Ohridska vila
O jezero moje, ne žamori, ćuti -
Vjereniče dragi, počivaj mi sad!
Da u ovoj noći, što se kobno muti,
Sama nebu kažem svoj golemi jad!
Bože mučenikâ, o, kaži mi, dokle
Uzdisati moram 'vako uzaman?
Zar Ti ovu zemlju ostavi i prokle,
Da krv svoje djece gleda svaki dan?
Koliko v'jekova proteče i minu,
Da kroz suze gledam u maglenu kob!
A još niti svanu, niti istok sinu,
Niti sunca vidje okovani rob.
O, da li će ikad na obale ove
Dojezditi divni brat i osvetnik,
Pod zastavom slave i slobode nove
U jezeru mome da ogleda lik?
Teško meni, teško! Sa Urvine moje,
Bože, čujem samo Markov uzdisaj:
Još daleko jutra naše slave stoje,
Kroz olovnu maglu ne probija sjaj.
Još će mnogo biti jauka i rana,
Još će crno roblje, gmizati k'o crv;
U jezeru tvome još će mnogo dana
Gluho nebo gledat' lešine i krv...