O ̓ajdučkim četama

O ̓ajdučkim četama
Pisac: Matija Nenadović
Memoari

Memoari Matije Nenadovića

(Pre ustanka Karađorđevog)

Ja sam od časti moga oca Alekse opisao žitije, No ovo sam zaboravio, koje mislim da je najvažnije od njegovi̓ dela. Kad su Nemci ostavili Srbiju i svoje sudove presekli, a turski sudovi nisu jošte po kasabama došli niti ponameštani, kazao sam kako je moj otac došao iz Karlovaca [1791.], preduzeo obdržavati među narodom mir i tišinu, a kako je valjevska nahija pod zaštitom od vojske naše, koja je stanovala kod Valjeva u Kličevcu šancu, tukla se po granici i branila nahiju od Turaka, koja je mogla raditi i sa žitom bila je izobilna.

(Premda su mlogi Turci jedanput dolazili na Kličevac, i celi dan tukli se, gde su moga oca bili od šanca odvojili sa čislom vojske, i sa Turcima se pomešali; tu mal̓ nije poginuo, dok nije Kljunović kapetan iz šanca indat poslao, i onako među pomešane Srbe i Turke opalio topovima i tako rastavi Srbe i Turke, gde je poginuo turski znatni poglavica i vojskovođa Zein Usein-aga i mlogo Turaka. Od naši̓ pogine iz Kotešice hrabri Marko Kara i više od srpskog frajkora. Rečeni Marko ubije Zeina, pak baci šocu a uzme Zeinovu šešanu, no od šešane ne imajući fišeka da napuni no praznom se kijački branio, i sav kundak o Turke isprebijo, dok mlogo Turaka salete i iz pušaka ubiju ga. Zato bi trebalo svakoga našega vojnika sovetovati, da u boju nikada svoje oružje, makar neprijateljsko i bolje bilo, ne menja, jerbo svaki čovek svome oružiju ćud zna, i od njega fišeke umerene ima, i u njega se najbolje pouzdati može. I za to odličije moj otac odma je vanžirao obrlajtnantom. Taj frajkor i oficire i ja sam video u Kličevcu, a posle mi je otac kazivao da je taj frajkor u hiljadu i osam stotina momaka sastojao se, iz same valjevske nahije, koji je samo obučen bio u frajkorski mundir, i egzercirali se, i da je pod Mihaljevićem iz sve Srbije bilo osamnaest hiljada momaka, koji su se svi egzercirali i protiv Turaka uza sav nemački rat na Turke vojevali. Samo šabačka nahija nije frajkora davala. Nemci su sedeli u Šapcu a šabački kmetovi tajno su kupili ponešto arača i, krijući od Nemca, po igumanu manastira kaonskoga Makariju, u Zvornik Vidajićima pošiljali. Zato Turci na šabačku nahiju i nisu navaljivali, i ona je mogla slobodno zemljedelije obdržavati, i dovoljno ̓rane imati; krome što je morala kuluk vojskama nemačkim činiti.)

Kao što sam kazao, moj otac sudeći valjevskom nahijom i ovim krajem, dok jedanput Crni Đorđe sa pedeset, šeset li momaka pređe Kolubaru na Malome Borku, na Kršu, i pođe od sela do sela, pređe u šabačku nahiju donikle, pak se povrati, odakle njegova četa natovari poneki kazančić i poneki kotlić. Prelazeći preko valjevske Kolubare i Tamnave, gde gode noće po jedno goveče zakolju, a selo im mora ̓lebac namesiti, odakle po neki tovar žita ponesu, jerbo su, kaže, imali u planini Klještevici zbeg. Čuje to moj otac, pošlje im svoga buljubašu Živana iz Kalenića, popa Petra iz Takova i kmeta Vesu Velimirovića iz Ljubinića, da ga pozdrave: da odma iz nahije izađe i da se više ne usudi s takvim načinom u valjevsku nahiju preći, jerbo on to ne može a i neće trpiti, da se po narodu takvi troškovi od besposleničara čine. Poslanici odu, nađu ga u Banjani, i kažu mu od Alekse i lep i prek pozdrav. A on odgovori: „Ja sam i sam pošao, i ovo žito hoću da nosim jerbo u našemu kraju nema leba. A što je Aleksi za tim stalo? I tako ga pozdravite”. Ode preko Kolubare.

U to isto vreme došao iguman iz manastira Bogovađe (Petrović) Vasilije (Žarko). Ovaj Vasilije bio je rodom iz sela Paljuva nahije valjevske. Kad dođe iguman Žarko mome ocu Aleksi i kaže mu: da je prešao preko Ljiga nekakav Petar Mutnjanin sa 20-30 momaka i po bogovađskoj nuriji badjava jede, pije, i zamoli ga da on tamo ode, koje radi Mutnjanina, koje radi i drugi̓ seoski̓ poslova. Aleksa ode u Bogovađu, pošlje igumana Žarka, dozove u manastir Bogovađu Petra Mutnjanina, i na pitanje, zašto on toliko momaka vodi, i po sirotinji badava ̓rani, — Petar mu je kazivao: da se u tamošnjim nahijama zbrkalo i da tamo nemaju ̓rane, da su došli da se po̓rane, i proče. On mu je kazao: „Brate Petre, idi s duše, vodi te momke i raspusti, neka ide svaki svojoj kući, jerbo ja ne mogu to trpiti da vi narod uznemirujete vašim konacima” i proče. Petar je — kaže moj otac — vrlo čovek pametan i razborit bio, koji se obeća da će odma preko Ljiga preći, i „odma ću — veli — sve raspustiti; i ako ja tamo ne uzmogu živiti, ja ću doći da kod tebe pandur budem!” I odma je otišao. Otac kaže: „Veće posle za njega nisam ništa čuti mogao”.

Ovaj isti bogovađski iguman Žarko u 1804. godu, kad smo na Vračar izašli, bio je i on onda kada je Karađorđe pošao uveče, na neku veru beogradski̓ Turaka, da će mu kapiju otvoriti. (Hoteli su ga prevariti i samo ga unutra upustiti, pak kapiju zatvoriti i unutra sve potući. To se dobro zna: da su beogradski Turci hoteli mir s nama, oni bi mogli i sami lasno dahije potući, jerbo je više mnogo Turaka erlija nego dahija; no to je nagovorom dahija bilo, da samo prevare i unutra među kuće u sokake domame.) I Žarko pošao noćom. Kad bude na Laudanovu šancu, zavadi se Stanoje Glavaš sa Žarkom oko jedne ćorbalte žute od pirinča, kao tupa sikirica, koju ja poznajem. Stanoje Glavaš hoteo je silom da mu sa junkaša skine. (Ovu je ćorbaltu tj. tupu sikiricu iguman bogovađski i za Turaka na sedlu o junkašu svagda nosio, ja dobro znam). Iguman Žarko — junak, ni Turcima se nije dao gaziti, no i̓ je vezao i sikiricom onom tukao, — potegne sablju i poviče: „Okolo goliću!” (jerbo je on imao taki običaj često govoriti, kad hoće koga od sebe da odbije; a i u šali sa nama od pređe govorio nam je: „okolo goliću!”.) — Stanoje Glavaš povikne: „Pobratime Đorđe, evo kaluđera sa sabljom!” — On se pri kuči, da vidi šta je, a Glavaš izvadi pištolj na Žarka, a Žarko ma̓ne sabljom, da Glavaša udari, al̓ promaši te Karađorđa mazne i zaseče po obrazu. Glavaš i drugi opale pištoljima te igumana ubiju. A kad pištolji puknu, onda sva vojska poviče: „Lagum, lagum!” pak beži natrag koliko se skočiti može. Ovako mi je knjaz Miloš Obrenović, koji je onda bio vojvoda, sa velikim smejom kazivao. „Svaki nam je, veli, skok od Laudanova šanca do u Mokri Lug po sto dukata vredio”. I on i sva vojska mrtva je igumana blagosiljala, govoreći: „Žarko pogibe, ali svu našu vojsku od sramotne smrti izbavi, jer bi nas Turci na nji̓ovoj veri sve potukli”. A to se i samo kaže: da su erlije hoteli nama verni biti, oni bi lako mogli učiniti; kada dahije i nji̓ova vojska iziđu na nas na Topčider i u Vračar na boj, oni bi lako mogli kapije zatvoriti, i šanac ufatiti, pak oni iznutra, i mi spolja među dve vatre dahije i nji̓ovu vojsku, i ako ne bi sve pobili, mi bi barem oterali u Vidin, kad bi erlije nama od istine verni bili.

Dok je moj otac ̓odao po selima bogovađskim i po drugim mestima podgorskim, selima oko Medvednika, dotle neki Jovica iz Vrbice sa 40-50 momaka pređe na Belom Brodu Kolubaru i preko valjevske ode u šabačku nahiju. I on, gde gode noći, po jedno goveče zakolje, a seljaci moraju ̓lebac davati i piće. U isto vreme i Crni Đorđe sa više momaka nego što je vodio, pređe na Skobalju selu na Kršu, preko Kolubare, i već dođe do Vukone i do Kožuara, isto po prvome običaju, badjava jedu i piju. Čuje to moj otac. Sve drugo na stranu ostavi. Dođe kući u Brankovinu, raspošlje momke po selima, zapovedi: da se svi frajkorci s puškama skupe u Čučuge, gde će i̓ on čekati. Iskupljajući se vojska, dočuje to Crni Đorđe, vrati se, čini mi se, iz Vukone i iz Kožuara natrag, i dođe u Takovo. Otac moj na Ub, a Đorđe u Šarbane na ručak. Stigne ga vojska, malo se popuškaraju, i oni ostave ručak; dođu u Kalenić. Otac moj za njima, stigne i̓ blizo Kolubare, i pomalo se puškaraju, kao đoja jedan drugoga plaše: ovaj da oni brže begaju, a onaj drugi plaši, da ovi ne pristupaju bliže. Dok Crnoga Đorđa četa moga oca buljubašu, Nikolicu iz Crvene Jabuke, ubije na mestu i više rane momaka. Moj otac, ugledavši svoga vrsnoga buljubašu Nikolicu mrtva pokraj sebe, ražljuti se, i da ga osveti poviče: „Plotun, i juriš junaci!” Vojnici, kao što su u frajkoru egzercirali i znadu šta je plotun, obale mnoge puške. (Tu ubiju Karađorđeva jednoga momka na mesto, i Karađorđa samoga rane u ruku u dlan. Probiju mu dlan, od koje rane Karađorđe je u ruku sakat ostao.) Tu već nije bilo moguće od grma do grma preskakati, ni busije fatati, no nagnu širom begati, a ovi za njima; a oni nagaze na Kolubaru i pobegnu, ostave i ono žito i drugo što su poneli. (Ovako mi je mudri i hrabri iz Rogače Katić Janko, kad smo na Vračar izišli 1804. godine, kad se nismo sa Turcima po Vračaru tukli, no u ̓ladniku više crkve od čadora, sedili, — pa mi je prepovedao i smejući se veli: „Tvoj me je otac dvaput preko Kolubare u vodu nagonio, te sam po pune čakšire vode iznosio, gde Crnog Đorđa dlan prebiše, jednog momka ubiše, i više ranjeni̓. No posle, Aleksa i ja knezujući, a Đorđe trgujući, i zajedno sa Hadži-Musta-pašom na dahije vojujući, vrlo smo se pazili i kao braća živili i razne razgovore vodili, i ovaj mi silaj — veli — tvoj otac a moj brat poklonio. Bog da ga prosti! al̓ da radimo, da ga osvetimo!”)

Dok se moj otac u Kaleniću oko Kolubare sa Crnim Đorđem i Jankom Katićem igrali klisa, dotle dočuje u manastiru kaonskom Jovan Vrbica, povrati se natrag. Pošlje dva momka u Brankovinu mome stricu Jakovu i kmetu Gliši Paviću, da mu priprave jedno goveče, vina i rakije i na 50 druga ̓lebac za ručak, inače preti, da neće selo na miru ostati, „a ja ću, veli, sve platiti u novcu”. Oni sve to priprave, porane i uzjašu konje, izađu na brankovički vis, da iz prekraja gleda otkuda će Vrbica doći. Vrbica prođe vrlo rano, kući dođe gde se ručak gotovi, al̓ ne zastane Jakova ni Gliše. Pošlje dva momka da i̓ nađu na brdu i pozdrave, i da i̓ na veru dozovu, a da se ništa ne boje. Ovi momcima odgovore: da oni neće doći, i vospozdrave Vrbicu, da i on gleda i, što pre može, pobrže ruča i da odlazi, i proče.

Ja kako sam, kao đak, spavao sa stricem Jakovom i sa Glišom u pšenici pod jednom jabukom petrovačom, nisam ni osetio kad su ova dva otišla. Ustanem i onako sanan pođem kući, ali na plotu na prelazu stoje tri momka s puškama. Zapitaju me čiji sam; ja se kažem da sam sin Aleksin; dok jedan meni ruku u džep, izvadi kesicu, u njoj sedam koje petaka koje marjaši, pak sebi u nedra. Otac mi je načinio srebrn prstenić i potpisao moje ime, da se ja bolje učim, a ovaj ti skide i onaj prstenić, pak sebi u džep, pa povika: „Beži, beži natrag; ako te opazi arambaša, poseći će te!” i otera me natrag. Ja gladan, a žaleći za mojim petacima, pomislim: ja nisam nikom kriv, a neće mene arambaša poseći; vratim se oko brda, dođem kući, al̓ to velika gromila oružati̓ ljudi, duge puške o šljivama vise, jedni sede, drugi ̓odaju. jedan sedi te ga momak češlja, veliki perčin, sve mu se prsi sijaju. Ja zapitam jednoga: „Koje je arambaša?” jer sam upamtio od onoga što mi petake uze, da je arambaša nji̓ov starešina. — „Ono je, veli, što je u tokama, što ga momak češlja.” Ja skinem kapu, pak odem te ga poljubi̓ u ruku. Pita me čiji sam; ja mu se kažem da sam Aleksin. „Dobro, dušo, dobro, mi ćemo da ručamo, pak ćemo ići. A gde ti je otac?” Kažem da ja ne znam. Požalim se arambaši, da mi njegovi momci uzeše kesicu i prsten. On friško posla tri momka a ona trojica dođoše; uparadi i pita me koji je uzeo. Ja kažem: ovaj je, a on povika, te mi odma dade i prsten i petake. (Ovaj koji mi je kesicu uzeo bio je imenom Novica iz Garaša, i on je posle u Karađorđevo vreme podigao rebeliju na Karađorđa. Naći ćete u mojim pismama koje je godine i meseca bilo, ja sam zaboravio. Za Novicu i njegovo društvo protiv Karađorđa ima se dosta pisati — a i za druge buntovnike koji su i kad na siroma Karađorđa bunili.)

Na Vrbici arambaši nisu bile toke, nego sve taliri jedan do drugoga, po ječermi isprešivati. Taman oni sedoše da ručaju, ali vrag, ili đavo, donese dve babe iz Podgorja. Đipiše pitati otkuda idu i čuju li gdegode za kakve ̓ajduke i jesu li videle kakvu vojsku. — Jadne babe ne znadu obinje, da lažu, kažu: „Idemo iz Uba, nikoga nismo videle, no čusmo na Ubu, da je Aleksa sa nekakvima se pobio i rasterao.” Onda ti dvojica đipiše, svezaše babe za šljive, zagrnuše zubunu, pa golim noževima pljostimke, odsekoše i od šljiva grane: „Kazuj, baba, šta ste jošt čule i vidile?” jadne babe pište kao guje: „Jaoj, stan̓te, kazaćemo”; a one sirote ono te ono, što su i pre kazale. Zar i njima se dosadi tući, povika Vrbica: „Prođite i̓ se, no ̓ajdete ručajte.” Ručaše pobrzo, pak onda uzeše moga brata Nikolu i našega slugu Todora među se, i odvedoše sa sobom do u selo Jasenicu do one česme, pak i̓ vrate oba natrag. I ovi kažu da su vrlo brzo išli, zar bojali se čete; i ništa ne platiše, a valjda bi platili da ne dođoše vražje babe, te poplašiše. (Ovaj arambaša Jovan Vrbica, posle za Karađorđeva rata, imao je dobar dar i sve je ranjene momke u Vrbici i po vojsci vidao i taneta iz momaka vadio; i ja kad sam odlazio u Topolu, mnogi put sam mu kad na konak kad na ručak dolazio, i vrlo je pošten čovek bio; i o prošlosti smo jedan drugom pripovedali.)

Sad moj otac kad u Kolubari dozna, da će Vrbica od Kaone preko Brankovine proći, po̓ita iz Kolubare sa četom da ga preteče, no kad dođe kući, a Vrbica izmakao i otišao Bogovađi. Moj otac zadrži se u Bogovađi, i poruči da mu jošte vojske dođe, pak onda se krene na Klještevicu, gdi kažu da je zbeg bio, govoreći: „̓Ajte, junaci, da i̓ pitamo, kako mogu čete preko valjevske prevoditi, i da im pokažemo da sam ja sad gospodar valjevske, i da ne dam naroda gaziti.” I tako ti odu na zbeg. (Ne znam je li tu Karađorđe desio se; a možda je očô ruku vidati.) Ele po malom otporu zbeg raskopaju, i, što su našli kazančića, sančića i kotlića, svak svoje pozna i povrati. I odonda su već prestali besposleni buljuci po nahiji ̓oditi; dok veće i turski sudovi po kasabama se postave; a moj otac počne opet, kao i pre nemačke krajine, knezovati; dok i Fočić poseče ga. Dakle, Karađorđe je imao dve rane, jednu na ruci od puške, a drugu od sablje na obrazu. Obadne rane od Valjevaca.

Sadi treće zlo, jošte u početku koje je htelo da bude, koje bi moglo najveću nesreću našem narodu da prouzrokuje, ovako je bilo, ako me pitate. Kazao sam da smo na Vračar izišli s vojskom 1804. godine, 6. maja. U našoj vojsci bio je Živan Petrović iz Kalenića koji je bio kako moga oca Alekse, tako i naš glavni buljubaša; i svagda se uklanjao ispred Karađorđa, jerbo je znao Karađorđe, da je Živan iz sela Kalenića, gde je on u ruku ranu dobio.

Povrati se Karađorđe iz Požarevca. (Koji je bio uzeo od svake nahije poglavice i ponešto vojske, otišao u Požarevac i predao Turke; a mene ostavili te sam topčidersku vojsku nadgledao i račune i džebanu primao, a poneki put s Turcima se po Vračaru tukli i Sava-malu popalili.) Premda smo mi svaki u svom logoru zaprećivali da niko bez uzroka pušku ne izbaci, biće kaštigovan, no, vojska skoro sakupljena i neregulata, nije se moglo sasvim uzaptiti. Karađorđe, kad dođe (nekoliko dana po dolasku), pošlje svoga čauša i u svakom logoru izda oštru zapovest, da se niko ne usudi pušku naprazno izbaciti, jerbo će žestoko kaštigovan biti. Ali neki naš mali buljubašica, Mitar Manjenica, brat kneza Peje iz Zabrdice, koga je Fočić oknežio kada je moga oca posekao, i koji je Peja sa Jakovom i Karađorđem u vojsci išao na Požarevac, koga je Karađorđe omilio i jedan mu od turske ucene srebrn nož poklonio, — isti buljubašica Mitrić izbaci jednu pušku. Čuje to Karađorđe, jerbo je blizu nas sedio (tj. knez Sima na Stenjaku, više sedanje solare; a naš logor na Carevoj Ćupriji; a Karađorđe i Katić Janko između nas; a Mladen i Milan kod ̓Ajduk-česme; sve to s leve strane Topčidera). Na glas puške pošlje Karađorđe svoje momke; nađu Mitrića i oteraju njegovu čadoru, koji se opravdao, da se sama puška okinula.

Kad to vidi stari buljubaša Živan, a on se poplaši, misleći; kad Karađorđe otera Mitrića malog buljubašicu, koji je samo izbacio pušku preko zapovesti, a sutra će i mene, koji sam sa knezom Aleksom u mome selu na njega pucali i ruku mu prebili, to Karađorđe samo proba, hoće li vojska valjevska braniti svoga buljubašu. Jakov i Katić Janko bili su otišli kod ̓Ajduk-česme u logor Milanu i Mladenu kao u gosti. Ja sam u ̓ladu spavao, dok probudim se i čujem gde doboši lupaju, a vojska se paradi. Pomisli̓ i friško zapitam otkuda Turci dolaze. Živan kaže: „Neme Turaka, nego Karađorđevi momci oteraše buljubašu Manjenicu. Danas njega, a sutra će mene, da pizmu pokaje. A mi ne damo se gaziti; zato sam ja zapovedio da se vojska paradi i topovi da su gotovi, i ̓oćemo našeg buljubašu među nas.”

I to treba znati, da donde nije ni u jednoga poglavara bilo topa krome u nas; koje su nam prijatelji iz Novog Sada, osobito vladika novosadski Jovanović, jošte kako smo u martu Šabac počeli tući, po Puljeviću iz Mitrovice, dva topića po od po fata poslali. Zato smo na najopasnijem mestu i stali s logorom, na Carevoj Ćupriji, i čuvali. jedno zato što smo imali dva topa, a drugo što je u nas valjevske vojske od sviju najviše bilo. A kad vojsku Živan pobuni, ja vide̓ kakvo zlo i propast hoće da bude; stoga povičem: „Stoj, buljubaša, ja ću sad Manjenicu dovesti!” I rekao bi da nisam otrčao, no odletio, i Karađorđu sve kažem šta je i kakva će nesreća za sve nas otuda proizići, a i sam vidi gdi se vojska koleba i paradi. Karađorđe odma reče: „̓Ajde, momče, i moli Boga što si brat kneza Peje, koji mi je ušao u volju na Požarevcu, a mlad si i kažeš da ti se sama puška oborila, a ja bi̓ tebe naučio kako se svoje oružje čuva, a ne bi ti pomogao ni ovaj čiča-prota.” (On je mene mnogi put zvao: čiča-prota.) Oma vratim se ja sa Menjenicom u vojsku, i koliko sam umeo savetovao i kazivao, zašto smo ustali vojevati: da bi se sa božjom pomoću izbavili od turskoga zuluma, a drugojačije ne možemo no slogom i starijega poslušanijem, i da svi mi moramo imati jednoga starešinu, kao u srećnim domovima, koga ćemo i slušati i bojati ga se. Sva vojska povika: „Tako je, tako je, i jedan starešina biti mora svima; no među nas ljubov i slogu! i da se s Turcima bijemo i našim starešinama pokorni i poslušni budemo, ali da i starešine nama pravdu tvora!” i pročaja.

U nedelju po običaju dođe Karađorđe i Katić i ondašnje nahijske starešine, i posle božestvene liturgije sednemo pod ̓lednik; tu je i Živan buljubaša. Među pročim potrebnim a i šaljivim razgovorima zapita Karađorđe: „Boga ti, momče, kakvu ti onomad budalaštinu bejaše započeo?” Živan: „Od strâ, gospodaru, skrivio sam jošte kad je knez Aleksa zapovedao.” — On se osme̓nu malo: „Ta koji se boji, onaj bega, a ne onako. A ti, kao stari buljubaša svima nama dobro poznatog kneza Alekse, trebalo bi da si kod njega pamet naučio, da naučiš i mene i svakoga drugoga, da se držimo u ljubavi i u slozi, a ne da zao primer pokazuješ. Vidiš šta smo započeli, i znaj, ti i drugi, da Crni Đorđe nije podigao oružje da nad svojom braćom pizmu i osvetu čini, veće je podigao i pozvao sve vas i svakoga Srbina na oružje, da na Turcima osvetu činimo, kako za kneza Aleksu, tako i za sve knezove naše i braću, koje su Turci isekli i pogubili, i da skinemo u ime Boga jaram koji Srbin od Kosova vuče do danas. A ja odsad prvoga čujem da rekne, da će svome bratu Srbinu pizmu ili osvetu učiniti, ja ću deset Turaka živi̓ pustiti, a pizmedžija Srbinu glavu ću odseći.” Živan: „Gospodaru, priznajem da sam pokvario i kriv sam, ali sam se prepao. Oprosti mi! On se opet malko osme̓nu. Živan pođe mu da poljubi u ruku, on mu ruku ne dade, nego se poljubiše u obraze, i reče: „Niti je kriv knez Aleksa, niti ja, ni ti, no onako je onda vreme bilo. Odsad koji što staro zlo pomene, ili kakvu pizmu uzgoni, biće mu kao što sam kazao. i dok sam ja živ, neće biti pizme, al̓ neće mi ni drugi suditi...” Ustade i „zbogom!” — ode svome čadoru. Mi svi prisustvujući onde skinemo kape i blagodarimo na oproštenju i pročaja.

Opet Živan i Karađorđe. Posle je ovoga Živana Karađorđe vrlo ljubio i u 1806. godini, kada je Karađorđe došao u Valjevo, da idemo na Bratačić pred Hadži-bega, onda na Kličevcu sednemo da pečeno jagnje ručamo, — on zovne Živana: „̓Odi, Živane, da ručamo!” — Živan: „De-te vi, gospodaru, ručajte; ja danas postim ponedeljnik.” — „Ha, ha, ha! Kojekuda, po duši te, zato ̓oće Hadži-beg da popali sirotinju, jer vi postite ponedeljnik. Sedi, ručaj velim ti!” — te ti se moj Živan naklopi na jagnje, kao i Karađorđe i ja, grešnici. Karađorđe: „Kojekuda, momče, smeta li ti jagnje?” — „̓Vala ti, gospodaru, koji mi oprosti; odsad ću sve ovako.” (Karađorđa bio pošao na Mišare, pak uz put došao sa oko 300 Gružana. U Karađorđa nije bilo običaja more, bre, nikome reći, no svakome, i mlađem i starcu: ej momče, malo pozategne, rekao bi da dva o izgovara, npr. moomče To je znak nekog počitanija i blagovolenija.)

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Nenadović, umro 1854, pre 170 godina.