OČAJNIK
Na ruku bledu glavu je nag’o,
Pa se duboko put zemlje sag’o.
Da li sa bola od rana teških,
Štono ih daju bojevi viteški?
Ili sa čežnje za silnim blagom,
Za kakvom lepom odnetom dragom,
Što beše jedia uteha snažna
Za takva junaka, smela, odvažna?
Čelo mu mutno — u crnoj boji
Ka’ burno more otvoreno stoji;
Po njemu bore, k’o vali morski,
Kada ih krene taj vetar gorski
Kupe se, dižu, sležu se, nižu,
Kažu, da bolnik oseća grižu;
A da l’ od svesti prekora grešnog,
Ili od bola srca neutešiog? —
Žalosne bore kupe se, slažu,
Al’ zato ne znaju ništa da kažu.
Smršenu kosu vetar mu kvari,
No zato jadnik ništa ne mari;
Ne gleda oblak potmuo, kleti,
Što zemlju pljuskom zasuti preti;
Ne čuje viku grmljavine jake,
Što munju pušta sekuć’ oblake;
Ne plaši s’ groma, što stenje krha,
Što brda cepa iz dna do vrha:
Gluho mu uho, a oko tavno —
Ne čuje ništa, ma ko mu s’ javn’o;
Njegova glava puna je misli,
A mračno srce boli pritisli.
Obraz mu taman a mutno oko
Upalo s’ teška bola duboko;
Jedva se vidi zračak mu bledi,
No opet zato, rek’o bi, ne gledi,
Rek’o bi, slep je...
Nad njim se nižu vrleti gole,
Sa njih se vidi daleko dole
Ravno —
Srpskome oku crno, kukavno.
Po travi rumena prolivena krv;
A po toj svetoj rumenoj reci
Lagano plove teški odjeci,
Što se u smrtnom rađaju bolu,
Te se muklo razležu po dolu;
Čuje se jošte i škrgut zuba,
Kao lom strašan mramorna stuba,
Kada pod silnim teretom pada.
Kosovo to je...
Po njemu leži satrena nada,
Najbolji srpski deli-junaci,
Kao sunčani poslednji zraci,
Kad se u mutni gube oblaci.
Misao daleka pamet mu nosi —
Ne po cveću i čistoj rosi,
Nego po bolu lanaca kletih,
Što će ih prvo jutro doneti,
A kroz muku potonjih dana —
Jer srpska sila leži skrhana.
Eno ga, diže teretnu glavu,
Pa je sve većma iziosi na javu;
Očima mutnim u maglu gleda...
Čini mu s’ vidi tamo daleko,
Gde mu napada dvorove neko,
I vidi ruku i vidi lice
Njegova doma krvne ubice;
Oseća zadah paljevine jake
I dimove, ka’ tavne oblake,
Kad se u pustoj navali sležu,
Pa zemlju prlu tavnilom stežu.
Čini mu s’ dvore proždire plamen,
I kao «pomoć» iz sobe male
Da su nevine duše vikale —
I još se čuje:
Ne daj nas, ne daj! ta, oče, gde si,
Pomoći deci zar gotov nesi?
Živo ugljevlje dušu nam pali,
A slatku majku vuci napali!
Evo ti, babo, deca pomreše,
A majku slatku Turci odneše!...
Bolovi teški gare mu lice —
Gadno stvorenje decoubice,
Čini mu s’ pred njim celcato stoji,
Pa niti bega, nit’ ga se boji.
Ceo se stresa sa crnih muka —
I još se diže ranjava ruka,
Vazduhom maše — pa opet pada;
A kleta slutnja, što život kosi,
Opet mu nove reči donosi:
Oče — gle! majka njima se ne da,
Hrabreno stoji kamena, bleda,
Očajnom rukom naprla nož!...
A on se samo u boji menja,
K’o lik umiven bledoga stenja.
Kad s neba odu šareni zraci,
Pa ih zamenu mutni oblaci.
I opet čuje:
Ta, oče, oče, eno ih, jure,
Da majci dragoj u grlo sjure
Ubojni nož...
Pa onda sa bola na kamen seda;
I još mu s’ čini, kao da gleda,
Da verna ljuba zagrli čeda,
Pa onda onako kamena, bleda,
Juriši na prvog dušmana svog —
A jadnu decu, gle plamen guta,
Šiljuć’ ih nebu, da ih čuva Bog.
Haj! to je tuga, što žeže grudi,
Te se očajnik naprasno budi,
I uzdišući viče, preti,
Na nebu da će Turkom da s’ sveti.
Pa tako preteć’ na razboj ode...
*
Sunčanom zraku palo na žao,
Te se sa mutna neba sišao,
A večer tiha spustila krila
(I ako j’ Srpstvu prokleta bila)
Te čistom rosom sa mutnih čela
Znoj junaka ranjenih odnela:
Poslednji napor otpora jaka,
Što guta sile snažnih junaka.
