OTADžBINI
Krv rođena me sveg sažiže vrela;
U suzama se pokajničkim kupam:
Sa svetim strahom, pogružena čela,
Pred žrtvenik Ti grešnom nogom stupam.
Jest', ja sam silno grešan prema Tebi,
Ja nisam išo putem Tvojim svetim;
Ja sam se samo starao o sebi,
A nikad Tebe, Majke da se setim!
Do sad sam bio sebičan i ružan:
Za svoje bole ja sam samo znao,
Bez osećanja da sam Tebi dužan,
I da ti ništa, ništa nisam dao!
Al' danas ljutu ja osećam grižu
Do same srži svake svoje kosti,
I plačem: suze jedna drugu stižu,
I grcam: "Majko, molim te, oprosti!
Krv moja srpska žeže me i pali!
U grlu glas mi treperi i grca!
Ko vrelo gvožđe duša mi se kali
U ognju krvi i suzi što vrca!
I evo Ti se teškom kletvom kunem:
Zvezdanim plavim nebom nada sobom,
I zemljom, gde ću mrtav sam da trunem —
Životom svojim, zemaljskim, i grobom,
Životom večnim — i raspetim Bogom,
Da neću više grešit se o Tebe:
Po tvom ću putu ići čvrstom nogom,
Zaboraviti na samoga sebe!"
