Osmanu je bijela knjiga došla
Osmanu je bijela knjiga dožla,
da on mora za cara na vojsku
bez izmjene na devet godina.
Al’ mu sedlo sada doma nije,
već je sedlo kod sarača bilo. 5
Al’ sarača sada doma nije,
već je doma saračeva seja.
Kroz pendžer je sedlo dodavala,
rukavom je lice sakrivala.
Njoj je Osman tiho govorio: 10
— Ne krij lice, moje janje drago,
ja sam tebe mladu zavolio.
Kada tebi skrajni danak dođe,
ti se šeći po gornjem čardaku,
teb’ će tvoja upitati majka: 15
— Što je tebi, moja ćeri draga?
A ti njojzi tiho odgovaraj:
— Ne pitaj me, moja mila majko,
naglo me je zaboljela glava,
Čini mi se da prebolit’ neću. 20
Već sam čula jednu ljekaricu,
ljekaricu Osmanovu majku.
Pa ti ajde do mojega dvora.
Ona tako i učini mlada:
kad je njojzi krajni danak došo, 25
ona šeće po gornjem čardaku,
nju njezina upitala majka:
— Šta je tebi, moja ćeri draga?
— Naglo me je, moja mila majko,
naglo me je zabolila glava, 30
čini mi se da prebolit’ neću.
Već sam čula jednu ljekaricu,
ljekaricu Osmanovu majku.
Al’ govori stara mila majka:
— Nejdi, ćeri, dvoru Osmanovu, 35
reć’ će ljudi da te Osman ljubi.
Al’ djevojka ne slušala majku,
nego ide dvoru Osmanovu.
Uprav Osman na vojsku polazi,
on na vrata, a čedo na vrata. 40
On ga uze za bijele ruke
pa ga nosi staroj miloj majci:
— Vidiš, majko, crvene jabuke
koje jošte ni vidila nisi!
