Osman Čustović (Jajce)
0001 San usnio Osman Čustoviću,
0002 San usnio, oganj i topove;
0003 Pa se u snu momak prepanuo,
0004 U strahu se sobom razgovara:
0005 »Al’ ja usnuh oganj i topove,
0006 Iz se zbilja negdje zemlja trese?«
0007 A kad tamo, prolomi se oganj,
0008 Iza ognja dva topa pukoše.
0009 Kad ribnički pukoše topovi,
0010 Osman leti džamu i pendžeru.
0011 Kad pogleda niz Liku Ribniku,
0012 Kad li kuće gore siromaške;
0013 One zidu gore do bedema.
0014 Sinu zraka do gore Mosare,
0015 Osman udri rukom po koljenu,
0016 Nov mu melez puče na koljenu:
0017 »Ajme meni, huda srećo moja!
0018 Kuku dajo, Alaga Dizdaru,
0019 Kuku mojih sedam dajidžića,
0020 Tu li ste mi braćo preminuli;
0021 Kuku Zlate rane neprebone,
0022 Što si l’jepa muke dopanula!«
0023 Pa na noge skoči u odaji;
0024 Pa upali sv’jeću kod pendžera,
0025 Da se Osman sprema u odaji;
0026 Obuko je tokali đečermu,
0027 Pod nju Osman zavrnu rukave,
0028 Zađe puške, a palu zadio,
0029 A pripasa četiri silaha.
0030 Sa čivije ćordu dohvatio,
0031 A na noge čizme obukao;
0032 A s čivije koplje prihvatio,
0033 Pa poletje u podrum đogatu;
0034 Ćul obali, a sedlo navali,
0035 Pa prigrli na jaslim’ đogata:
0036 »Moj đogate, desno krilo moje,
0037 Da ti znadeš, što se, đogo, radi,
0038 Što se radi okolo Ribnika,
0039 Oko kule Alage Dizdara,
0040 Zaželio ne bi poginuti!
0041 Već, đogate, milovanje moje,
0042 Nemoj noćas nare pokazati,
0043 Jer čuće mi ostarjela majka,
0044 Pa nam ne će biti s mirom poći.«
0045 A bila mu huja u đogata,
0046 Kad bi Osman sedlo navalio,
0047 Cik’ ga staja, kopaše nogama.
0048 A dok Osman sedlo navalio,
0049 Cika stade na jaslim’ đogata,
0050 Sestra mu se Fata probudila.
0051 Ona budi svoju milu majku:
0052 »Ustaj moja porođena majko,
0053 Osman sprema na jaslim’ đogata,
0054 Ode, mati, nekud vojevati,
0055 A ni zore ni od nje habera,
0056 A Bog ne do, more poginuti,
0057 A čardaku vatru utrnuti!«
0058 A mati mu na noge skočila,
0059 Pa sađoše u podrum Osmanu.
0060 Osman u tom đoga napravio,
0061 Mati svoga Osmana zapita:
0062 »Kud ćeš, sine, noći u ponoći?«
0063 A on njojzi plačan odgovori:
0064 »Prođi me se, porođena majko,
0065 Kamo sreće, da sam poginuo,
0066 A da noći dočekao n’jesam.
0067 Hajde, majko, u odaju moju,
0068 Pa pogledaj niz Liku Ribniku,
0069 I do kule Alage Dizdara,
0070 Vidi, majko, što vidjela n’jesi!«
0071 Tad ispade mati u odaju,
0072 Pa pogleda niz Liku Ribniku,
0073 Ali gore kuće siromaške.
0074 Kuka stara na odaji majka,
0075 Pa u podrum sinu dopanula.
0076 Te govori sinu kraj đogata:
0077 »Moj Osmane, u mene jedini,
0078 Hajde, sine, hairli ti bilo!
0079 Ako, sine, do matere dođeš,
0080 Ja l’ bez rane, ja l’ bez vlaške glave,
0081 Ja l’ bez l’jepe madžarske djevojke,
0082 Tebe imam ja jedinog sina,
0083 A i tebe poželila majka,
0084 Moj Osmane, pr’je današnjeg dana!
0085 Čuj, Osmane, drago d’jete moje,
0086 Kad sam bila u Ribniku b’jelom,
0087 U svog brata, Alage Dizdara,
0088 Pa sam pošla za tvog roditelja,
0089 Za baba ti, Omer Čustaovića,
0090 N’jesam pošla, drago d’jete moje,
0091 Porad mala nit porad irada,
0092 Ni porad šta, već izim junaštva;
0093 Jer je junak bio na mejdanu,
0094 Gdje mač s’jeva i pol’jeću glave.
0095 Oba o njem drmala Kotara,
0096 A zborila sehat i Krajina.
0097 Pa, Osmane, u mene jedini!
0098 Kad je tebe porodila majka,
0099 Ja sam rekla, da si muška glava,
0100 Pa te muškim pasom opasala,
0101 I sa čistim ml’jekom zadojila,
0102 Da te N’jemci na mačeve d’jele.«
0103 A kad Osman razumio r’ječi,
0104 Milu majku u ruke poljubi:
0105 »Daj halali, porođena majko,
0106 Što s’ rodila, mučno odhranila;
0107 Ja l’ vidjeti, ja l’ već ne vidjeti,
0108 Jer se za čas more poginuti.«
0109 A stara mu halaljuje majka.
0110 Osman đoga izve iz podruma,
0111 Na đogatu sedlo poklopi.
0112 Fata izn’je četiri peškira:
0113 »Na der, brate, Osman Čustoviću!
0114 Ak’ te rane, da zavijaš rane.«
0115 Osman uze, za pojas zadjenu;
0116 Od čardaka otisnu đogata,
0117 Kraj Udbine niz ravne rudine!
0118 Dobar se je đogat uzvjerio,
0119 Jere puca puška i topovi.
0120 Osman svome govorio đogu:
0121 »Dura, đogo, oba krila moja,
0122 Ne boj s’ gođo ribničkih topova
0123 Za života sahibije svoga!«
0124 On se tako s đogom razgovara,
0125 Al iz mraka, uhvati đogata
0126 S obje stane, za oba kajasa.
0127 Bože dragi, što uhvati đoga
0128 Bez pitanja Osman Čustovića?
0129 Uhvati ga Glumac Osman-aga,
0130 A i snjime Grdan Mustaf-aga.
0131 Dva s’ ajana javiše Osmanu:
0132 »Stan’ Osmane, platno od Udbine,
0133 Dok dan svane i ograne sunce,
0134 Pa dok Lika pođe i Ličane,
0135 Mi ćemo ti Ribnik okajati,
0136 A Osmanu Zlatu povratiti!«
0137 Osman njima veli sa đogata:
0138 »Pust’te kajas, dv’je age careve.
0139 Ostaće vam pri kajasu ruke,
0140 Jer j’ u mene samovoljna ćorda,
0141 Mogla bi vas za čas porezati,
0142 Porezati, mene ne pitati.«
0143 Obje age kajas popustiše,
0144 A Čustović protjera đogata
0145 Do odžaka Tala Ličanina:
0146 Kakav j’ odžak Tala Ličanina:
0147 Četer pruta šašom pokrivena,
0148 U tom spava i čuva kulaša.
0149 A kad Osman naskakao đoga,
0150 Ličkom Talu ni mukajet nije.
0151 A kad kulaš opazi đogata,
0152 Hrza kulaš Tala Ličanin,
0153 Obhrzuje đogat Čustovića. –
0154 Ode Osman do Ribnika b’jela,
0155 Te ispade polju Mršljanovu,
0156 Al prestade oganj i topovi,
0157 A Osman se se đogom razgovara:
0158 »Sad kud ćemo, desno krilo moje,
0159 Ali ćemo bijelu Ribniku,
0160 Ali kuli Alage Dizdara?«
0161 Ne će Osman gradu ni Ribniku,
0162 Već niz polje upravi đogata,
0163 Mršljanovo polje premetnuo.
0164 Kad do kule doskaka đogata,
0165 Usprav kula, oko nje avlija,
0166 A sv’jetle se, u kuli pendžeri,
0167 Na avliju natjera đogata.
0168 Kad uskoči zidu na avliju,
0169 On daidžu sa đogata viknu.
0170 Mrtva glava govorit ne more.
0171 Ujan mu se sa pendžera javi:
0172 »Zaoviću, Osman Čustoviću!«
0173 Kad on ujnu čuo na pendžeru,
0174 Zače Osman njojzi govoriti:
0175 »Ujno moja, kamo djeca tvoja?« –
0176 »Zaoviću, Osman Čustoviću,
0177 Gdje ti moja djeca – kod Ribnika;
0178 Eto t’ daje, kod vode huduta,
0179 I kod njega tri posopca sina,
0180 Ni na jednom ruse glave nema.
0181 Evo triju majci u avliji,
0182 Ni na jednom ruse glave nema.
0183 Evo Maša, s majkom u odaji;
0184 Najmlađega, majci najdražega,
0185 I na njemu sedam grdnih rana,
0186 Sve od mača i malih pušaka;
0187 On se dušom d’jeli u odaji.«
0188 Al zavija Osman Čustoviću:
0189 »Ujno moja, kamo Zlata tvoja?«
0190 Njemu ujna sa pendžera kaže:
0191 »Zaoviću, Osman Čustoviću:
0192 Odvedoše Kotorani Zlatu,
0193 Moj Osmane, pod goru Mosoru!«
0194 A zavija Osman Čustoviću:
0195 »Kuku, Zlato, rane neprebone!
0196 Ja ću tebe povratiti dušo,
0197 Ja l’ će Osman stati vojevati!«
0198 Tad ga ujna sa pendžera viknu:
0199 »Moj Osmane, nejdi u potjeru,
0200 Jere Vlasi Kotorani n’jesu,
0201 Već Pločani, s njima Otočani,
0202 Ledničani i Crnovičani;
0203 Što su došli na zatoč Ribniku.«
0204 Tad joj Osman sa đogata kaže:
0205 »Umr’jet ima a sjahati nema!«
0206 Opet ujna sa pendžera viknu:
0207 »Evo t’ Maše u odaju zove,
0208 Moj Osmane, da se halalite!«
0209 A Osman joj sa đogata kaže:
0210 »Umr’jet ima a sjahati nema,
0211 Reci Mašu, daidžiću mome,
0212 Nek nasloni na pendžere glavu,
0213 Da se s njime sa đoga halalim.«
0214 Mašu čuo, glavu naslonio:
0215 Dok se Maše s njime halalio
0216 I jastukom glavu sastavio,
0217 Teslim svoju dušu učinio.
0218 A zakuka ljuba Alagina:
0219 »Moj Osmane, odjaši s đogata!
0220 Umr’je Maše, čemerna mu majka!«
0221 Osman ujnu sa đogata viknu:
0222 »Kukaj, ujno, pa se razgovaraj.«
0223 Pa od kule otisnu đogata,
0224 Pa udari u sokak Ribniku,
0225 A sv’jetle se grede i sokaci,
0226 Ter se vidi po svemu Ribniku.
0227 Kad pogleda Osman Čustoviću,
0228 Po sokacim’ ostarjele majke,
0229 Gdje hodaju, a djecu prevrću;
0230 Svaka svog apo haljinam’ znade.
0231 Kad pogleda Osman Čustoviću,
0232 Al sve jedan do drugoga leži,
0233 A kod svakog pala prebijena,
0234 Kod gdjekoga po dva Kotarana.
0235 Videć Osman, gorke proli suze,
0236 Suze proli, a rahmet predade.
0237 Iz Ribnika istjera đogata,
0238 A zore mu od istoka nema.
0239 Do Mrsinica klanca dotjerao,
0240 A zore mu od istoka nema,
0241 Na Mrsinjcu zavijaše vuci,
0242 A na granam’ grakću gavranovi,
0243 A dobar se đogat uzvjerio,
0244 Njemu Osman veli Čustoviću:
0245 »Dura, đogo, oba krila moja,
0246 Ne boj s’ vuka, ne plaši gavrana,
0247 Mrki vuci naše društvo staro,
0248 Gavranovi naši razgovori.«
0249 Tako Osman s đogom razgovara
0250 Do Brestovca i do Jasenovca,
0251 A zore mu od istoka nema.
0252 Boga moli Osman Čustoviću:
0253 »Bože, zore podaj od istoka,
0254 Da ja vidim, kud me đogat nosi.«
0255 Bog mu dade, zora ošinula.
0256 A kad zora šinu od istoka,
0257 Ševrljuge nebu poletješe,
0258 Crni brljci pršću po trnjacim’,
0259 Zapjevaše ptice po urancim’.
0260 Zapjevao Osman Čustoviću
0261 U svem jadu, u sedlu đogatu.
0262 A što pjeva Osman na đogatu:
0263 »Vije gn’jezdo siv zelen sokole
0264 Na ravnome na polju Mršljanu,
0265 Vije gnjezdo dvadeset godina,
0266 Dok savio sedam sokolova,
0267 Među njima utvu pticu b’jelu,
0268 Zlatnih krila, volja pozlaćana.
0269 Bog ubio tri orla krstaša,
0270 I za njima jato gavranova:
0271 Dopadoše sa gore Mosore,
0272 Sokolovo gn’jezdo razvališe;
0273 Prozobaše sedam sokolov,
0274 Ujagmiše utvu pticu b’jelu,
0275 Odnesođe pod goru Mosoru.
0276 Al ako će, neka pticu nose,
0277 Nek je nose, taka je Krajina.
0278 Ak’ se jat skupi sokolova,
0279 Biće pera i od gavranova,
0280 Ni orlovim’ dobra biti ne će.«
0281 Osman misli, da niko ne čuje
0282 Al to Vlaščić sluša karaula
0283 Jer on stražu čuva karaule
0284 Od Ličana i od Mustaj-bega.
0285 A kad Vlašćić čuo, karaula,
0286 Od jelića povika Turčina:
0287 »O Turčine, u sedlu đogatu!
0288 Poštena ti tvoja bula bila,
0289 Koja te je takog izbacila,
0290 O Turčine, iz trbuha svoga,
0291 Baš je rekla, da si muška glava,
0292 Pa te muškim pasom opasala,
0293 I sa čistim ml’jekom zadojila,
0294 Pa na takog đoga uzmetnula,
0295 Pa pametna u sv’jet opremila,
0296 Kad ti naske noćas razgovori.
0297 Smeli nam se naši kalauzi,
0298 Baš ne znadu, kud će okrećati.«
0299 Onda Osman ustavi đogata,
0300 Pa on Vlašče sa đogata viknu:
0301 »O Vlašćiću indić karaulo,
0302 Smrtne t’ čaše, noćne brašnjenice,
0303 Tako zdravo došo domovini,
0304 Dao meno glavno dugovanje,
0305 Baš za glavu pet stotin’ cekina, -
0306 Pravo meni i pravično kaži:
0307 Ko je vašoj vojsci kalauze?
0308 Ko li vam je vojsci poglavarom,
0309 Ko l’ odvede Zlatu Alaginu,
0310 Ko li glavu nosi Alaginu?«
0311 Njemu veli Vlaščić-karaula:
0312 »Hoću pravo, tako bio zdravo,
0313 Tako zdravo došo domovini, -
0314 Ne donio t’ glavno dugovanje
0315 Baš za glavu pet stotin’ cekina,
0316 Ven ja tvoju odrezao glavu,
0317 Pa je snio Beču ledenome,
0318 Poklonio Bečanin-ćesaru,
0319 Uzo za nju od zlata medalju.« –
0320 Osmankraj njeg protjera đogata,
0321 Dok ispade na polje Brestovo,
0322 Zora bila, pa se rasvanula.
0323 Kad pogleda Osman Čustoviću,
0324 Kad pogleda pod goru Mosoru,
0325 Kad li glava Pilip obrstara,
0326 Ustvio pod Mosoru vojsku; -
0327 Tamam vojske dvanaest hiljada.
0328 Metn’o glide, metnouo parade,
0329 Pljen dotjero, a roblje doveo,
0330 Pa on pije pod Mosorom piće.
0331 Osman glavom naskaka đogata
0332 Nasred polja, do vode bunara,
0333 Đoga sjaha, a koplje udari,
0334 A za koplje priveza đogata,
0335 Avdest uze, pa sabaha klanja.
0336 Sve ga Pilip gleda obrstaru,
0337 A i vojske dvanaest hiljada.
0338 A kad Osman sabah saklanjao,
0339 On uzjaha na sedlo đogatu,
0340 Pa logoru pritjera đogata,
0341 Kako more s njima divaniti,
0342 Onda Osman iz sveg grla viknu,
0343 Ima Marka viknu, Mandušića,
0344 Koji vodi Zlatu Alaginu,
0345 Pa ga viknu: »Čuj serdaru Marko, _
0346 Svakom Marko na poštenju hvala,
0347 Al ne hvala Marku Mandušiću.
0348 Daj mi Marko povrati Zlatiju!
0349 Ako Zlate povratiti ne ćeš,
0350 Jaši vranca, hodi do mejdana,
0351 Da se, Marko, danas ogledamo,
0352 Gdje ti Pilip gleda, obrstaru,
0353 A i vojske dvanaest hiljada,
0354 Gdjeno ćemo mejdan podjeliti.
0355 Zlaš li, Marko, žalosna ti majka,
0356 Da smo oba na kraju jednome.
0357 Men’ je ’vako jutro osvanulo,
0358 More tebi gore osvanuti;
0359 More tebiTurčin trebovati,
0360 U tvom v’jeku, u mučnome žitku.«
0361 A kad Marko razumio r’ječi,
0362 Žao dati, a mučno ne dati.
0363 Svoj ujaku poletio ruci;
0364 Svom ujaku, Vuku Brinjaninu.
0365 »Moj ujače, Vuče Brinjanine!
0366 Ište Zlatu, il da mejdan d’jelim
0367 Silno Ture, sa b’jesna đogata.
0368 Al je bolje Zlatu povratiti,
0369 Al Turčinu stati na mejdanu?«
0370 Tad mu ujak zače govoriti:
0371 »Moj sestriću, Marko Mandušiću!
0372 Ako li ćeš mene poslušati,
0373 Daj ti vrati Turčinu djevojku
0374 Bez žalosti i golema jada,
0375 Jer na ono Ture gledajući,
0376 Onaj Turčin nakan poginuti,
0377 Ja l’ će dati sa ramena galvu,
0378 Pa ćeš sići Beču ledenome,
0379 Poklonit je Bečanin-ćesaru,
0380 Uzet za nju od zlata medalju,
0381 Ja l’ ć’ on tvoju odrezati galvu,
0382 Glavom sresti likog Mustaj-bega,
0383 Uzet za nju od zlata čelenku.
0384 A na njega, Marko, gledajući,
0385 Prije ’š svojom sresti Mustaj-bega,
0386 Neg’ njegovu odrezati glavu.« -
0387 Pođe Marko,da povrati Zlatu,
0388 Pa u hodu Zlati govorio:
0389 »L’jepa Zlato Alage Dizdara!
0390 Kaži pravo, tako bila zdravo,
0391 Koj’ je Turčin na konju đogatu,
0392 Ali ti je bratac po rođenju,
0393 Ali ti je, Zlate, ašik-baša.«
0394 A plačno mu Zlata govorila:
0395 »Dušmanine, Marko Mandušiću!
0396 Imala sam sedam mile braće,
0397 I osmoga roditelja svoga,
0398 Vi ih noćas rukom pogubiste.
0399 A kad bijah u svog roditelja,
0400 Bojazna sam prema braći bila,
0401 A stidljiva prema svome babu;
0402 Ne imadoh ašik-baše svoga;
0403 Ven mi j’ tetić, Osman Čustoviću.«
0404 Onda Marko ustavio Zlatu,
0405 Pa Osmana grlom povikao:
0406 »Ti s’, đavole, Osman Čustoviću,
0407 Pod Mosoru dotjero đogata,
0408 Da ti vratim od hatora Zlatu;
0409 Ne dam Zlate, a na mejdan hoću.
0410 Znaš, Turčine, Osman Čustoviću,
0411 Nas je bilo osmerica braće,
0412 Sve od Mande, a od jedne maje;
0413 Dva si naša brata pogubio
0414 Na Kotaru sa konja đogata,
0415 Još nam rane ni zarasle n’jesu,
0416 Pa si opet dotjero đogata,
0417 Da ti vratim od hatora Zlatu.
0418 Zlate ne dam, a na mejdan hoću,
0419 Dok nas braće šesterica teče,
0420 Ti, Osmane, iz mejdana ne ćeš;
0421 Je l’ ćeš zatrt pleme Mandušića.«
0422 Pa Nikola brata povikao:
0423 »Drž’ ti, brate,Turkinju djevojku,
0424 Da Tručinu stanem na mejdanu.«
0425 Niko dođe i prhvati Zlatu,
0426 A moj Marko uzjaha na vranca,
0427 Pa povadi obje puške male,
0428 Pram njem Marko poskaka gavrana,
0429 Pram njem Osman upravio đogata,
0430 Obojica ate natjeraše,
0431 Te iz malih pušak’ opališe.
0432 A četiri puške otrgoše.
0433 Na njem Marko dv’je rane načini,
0434 Već što mrtav pade sa gavrana,
0435 Nikad glavi ni mukajet nije.
0436 Ven Nikolu Mandušića viknu:
0437 »Daj Zlatiju, ja l’ na mejdan hodi.«
0438 A Nikola Boža povikao:
0439 »Drž ti, Božo, prihvati djevojku!«
0440 Božo dođe, te prihvati Zlatu,
0441 A Nikola poskaka dorata,
0442 Pa za puške oba prihvatiše,
0443 Te na blizu konje dotjeraše,
0444 Obojica puške opališe;
0445 Na njem’ ranu Nikola načini,
0446 Već što pade sa konja dorata,
0447 Nikad glavi ni mukajet nije.
0448 Već on Boža Mandušića viče:
0449 »Brže Zlatu, ja l’ na mejdan hodi.«
0450 Božo brata povika Damjana:
0451 »Drž ti brate Turkinju djevojku.
0452 Da Turčinu stanem na braniku.«
0453 Damjan dođe, te prihvati Zlatu,
0454 Za tim Božo uzjaha čilaša; -
0455 Gdje s’ sretoše, tu se premetnuše,
0456 Ni Osmana Božo ne provrže,
0457 Na Osmanu ranu načinio,
0458 Već što Božo pade sa čilaša,
0459 Nikad glavi ni mukajet nije.
0460 Već on viknu Damjan Mandušića:
0461 »Poved’ Zlatu, ja l’ na mejdan hodi!«
0462 Damjan brata povika Antuna:
0463 »Drž’ ti, brate, Turkinu djevojku,
0464 Da Turčinu stanem na braniku.«
0465 Antun dođe, te prihvati Zlatu,
0466 Tada Damjan istjera putalja; -
0467 Gdje s’ sretoše tu se premetnuše,
0468 Na Osmanu ranu načinio,
0469 Već što pade sa konja putalja,
0470 Nikad glavi ni mukajet nije.
0471 Već on Antu grlom poviknuo:
0472 »Poved Zlatu, ja l’ na mejdan hodi!«
0473 Antun brata povika Todora:
0474 »Drž’ ti, brate Turkinju djevojku,
0475 Da Turčinu stanem na braniku.«
0476 Todor dođe, te prihvati Zlatu,
0477 Gdje s’ sretoše, tu se premetnuše,
0478 Ni Antun ga probost’ ne mogaše,
0479 On je na njem ranu načinio,
0480 Već što mrtav pade sa konjica.
0481 Sad povika Todor-Mandušića:
0482 »Poved’ Zlatu, a ponesi glavu,
0483 Pones’ glavu Alage Dizdra,
0484 Da je vidim na polju Brestovcu!«
0485 A kad Todor razumio r’ječi,
0486 Todor brata rođenoga nema,
0487 Već on viknu svojega sestrića,
0488 Svog sestrića, Marka Valdušića:
0489 »Drž’ ti, brate, Turkinju djevojku,
0490 Da Turčinu stanem na braniku,
0491 Nek zatare pleme Mandušića.«
0492 Marko dođe, te popade Zlatu,
0493 Todor uzja’ ljutu bedeviju,
0494 Te on male puške povadio,
0495 A poskaka bedeviju ljutu,
0496 Osman njemu pravi đogata.
0497 Gdje s’ sretoše, oba opališe,
0498 Male četer’ puške otrgoše.
0499 Ni Todor ga provrć ne mogaše,
0500 Neć na njemu ranu načinio,
0501 Već što mrtav pade sa kobile,
0502 Nikad glavi nimukajet nije.
0503 Već on Marka viknu Vladušića:
0504 »Što se primaš Zlate pod Mosorom,
0505 Brže Zlatu, ja l’ na mejdan hodi.«
0506 A kad Marko r’ječi razumo,
0507 Poletio milom djedu svome,
0508 »O moj djede, Vuče Brinjanine,
0509 I men’ Ture viče do mejdana,
0510 Al je bolje povratiti Zlatu,
0511 Ja l’ Turčinu stati na braniku?«
0512 Tad je njemu Vuče govorio:
0513 »Moj unuče, Marko Vladušiću!
0514 Da su mene pitali sestrići,
0515 Svi bi oni na nogama bili.
0516 Vas ne može Turčinu doteći.«
0517 Prođe Marko, da povrati Zlatu
0518 Njega viknu Vodogazoviću:
0519 »Čuj serdaru, Marko Vladušiću!
0520 Zar ćeš vratiti takovu djevojku?
0521 Ak’ mu ne sm’ješ na mejdan izaći,
0522 A ti vikni Osman-Čustovića:
0523 » »Ne dam Zlate, a na mejdan ne ću!««
0524 Nek učini, šta će učiniti,
0525 U nas vojske dvanaest hiljada.«
0526 Osvjesti ga Vodogazoviću,
0527 Te ti Marko ostavio Zlatu,
0528 Pa povika Osman-Čustoviću:
0529 »Ne dam Zlate, a na mejdan ne ću,
0530 Sad učini, šta ćeš učiniti!«
0531 Osman njega sa đogata viknu:
0532 »Čuj, serdaru, Marko Vladušiću,
0533 Samo mi se po logoru javljaj
0534 Paš’ vidjeti, ne ću l’ udariti;
0535 Tebe, Marko, tamo potražiti!«
0536 Tad izvadi četeri peškira,
0537 Njima Osman rane zavijao,
0538 Pa đogatu pade po stremenu,
0539 Ter on Marka sa đogata viče,
0540 I na logor natjera đogata.
0541 Sva ga butun dočekala vojska,
0542 Te na njega oganj oboriše.
0543 Kad Bog ne da, ni edžela nema –
0544 Kud god Osman po logoru trče,
0545 Sveđer Marka sa đogata viče,
0546 Al od Marka habera mu nema.
0547 Već on tri put logor prom’jeašo.
0548 Iz logora istjera đogata,
0549 Još tri rane na sebi donese,
0550 To j’ na njemu deset grdnih rana.
0551 Iz logora đoga istjerao,
0552 Ter ga sjaha kod vode bunara,
0553 Đoga voda, zelen-travu boja,
0554 Pa se s’ svojim đogom razgovara:
0555 »Moj đogate, goleme nepravde!
0556 Nas dvojica, a dvan’est hiljada,
0557 Crna gora isječ’ se ne more,
0558 Ni ja, ni ti, brate, Kotorana!«
0559 Tak ’ se Osman s’ đogom razgovara,
0560 Kad li Zlata iz logora viknu:
0561 »Moj tetiću, Osman Čustoviću!
0562 Da me, brate, vidiš u logoru,
0563 U serdara, Marka Vladušića,
0564 Zažalio ne bi poginuti!«
0565 Kad ču r’ječi Osman Čustoviću,
0566 Suze proli, a Boga spomenu:
0567 »Bože dragi, na svemu ti hvala,
0568 Da mi od teb’ hudžet danas sađe,
0569 Da ostavim ovdje Kotarane,
0570 Pa da iđem na Udbinu ravnu,
0571 Pa da na njoj čekam kijameta.
0572 Kad udrim, ma i poginuo
0573 Volim danas na njih udariti,
0574 Pa poginut’, beg’ il ih se proći,
0575 Neg’ li ići na Udbinu ravnu
0576 I na njojuzi čekat’ kijameta.«
0577 Pa đogatu zabaci kajase,
0578 Ter poletje, da uzjaše đoga.
0579 Al se đogo uzjahat ne dade,
0580 Jer đogatu vatra dodijala.
0581 Njega moli Osman Čustoviću:
0582 »Dura, đogo, desno krilo moje,
0583 De ponesi sahibiju svoga
0584 Do logora Pilip-obrstara!«
0585 Njemu hasne od molitve nema.
0586 Al dopade dvan’est Ribničana,
0587 Sve njihovo potamnjelo t’jelo,
0588 A olovo odn’jelo od’jelo,
0589 Gonjajuć se s Vlasim po Ribniku.
0590 Kad vidješe Osman-Čustovića,
0591 I na njemu deset grdnih rana,
0592 Jedni njemu oteše đogata,
0593 Na travu ga drugi posadiše.
0594 »Stan’ Osmane, žalostna ti majka!
0595 Vidiš bolan, da si poginuo!
0596 Pričekaj de bega i Ličane,
0597 Eto bega, a eto Ličana,
0598 Koji ćemo Ribnik okajati,
0599 Dilber Zlatu tebi povratiti.«
0600 A Osman ih moli i zaklinje:
0601 »Dignite me na konja đogata!«
0602 Al ne dadu braća Ribničani.
0603 Do Mrsinjca Osman pogledao,
0604 Iz Mrsinjca magla ispanula,
0605 A iz magle konjik izletio
0606 Na doratu, jedan na đogatu.
0607 Mili Bože! Ko l’ jaše dorata,
0608 Ko li jaše niz polje đogata?
0609 Na doratu Pločanin Alaga,
0610 Na đogatu Vlahinić Alija
0611 Pod barjakom Pločanin-Alage,
0612 Pa za njima dvjesta konjanika,
0613 Ter padoše do vode bunara.
0614 Pločanine veli Čustoviću:
0615 »Pobratime, Osman Čustoviću,
0616 Hairli ti deset rana bilo!«
0617 Njemu Osman veli Čustoviću:
0618 »Hairli su, Pločanin Alaga,
0619 Hairli su, jer na tebi n’jesu.«
0620 Tako s’ jedan s drugim pregovara.
0621 Opet Osman gleda do Mrsinjca,
0622 Do Mrsinjca maglovitog klanca.
0623 Kad iz klanca magla ispanula
0624 A iz magle konjik izletio,
0625 Na doratu, ko na gorjaniku
0626 A zelen ga bajrak poklopio.-
0627 To je glava Mušić-bajraktara,
0628 Mušić Meho ispod Turjanskoga,
0629 I šezdezet djece Turjančana.
0630 Sad da vidiš Mušić-bajraktara,
0631 U Mušića uspinjanja nema.
0632 Mušić ne će Osman Čustoviću,
0633 Neg’ na logor Pilip-obrstara,
0634 I sa njime še’set Turjančana.
0635 A kad Mušić na logor udari,
0636 Dobro ga je vojska dočekala.
0637 I na njega oganj oborila.
0638 Kud god Mušić na doratu trče,
0639 Za njim djeca idu Turjančani.
0640 Tri put Meho logor prom’ješao,
0641 Iz logora dok istjera dora,
0642 Četir Mušić rane pribavio.
0643 Od njegovih še’set Turjančana
0644 Samo dva’est ate istjeralo,
0645 Četrdeset logom izginulo.
0646 Do bunara Mušić dojahao;
0647 Tu ga viknu Pločanin Alaga:
0648 »Mušić Meho, budalasta glavo,
0649 Jer uputi djecu Turjančane
0650 Bez pitanja ličkog Mustaj-bega.«
0651 Njemu veli Mušić bajraktare:
0652 »Ne budali, Pločanin Alaga,
0653 Nije mi ih mati porodila,
0654 Da ih Mušić žali bajraktaru.
0655 A da ih je mati porodila,
0656 Ni tada ih zažalio ne bih,
0657 Kad ja svoje požalio ne bih,
0658 Ni njihovih sažaliti ne ću.«
0659 Pa on sjaha svog konja dorata,
0660 Te ga voda kraj vode bunara.
0661 Opet Osman gleda do Mrsinjca,
0662 Do Mrsinjca maglovitog klanca,
0663 A sinja se magla podignula,
0664 A iz magle ždralan ispanuo,
0665 I na njemu Vrhovac Alaga,
0666 A za njime dvjesta konjanika.
0667 Pa on sjaha, čeka Mustaj-bega,
0668 Jer je Lika digo Rada malog,
0669 Digo Rada na konja gavrana,
0670 Ter je malom Radu govorio:
0671 »Leti, Rade, na polje Brestovo,
0672 Paćeš selam svakome Tručinu,
0673 Neka čeka bega kod bunara,
0674 Nek bez mene k logoru ne idu.«
0675 Opet gleda Osman do Mrsinjca,
0676 Do Mrsinjca maglovitog klanca,
0677 A iz magle konjik ispanuo,
0678 Od Gospića Kurtagić Alaga,
0679 Trista za njim padoše konjika.
0680 Opet gleda Osman do Mrsinjca,
0681 Do Mrsinca maglovitg klanca,
0682 A iz magle konjik ispanuo,
0683 Od Raduča Kumalić Mujaga,
0684 Trista za njim padoše konjika.
0685 Opet gleda Osman do Mrsinjca,
0686 Do Mrsinjca maglovitog klanca,
0687 A iz magle konjik izletio,
0688 Na njem glava Bosnić-Mehmed-age;
0689 Poredi mu Zelković Alaga,
0690 I za njima šest stotin’ konjika,
0691 I ti polu Brestovu padoše.
0692 Opet gleda Osman do Mrsinjca,
0693 Do Mrsinca maglovitog klanca,
0694 A iz magle konjik ispanuo,
0695 Na njem glava Bunićanin-Muja
0696 Poredi mu Jelačković Mujo,
0697 Pa za njima trista konjanika –
0698 I ti polu u Brestovu padoše.
0699 Opet gleda Osman do Mrsinjca,
0700 Do Mrsinca maglovitog klanca,
0701 A iz magle konjik ispanuo,
0702 Na njem’ glava Vranić-Ali-bega
0703 I za njima trista konjanika.
0704 Opet gleda Osman do Mrsinjca,
0705 Do Mrsinca maglovitg klanca,
0706 A iz magle konjik izletio,
0707 Na đogatu, jedan na doratu,
0708 Od Gračaca Hasan Čelebiću,
0709 Poredi mu Ahmed Bašagiću,
0710 I za njima dvjesta konjanika,
0711 I ti polju Brestovu padoše.
0712 Opet gleda Osman do Mrsinjca,
0713 Do Mrsinca maglovitg klanca,
0714 A iz magle konjik izletio,
0715 Na njem glava ličkog mustaj-bega,
0716 Koji jaše na konju golubu.
0717 Uz njega je sedam bajraktara.
0718 Pa begovih trideset delija,
0719 Dvan’est ata vodi povodnika,
0720 A uz njega šest stotin nefera.
0721 Za njim ide serhat i Krajina
0722 Pa uz njega dabulhana tuče,
0723 Ko uz kakvu učtugli-vezira.
0724 Sad Mustaj-beg sablju izvadio,
0725 Pa on djecu zašti, bajraktare.
0726 Njega Đulić sa đogata viče:
0727 »Pust’ ih, Lika, direk od Udbine,
0728 Jer će Turci munju ugrabiti.«
0729 A Mustaj-beg veli bajraktaru:
0730 »Javaš, javaš, Đulić bajraktaru!
0731 Kako ja znam Pilip obrstara,
0732 Biće dost ga begu udbinjskomu,
0733 I teb’ bajro i konju đogatu.«
0734 Tad poviknu Dizdarević Meho:
0735 »Mustaj-beže, direk od Udbine,
0736 Što se plašiš Pilip obrstara?
0737 U njeg vojske dvanaest hiljada,
0738 A u tebe do osam hiljada.
0739 Bog ubio svakog ličanina,
0740 Koj’ e boji dva Kotaranina!«
0741 Pa poviknu Meho na doratu;
0742 Skoknu dorat Dizdarević-Meha,
0743 U poredi Đulić na đogatu,
0744 Za njim glava Vrcić bajraktara,
0745 A Mustaj-beg sablju podignuo,
0746 Te on njima sa goluba viknu:
0747 »Alah janjci, o Jurjevu danci
0748 Na logoru Pilip obrstara!
0749 Ne bojete se nijednog serdara,
0750 Za života ličkog Mustaj-bega!«
0751 Crne zemlje stade tutnjavina,
0752 A Mosore gore gudljavina,
0753 Zapucaše kite na barjacim’,
0754 A jednako ponesoše Turci,
0755 Ko će najpre glidu rastrgnuti,
0756 I na logor ate natjerati.
0757 Međer sina materina nema
0758 Pri Turčinu, Osman-Čustoviću.
0759 Digoše ga djeca na đogata,
0760 A on ranjen glidu rastrgnuo
0761 Na se vatru prvi prihvatio.
0762 Za njime je lički bajraktaru,
0763 A za ovim svi butun Ličani,
0764 Pa za njima na golubu Lika.
0765 Beg udari, a Pilip dočeka.
0766 Dragi bože, kršna li sastanka!
0767 Ko da Mosor u vremenje ode,
0768 Od udarca bega udbinjskoga,
0769 A dočeka Pilip-obrstara.
0770 Dva tri put se odnjem premetnuše.
0771 Kad se puška nabijati nema,
0772 Tad za gole sablje prihvatiše;
0773 Sablja s’jev, a krv se proljeva,
0774 Glava frca, a otpadaju ruke.
0775 Neko viče: jao meni, majko!
0776 Neko viče: i majo i ćajo!
0777 A Vlah viče: jao meni, Luka,
0778 Otpade mi iz ramena ruka;
0779 Po nesreći može za čas glava!
0780 Teško ječe jadni ranjenici,
0781 Oni ječe, a ati ih gnječe
0782 Turci viču Tatar i Aliju,
0783 A Kauri Jezus i Mariju,
0784 Ali će im na žalost Marija,
0785 Gdje dolazi Tatar i Alija.
0786 Sinja ih je magla pritisnula,
0787 Nije magla iz gore Mosore,
0788 Već od praha bega udbinjskoga
0789 I serdara Pilip-obrstara.
0790 Ni brat brata poznat nemogaše,
0791 A kamo li Turčin Karuina,
0792 Takva ih je magla pritisnula.
0793 Sad da vidiš Osman-Čustovića,
0794 Sme ga magla, rane osvojiše,
0795 U razboju đoga ostavio.
0796 Diže ruke, pa se Bogu moli:
0797 »Bože, vjetra podaj sa Mrsinjca,
0798 Da rastjera maglu po Brestovcu,
0799 Po Brestovcu i po Jasenovcu,
0800 Da ja vidim, čija vojska bježi,
0801 I na kom je razboj ostanuo,
0802 Ne brojeći, ko je poginuo!«
0803 Bog mu dade, vjetar udaio,
0804 Te podiže maglu se Brestovca,
0805 Podiže je na vrh, na planine.
0806 Kad pogleda Osman Čustoviću,
0807 Kotarani bježe pod Mosoru,
0808 A Mustaj-beg sa goluba viče:
0809 »Alah janjci, o Jurjevu danci,
0810 Kotarani bježe pod Mosoru!«
0811 A Ličanin Ličanina viče:
0812 »Tjeraj, brate, eno Mustaj-bega!«
0813 Ispratite ih do planine Turci.
0814 Kad pogleda Osman Čustoviću,
0815 Golemo je čudo ugledao:
0816 Vidi boja, a vidi udarca,
0817 Ni svak zdravo, ni svak poginuo.
0818 A kad Osman s’ đogata pogleda,
0819 Golemo je čudo opazio,
0820 Jer on Marka vidje Mandušića,
0821 Živa glava Vladušić-serdara,
0822 I on bježi na konju gavranu,
0823 A za njime Zlata na gavranu,
0824 Upravio do gore Mosore,
0825 Za njim nikog potjernika nema,
0826 Ven sam bježi i Zlatiju nosi,
0827 Kad ga Osman sa đoga ugledao,
0828 S đogatom se’vako razgovara:
0829 »Moj đogate, desno krilo moje,
0830 Vidiš Mrka i konja gavrana,
0831 Gdje odnese pod planinu zlatu?«
0832 Pa đogatu svome govorio:
0833 »Moreš, đogo, utuviti vr’jeme,
0834 Kad na Lici prevrže godina,
0835 Oka zobi madžarija bila,
0836 Ja sam ti je vav’jek uzimao,
0837 A natico jutrom i večerom.
0838 Đogo, brate, rad današnjeg dana,
0839 Sad popamti sahibiji svome!«
0840 Pa đogatu popusti kajase.
0841 A kad đogat zemlju zagrabio,
0842 Kune s’ Osman na konju đogatu,
0843 Ko da ga je s mesta potjerao,
0844 Tako trka pod goru Mosoru.
0845 Kada Marko ugleda Osmana,
0846 Marko vidje, uticanja nema,
0847 Pod planinu vranca dotjerao,
0848 Ne sm’je Marko jahat uz planinu,
0849 Već on sjaha svoga konja vranca,
0850 Pusti njega u planini sama,
0851 Pa on pješke uz brdo pobježe,
0852 I sa sobom povede Zlatiju
0853 Kroz jeliće i studene st’jene,
0854 Kuda đogat trčati ne mogaše. –
0855 Osman stiže k planini Mosori,
0856 Pa on sjaha sa konja đogata,
0857 Koplje svoje u zemlju zadio,
0858 Pa je za njeg’ đogata privezo,
0859 Čizme skide, pa otpasa ćordu,
0860 Pa oboje kod đogata baci,
0861 Jer to Osman nosit ne mogaše,
0862 Jerbo su ga rane savladale,
0863 Pa bos za njim u planinu skače,
0864 Ter on Marka Vladušića viknu:
0865 »Vrat se, Marko, otkini mi glavu
0866 Sa ramena Osman-Čustovića,
0867 Pa ti nosi bez kahra Zlatiju!
0868 Jer ti vjeru i Boga zadajem,
0869 Ako moja bude živa glava,
0870 Da odseliš u školjeve moru,
0871 Tebi dora u školjevim’ nema!«
0872 Marko ide, ni mukajet nije.
0873 Izađoše na poljanu ravnu,
0874 A poljana duga i šrioka,
0875 Dva bi s’ na njoj pješca razabrala.
0876 Pade Osman na poljanu ravnu,
0877 Pod poljane Marko preletio.
0878 Osman vidije, da stizanja nema,
0879 Pa on Marka na poljani viknu:
0880 »Čuj, serdaru, Marko Vladušiću!
0881 Ak’ se brojiš da si muška glava,
0882 Povrat’ der se, da se ogledamo,
0883 Što se bojiš ranjena Turčina?
0884 Da nij’ rana, žalosna ti majka,
0885 Bi li od njeg vrata ulomio?!«
0886 Kad to čuo Marko Vladušiću,
0887 Zastidje se, vodeći Zlatiju,
0888 Ustavi je, pa za jelu sveza,
0889 A viticu za jelovu granu,
0890 Pa se njemu vrati niz poljanu,
0891 Te za male puške prihvatio,
0892 Njemu Osman ide niz poljanu.
0893 Gdje s’ tukoše, puške odapeše,
0894 Pa sve četer’ puške ovatriše.
0895 Puške momci o travu baciše,
0896 A za gole pale prihvatiše.
0897 Dok zamahnu jedan na drugoga,
0898 Al ne shvati jedan po drugome,
0899 Veće pala po maču udari,
0900 Obadv’je ih momci prelomiše,
0901 Pa u travu baciše balčake,
0902 Za junčak s’ pleća uhvatiše
0903 Da t’ je bilo sada pogledati!
0904 Jaki Marko, ranjen Čustoviću.
0905 Deset rana Marko povr’jeđuje,
0906 Sve ga Marko nosa po poljani,
0907 Gleda s njime gdje će udariti.
0908 Teška muka Osmanu dodija,
0909 Niti čuje, nit’ očima vidi. –
0910 Bez edžela umiranja nema.
0911 Vidi bahta Osman Čustovića,
0912 Jer ga j’ ljuta zmija ukobila,
0913 Jer vidio Tale Ličanine,
0914 Kad je Osman svog sjahao đoga,
0915 Ter pješice potjerao Marka.
0916 Tale svezo kulaša kod đoga,
0917 Pa za njima u planinu pođe.
0918 Istom Tale do poljane dođe,
0919 Zgrabila ga obadva junaka.
0920 Nij’ vidio Osman Čustoviću,
0921 Gdje mu Tale iz planinu ide,
0922 Već ga spazi Marko Vladušiću,
0923 Nosajući poljem Čustovića;
0924 Kad se nešto kroz kamenje vuče,
0925 Na njemu je od vuka haljina,
0926 A na glavi kapa od jazavca,
0927 Lisotinu napred okrenuo,
0928 Nosa nadžak sedam oka težak,
0929 Sta ga zveka od st’jene do st’jene.
0930 Kad li Marko Tala ugledao,
0931 Umr’je srce, noge podrhtaše,
0932 Pade Marko, a vrh njega Osmo.
0933 Misli Osmo, žalosna mu majka,
0934 Misli Osman, da ga obalio,
0935 Pa se lati noža koričnjaka,
0936 Da zakonje na poljani Marka.
0937 Al sta vika Tala Ličanin:
0938 »Moj Osmane, to junačka nije,
0939 Klati Marka nožem koričnjakom.
0940 Pričekaj der Tala Ličanina,
0941 Tale će se s njime kumovati;
0942 S kim goder se Tale kumovao,
0943 Nikad kumstva prebolio nije.«
0944 Al zaplaka Osman Čustoviću:
0945 »K meni, pobro, Tale Ličanine!«
0946 Dođe Tale, pa prihvati Marka,
0947 Pa ga sveza na poljani ravnoj.
0948 Tada Osman Talu govorio:
0949 »Čuj der Tale, odr’ješi mi Zlatu,
0950 Ja ne mogu do jelića doći,
0951 Jer mi Marko rane povr’jedio.«
0952 A kad Tale do jelića dođe,
0953 I s jelića odr’ješio Zlatu,
0954 Trči Zlate, Čustovića viče:
0955 »Kuku, brate, Osman Čustoviću,
0956 Moreš li mi rane preboljeti?«
0957 Pa se njemu oko vrata vija.
0958 Njojzi Osman veli Čustoviću:
0959 »Ne plač’, Zlato, boljeće te glava,
0960 Ja ne žalim zemlju naseliti,
0961 Kad sam tebe, dušo, povratio.«
0962 Onda Talu Osman govorio:
0963 »Zravo Tale, Bogom pobratime!
0964 Deder sađi, pa izvedi đoga,
0965 Ja ne mogu niz planinu saći,
0966 Jer mi j’ Marko rane povr’jedio.«
0967 Tad će Tale Osman Čustoviću:
0968 »Ne ću, pobro, rad konja đogata,
0969 Eto tebi Marka Vladušića,
0970 On će snijet’ Osman Čustovića.«
0971 Tale Osma na Marka podiže,
0972 Marko Osma do đogata snese.
0973 Pa kada su do đogata sašli,
0974 Tad je Tale ate odr’ješio,
0975 Svog kulaša i Osmova đoga,
0976 Zlatu diže na konja đogata;
0977 Tale uzja svog vjernog kulaša
0978 Te potjera Marka Vladušića,
0979 Koji nosa Osman Čustovića.
0980 Tako ga je snio do razboja,
0981 Do razboja i do Mustaj-bega.
0982 Kad su oni do razboja došli,
0983 Oko njih se Turci iskupiše.
0984 Pomoli se Osman Čustoviću,
0985 A za njime Tale Ličanine.
0986 A za njime Zlatija djevojka.
0987 Kad ih vidje u razboju Lika,
0988 Mustaj-beže Udbinjane viknu:
0989 »Udbinjani, draga braćo moja!
0990 Eto nama Osman Čustovića.
0991 A za njime Tale na kulašu,
0992 Za njim Zlate na konju đogatu!«
0993 Kad dođoše begu udbinjskome,
0994 Grli Lika Osman Čustovića:
0995 »Mo’š, Osmane, rane preboljeti?«
0996 Osman reče: »Ne staraj se, Lika!
0997 Kad sam, beže, povratio Zlatu,
0998 Men’ je lako rane preboljeti.«
0999 Tada Lika na polju Brestovcu
1000 Razd’jelio Turke i Kaure.
1001 Vidi boja, a vidi udarca,
1002 Dok je beže Ribnik osvetio,
1003 Ribničane, što su pogorjeli.
1004 Lika dade tri stotin’ šehita,
1005 A pet stotin’ steče ranjenika.
1006 Lika nađe po dva Kotarana,
1007 Za jednoga svoga Ličanina,
1008 Pa pl’jen vrati, a roblje prihvati.
1009 A šehite svoje pokopaše,
1010 Pokopaše, gdje i poginuše.
1011 Ranjenicim nađoše nosila,
1012 Na dva konja, na koplja četeri,
1013 Te podiže Lika ranjenike.
1014 Viknu glava Tale Ličanina:
1015 »Davor kume, Vladušić serdaru,
1016 Ovdje j’ tebi ostat na Brestovcu!«
1017 I tude ga Tale pogubio,
1018 Osta Marko, čuvajuć’ šehita.
1019 Kad se Lika Ribnika hvatio,
1020 U Ribniku ustavio vojsku,
1021 Nigje kuće u Ribniku nema,
1022 Sve su kuće butun popaljene.
1023 Kuka ujna, a suze proljeva:
1024 »Muči, ujno, boljeće te galva,
1025 Eto Zlate, milovanje moje!«
1026 Iz’vo ujnu, izveo i Zlatu,
1027 Ter zaključa na kapiji vrata,
1028 A zapr’ječi avliju od kule,
1029 On ih od’vo na grad, na Udbinu.
1030 Kad je došo do čardaka svoga,
1031 Dov’o ujnu, a za njome Zlatu,
1032 Kad li Osman ranjen u odaji,
1033 Sebi logu pravi u čardaku,
1034 Pa je sebi berbera dozivo,
1035 L’ječio ga dvan’est nedjeljica.
1036 A kada se Osman izl’ječio,
1037 Zlata ga je rukom prigrlila,
1038 Pa mu reče Zlatija djevojka:
1039 »Oj Osmane, milovanje moje!
1040 Zlate brata ni bratića nema,
1041 Nego tebe, jedinog tetića,
1042 Hajd dovedi bega udbinjskoga,
1043 I pobra mu Gazi Ćejvan-agu,
1044 Da ti irad dadem očevinu!«
1045 Dov’o Osman bega udbinjskoga,
1046 I pobra mu Gazi Ćejvan-agu.
1047 Kad se oni na čardaku našli,
1048 Zlata svoga tetića poviknu:
1049 »Moj tetiću, Osman Čustoviću!
1050 Ti si za me rana dopanuo,
1051 Ti se mene oteo dušmanu,
1052 Evo tebi milovanje moje,
1053 Evo tebi očevina moja!« –
1054 Kud se vilo, predobro je bilo,
1055 Od men’ pjesma, a od boga zdravlje!
