Osuđen Jovo
Bože mili, na svemu ti fala,
Kud se đede Jovo Sarajlija
Nema groba, u kome počiva,
Nema dvora, u kom se naziva,
Ni podruma, ni tavnice mračne, 5
Da je Jovo plećma napunio;
Nema, druma, kud prolazi Jovo,
Nema polja, po kome se šeće,
Ni planine, pa da hajdukuje,
Ni dućana, da robu prodaje. 10
Kad bi znali, da je preminuo,
Mi bi smo se u crno zavili,
Kad bi znali, da j' u kakvu dvoru,
Svi bi išli čestitati dvore,
Kad bi znali, da je u tavnici, 15
Sve bi zlato, sa sebe skinuli
Iz tavnice Jova iskupili;
Kad bi znali, da drumom putuje,
Svi bi smo mu išli u sretanje;
Kad bi znali da se poljem šeće, 20
Tu bi naše kolo okretalo;
Kad bi znali da je u dućanu,
Ružom bismo dućan okitili.
— Odgovara nešto iz oblaka:
Nema zlata u vašem Sarajvu, 25
Što bi moglo isplatitn Jova.
Skupo Jovo na ocjene dođe,
Car mu daje pola Carigrada
I još milu šćercu za ljubovcu,
Da bi mu se poturčio Jovo 30
I medresu tursku naučio.
Jovo cara poslušati neće,
Pa ga care na osude daje,
Ja l’ da sluša, ja l' da gubi glavu,
A Bog znade, da će izgubiti, 35
Sarajvo ga više viđet’ neće.«
