Otmica/7
| ◄ POJAVA VI | POJAVA VII | POJAVA VIII ► |
POJAVA VII
(Radoje i Milica dolaze u dnu scene)
MILOJE: Evo nekog, sklonimo se! (Zaklone se).
RADOJE: Hoćeš li dakle da budeš moja?
MILICA: Hoću.
RADOJE: Ako te otac neda meni?
MILICA: Onda ću ti dobeći.
RADOJE: Pristaješ, dakle?
MILICA: Pristajem.
RADOJE: Onda neka je sretno! Uzmi ova 4 dukata, kao obeležje da sam te isprosio. (Peva):
Našto sunce trepti sjajno,
Sjajnije su oči tvoje,
Od plmena njinog mila
Zapali se srce moje!
MILICA: Kad uza te stojim dragi,
Mojoj sreći kraja nema;
Kad od mene odeš diko
Na srcu se tuga sprema.
RADOJE: Ja te ljubim, dušo mila!
MILICA: Ja sam uvek tvoja bila!
RADOJE: Golubice, moja krasna!
MILICA: Moj, Radoje, zvezdo jasna!
OBOJE: Nek nas ljubav večno prati,
Kao danak sunce jasno,
Sreću našu da pozlati
Ko zorino lice krasno!
MILICA: A gle, odkuda ti ova kita?
RADOJE: Sestra mi dala. Nego na tvojim nedrima biće joj milije. (Kiti je i poljubi).
MILOJE: Oni su se verili. Sad je vreme da mu iskažem.
STANOJKA: Ne, ne! Strah me, da se ne rasrdi što!
MILOJE: Šta, rasrdi! Neću da čekam (ide) Radoje, slave ti, hoću da te pripitam nešto. Eto, ti si u kući starešina, a mi se, onaj... kao drugovi lepo živimo... pa htedoh... ovaj...
RADOJE: E, baš mi je milo; a znam šta hoćeš. Nego da pripitamo prvo Stanojku, pa ako ona hoće.
MILOJE: Eno ti je, vala, pa je pitaj.
RADE: O Staiojka, odi de amo!
STANOJKA (koja je zbunjeno na sred scene stajala, prilazi plašljivo): Evo me, bato!
RADOJE: A voleš ln ti Mnloja?
STANOJKA: Je l' ja?
RADOJE: Ti, ti!
STANOJKA (snebiva se): Pa...
RADOJE: Kaži, sejo! Eto, on te ište u mene; a ja ga volem, na ako hoćeš.
STANOJKA (u mesto odgovora, prilazi Radoju ruci; a za tim poleti Milici i sa uzvikom zagrli je): Milice!
MILICA (takođe): Stanojka, mi smo sretne!
|