pobeda kobna. Isti, kad se kod Kadmeje^[13] otpočela borba s Lacedemoncima, među prvima je bio. O vrlinama i o životu ovoga, dovoljno će biti kazano, ako još ovo jedno dodamo, što neće niko moći poreći, da se je Tiva, i pre Epaminondina rođenja i posle smrti njegove, neprestano pokoravala tuđoj vlasti, a dok je on bio zapovednik, ona je stajala na čelu cele Grčke. Iz čega se lako može izvesti, da je ovaj jedan čovek više vredeo no cela država.

Beleške

1. Pitagorejci, sledbenici filozofa Pitagore, sa ostrva Samosa, koji je učio 550. g. pr. Hr. u Krotonu, varoši južne Italije. Ova je škola tražila da se samo sluša i ćuti, jer kako sâmi govorahu, „slušati je bolje nego govoriti.“
2. Mladić (ἔφεβος) postao bi, kad bi mu bilo 18 godina.
3. Stari su imali običaj zabeležiti na kraju dela, koliko su redaka napisali, da ne bi ko što dodao ili izbrisao.
4. Vidi Alcibijada XI, 3
5. Agamemnon, sin Atrejev, brat Menelajev, kralj Micene, čuveni i hrabri vođ Grka pred Trojom
6. U leukriskoj bitci 371. pr. Hr.
7. Orest, sin Agamemnona i Klitamnestre, koji je svoju mater ubio, jer je ona naterala bila svoga ljubavnika Egista, da ubije njenog muža Agamemnona, kad se vratio iz trojanskog rata.
8. Alkmeon, sin Amfijarausa i Erifile, ubi po nagovoru svoga oca i mater i poludi
9. Edip, sin Laja, kralja Tive, i Jakaste. Ovaj ubije oca i oženi se majkom, jer nije poznavao svoje roditelje. Njegova se deca zvahu Eteokle, Polinejk, Antigona i Izmena.
10. Ovo se tiče skupštine, koja se na poziv Atine sastala u Sparti 372. god. pr. Hr., da se učini kraj ratovima među raznim državama grčkim, a naročito među Tivom i Spartom.
11. Mesena, glavni grad peloponeske države Mesenije, velika suparnica Sparte; s toga su je Spartanci često napadali i naposletku srušili. Epaminonda je s toga mislio, da će podizanje Mesene biti najbolje sredstvo, da se Sparta oslabi.
12. Mantineja, varoš u Arkadiji. Tu je bila druga pobeda (362. god. pr. Hr.), koju su odneli Tivljani nad Spartancima.
13. Kadmeja, grad u Tivi nazvan tako po svom utemeljaču Kadmu, koji je 1550. pr. Hr. došao iz Fenicije u Beotiju.

Izvor

• Nepot K. 1897. Život slavnih vojskovođa. Prevod prof. Spire Kalika. Beograd: Štamparija Dragoljuba Mirosavljevića, str. 83-92