Oslobođenje

←Pogibija Jaćima Medenice

Oslobođenje  (1932)  Pisac: Dragiša Vasić Pad sa građevine

Ivan — Ilija Ilić→

Intabulacionoga protokolistu Mitra Maramicu zadesila je nevolja. Pregledali su mu doktori ženu, pa su kazali najgore od svega: da je operacija jedini spas, sve što ostaje, poslednja nada. Bolovala je ona sirota poodavno, na nogama; krparila se i pomagala kako je znala i umela, ali leka nije pronašla, mada i nadu nije izgubila. „Lek mi je“, kaza i ona posle pregleda, „lek mi je nož, i sama vidim, nije potrebno da mi drugi govori, pa neka bude što bude, neka me paraju, učeni su ljudi, i neka, ako mogu, pronađu koji je ovo đavo što se ne vidi i ne čuje, a živu me u srži pojede, da mi je i sam život dodijao.“ Tako je ona rekla čim su lekari zamakli za kapiju, pa je, kad se oni udaljiše, najpre snuždeno poćutala. Onda je, posle toga, otpratila Mitra u varoš da se rastrči i da se postara za dvojicu sigurnih potpisnika, te kako bi sa njima podigli zajam, taman toliko koliko je za neželjeni put i za njenu operaciju bilo potrebno. Pošao je Mitar smesta da ovaj nemili zadatak izvrši, pa je, polazeći, samome sebi ovako rekao: „Ako, veli, Mitre, ovu preveliku napast sad preživiš, živećeš sto i pedeset godina, i samog ćeš Zoro-agu preživeti.“

Desilo se tako da se Mitar u ovakvoj neprilici nije razočarao, te mu sa onim potpisima pođe za rukom da do neželjenoga zajma dođe. I s tim, i sa opasno bolesnim drugom, krenuše za Beograd da tamo poslednje i jedino sredstvo okušaju.

Odavno Mitar Beograd nije video i jedva ga je poznao, toliko se prestonica bila izmenila. A čim su stigli, posedaše u automobil, da bi se bolesnica manje truckala, i tako su došli u bolnicu. Nego su u bolnici zatekli veliku užurbanost i muvanje, pa se pobojaše da će ikad na red i dospeti. Išlo je, i pored toga, mnogo brže nego što su se nadali, jer sa onim uputnim listom okružnoga fizikusa sestre odmah odjuriše doktorima, pa se, posle toga, uzmuvaše, ženu odvedoše u kupatilo, a onda je u bolničku košulju obukoše. Doneli su malo posle nosila, pa su je polako i pažljivo položili i sve što treba za opasan posao pripremili. Osetio je tada Mitar da je to vrlo važan trenutak i takva prilika kad je red da se sa ženom pozdravi i oprosti i da joj bar dve-tri reči potrebnoga ohrabrenja kaže i preporuči. Ali se on od ovoga uzdržao, iz razloga da je ne uplaši, te se samo na nju blago osmehnuo, a sav ostali trud upotrebio da zadrži suze, koje su mu namah i nenadano oči ispunile. Odneli su nju brzo i nečujno i sa nosilima izgubili se iza vrata operacione sale, dok je Mitar ostao u hodniku, pa se tu na prvu stolicu kao stvar srušio. A posle toga sestre su čas ulazile čas izlazile i pažljivo otvarale i zatvarale vrata od soba što su se jedna pored druge, s jedne i s druge strane ovoga beskrajnoga hodnika, nalazile. Vrata ovih soba bila su dupla, pa se na mahove i jedva moglo čuti isprekidano, ali jezivo ječanje koje je dopiralo kao iz vrlo velike daljine ili kao iz neke strahovite dubine. S vremena na vreme moglo se videti i kako se ozbiljne glave lekarskih pomoćnika kroz odškrinuta vrata pojavljuju, da se, potom, brzo, posle strogo izdate naredbe, povuku.

Sedeo je Mitar na onoj stolici i čekao, dok su mu se minuti činili čitavi dani, pa mu se teški kapci zatvarali od strašnoga umora, koji ga je, posle mnogo izdržanih muka i nespavanja, savladao. Očajno se Mitar otimao, branio i naprezao da ga neumitni san ne savlada, iako mu se inače silno nametalo da misli o životu što su ga ona i on zajednički za skoro dve decenije bili ispunili. Sve to ipak bilo je, i pored toga što je dugo trajalo, tako i prosto i obično. Upamtio je on jadnicu uvek i samo na poslu, pa je zaludnu i nezauzetu nikad nije mogao ni da zamisli. Prala je ona sama veš i peglala, i to uvek povezane glave, jer je patila od migrene, sama čistila sobe i avliju, krpila, plela, kuvala, prala sudove ili ribala patos i prozore. Sve to izdržavala je ona, i sama na pijacu odlazila, jer dece nisu imali, a još da je decu na vratu imala, ne bi ona ni ovu operaciju dočekala. Samo nedeljom i praznikom, kad bi sav posao otaljala, sedela bi ona pred kućom, na klupici, ali i tada mnogo nije govorila. Obično, pričao bi joj on tada ponešto od novosti, i to čisto poslovnih, pošto se slabo mešao sa ljudima i kafane nije posećivao, jer to ona nije marila. A ona to nije volela, jer bi takvo posećivanje kafana skupo koštalo, a i dece nisu imali, pa bi joj samoća teško padala. On pak činio je njoj u tome po volji, ne iz kakvoga straha od nje ili kakve potčinjenosti, nego zato što mu je bilo žao nejakoga stvora, pa je to naravno posle prešlo u naviku, te se postepeno izvrglo kao u neko njeno stečeno pravo da mu kafanu ne dozvoljava. Zato su se sa Mitrom voleli češće da našale i papučićem ga nazovu, ali je on onu svoju popustljivost uvek na isti način opravdavao. „Nisam se ja“, govorio bi on takvom prilikom, „nisam se ja pod papučom ženinom nikad dozvoljavao, niti bi to moglo biti, nego gde bih se ja, veli, sa jednom onakvom žgoljom rvao. Duša joj, veli, u nosu, i nema šta čovek da vidi, pa bi joj dosta bilo i sa prstom samo da je zvrcnem.“ A da mu je kafane žao bilo, o tome nema ni govora, pa se nije to jedanput desilo da je on nju pakosnicom i zlom ženom nazivao i prebacivao joj što je zbog nje i razgovora sa ljudima željan ostajao.

Dakle, obično leti, praznikom poslepodne, tu pred kućicom u koju se i kroz prozor sa ulice moglo ukoračiti, ispod široko razgranate lipe, iznela bi ona slatko i hladne bunarske vode, a on bi joj, pušeći, pričao razne kancelarijske novosti. Pričao joj on o tome ko je, na koga i za koliko preneo imanja u varoši, a to naravno i jeste najvažnije od svega, i kako su poznavali svakoga iz varoši, pa i viđene seljake iz okoline, to su i nju ovakvi prenosi zanimali. Obično bi to oni nadugačko pretresali i sudbom objašnjavali, pa ih je to što su imanja tako brzo iz ruku u ruke prelazila, donekle tešilo što se sami nisu mogli pohvaliti da ga imaju. Kao uvek, završavali su ovo onim, za sopstvenike jezivim, a za golje utešnim: „Čije nije bilo, čije biti neće“ i „U grob ga, vala, neće poneti“, i time bi taj razgovor bivao likvidiran. Pričao bi joj on, osim toga, i o jučerašnjem raspoloženju predsednikovom, ili o provodadžiluku sudiji za nesporna dela, pa kad bi i ona tome dodala ponešto u vezi sa komšilukom i njegovim obaveštenjima, prešli bi na novine. Nego su novine obično ostavljane za uveče prema lampi, pa bi se tada ponajviše zadržali na izveštajima sa sudskih pretresa, ubistvima, razbojništvima ili samoubistvima, pri čemu bi on unosio ponešto i od svoga profesionalnog razumevanja. Retko bi se kad zaustavljali na kakvim burgijama i skandalima iz inostranstva, automobilskim nesrećama, ili na vestima iz Kine, Indije i Rusije, odakle bi se javljalo o događajima zaista neobičnim i nesavremenim, dok su pak filmsku ili sportsku stranu prevrtali kao da je i nema.

Ponekad samo, kad je kiša, sedeli su oni kraj prozora, odakle su gledali u mokre zidove susednih kuća, i kako se sa osušenih grana nad krovovima od ćeramide slevaju kapi kao suze. U onoj gustoj kišnoj magli varošice bi sasvim nestajalo. Gubila se ona kao da se isparila ili utopila u onoj istoj magli zbog koje se još u podne spuštao onaj predvečernji sumrak, sumrak sumorno zagušljiv i težak. Izgledalo je u tom sumraku kao da je bar tu, za varošicu, došao smak sveta, i kao da je, sem mokrih zidova preko puta i golih grana što su suzile, sve ostalo sa zemlje iščezlo i unepovrat potonulo.

Eto, sve ovo i ovako padalo je Mitru na um za vreme dok je tamo iza onih duplih vrata teška operacija trajala, a koja mu je ove misli i izazvala. Trajala je ta operacija beskrajno dugo, dok se on, mrtav umoran, naprezao da njen kraj i sumnjiv ishod u budnom stanju sačeka, pa je pri tome naprezanju i na svašta grešno pomišljao. Osećao je Mitar tako nešto da ni sam, kad bi ga pitali, ne bi znao da kaže šta bi i kako bi više voleo da se sva ova mnogogodišnja muka najzad završi. Zato je on i stegao dušu sa tom mišlju da je najbolje ono i onako kako sam Gospod Bog bude odredio i naredio. Jer je kao sunce jasno da jedini Bog zna bolje od svakoga čoveka šta i kako treba da bude i da se dogodi, a čovek je čovek, tvrd stvor, pa će sve izdržati. Malo li je on dosad izdržao i malo li ga još u životu čeka da izdrži! Osećao je, dalje, Mitar kao da mu se duša podelila na dve ravne časti, pa kao ona jedna čast ili polutina nalazi da bi mnogo bolje bilo da se sva ova nevolja jednom zasvagda prekrati. Ali usred toga, i najedanput, evo ti gde i sve one lepe i drage uspomene odnekud iskrsavaju, sve što je u životu slatko i prijatno bilo, i to mu se u ovoj slici Bog zna kako lepše učinilo nego što je u stvari, te mu se sad od ovoga kao neko klupče zgrudva i zastade, i skoro da mu opet suze ne izazva. Velike su i prevelike ove muke za Mitra bile, te ga toliko umorile da skoro kao zaspa.

Ali je to težak i neizdržljiv san bio, jer jedva je iz njega glavu izneo. Osećao je Mitar u samome grlu kao da mu se od rođene ženine kose neki beskrajno dugi pramenovi sa gustim medom izmešali, te ovu kosu sa medom guta on neprestano i ne može da proguta. Kao izvire kosa baš iz one polutine što je za to da se jednom već sve svrši, a med iz one druge što mu slatke uspomene izaziva, pa mu se sve to u grlu kupi i prikuplja i na gutanje ga nateruje. Guta Mitar kao ni on ne zna koliko dugo ovu strašnu i neobičnu kašu, od koje zamalo što se ne udavi i znoj ga svega probija, kad ga neko rukom dodirnu po samome ramenu.

Stajao je to pred njim lično doktor-operator, sav u belom, a na grudima krvavom mantilu, te ga umorno ali blago gledao kad je on bunovno sa stolice odskočio i u njega se široko otvorenih očiju zagledao. Tada mu je rekao doktor: „Vi ste“, rekao je, „pametan čovek“, i ništa mu drugo nije rekao. A ništa drugo i nije trebao da mu kaže, jer je Mitar dobro znao šta to znači kad se nekom s tim da je pametan čovek obrati, pošto mu je žena maločas na operacioni sto odnesena. I zato je na doktorovu blagu i pripremnu reč mogao da ispusti samo jedan jedini uzvik, kao neko pitanje na koje odgovora nije ni tražio. „Svršeno?“ — obratio se on doktoru. A tada najedanput učini se Mitru kao da su i on i doktor i hodnik sa duplim vratima i cela bolnica kao u nekom ogromnome liftu, i da se taj ogromni lift zajedno sa njima vrtoglavo spuštao u neku bezdan. Zbog toga se on naglo za zid i uhvatio, ali kad ga je doktor za ruku prihvatio, njemu dođe kao da se lift namah zaustavio. I opet je doktor nežno Mitra pod ruku uzeo, pa ga u operacionu salu uveo i tu ga je do samoga stola priveo. A Mitar je besvesno prišao ovom stolu, i kad je doktor sa lica ženinog belu jednu maramu skinuo, zagledao se u njeno izmučeno lice i zajecao.

Zajecao je Mitar muški, snažno, i maramu za taj slučaj spremljenu potražio, te s njom uplakane oči zaklonio. Samo što ga dugo nisu tamo ostavili, jer su telo, pošto su ga spremili, u mrtvačnicu morali da prenesu.

A docnije se Mitar slabo sećao svega što je posle toga nastalo, i samo je upamtio ono kad se na ulici sam našao, žureći rođacima svojim negde daleko na periferiji da im crnu vest saopšti. Činilo mu se tada tako da su svi ljudi i živi stvorovi koje je tada sretao, najsrećnija božija stvorenja, sav taj svet što je oko njega vrveo, a da je on jedini na krst strašnoga raspeća unesrećeni mučenik. I zavideo je svakome od njih što je bezbrižno svojim putem i poslom išao, i ne sluteći o njegovom strašnom bolu, koji, činilo mu se, neće ni moći da izdrži. I sećao se posle toga kako je telegram predsedniku suda poslao o nesreći što ga je zgodila, i da mu odsustvo produži, kao i toga kako je, sutradan, gologlav, za kovčegom tužno koračao, dok su ljudi sa trotoara kape skidali i sa velikim ga saučešćem zagledali. Preteški su to trenuci bili i duboko mu se u dušu urezali. Ta duša patila je grozno, ali je najviše izdržala onoga užasnoga časa kad je drveni kovčeg konopcima u zemlju spušten i kad mu se iz duše opet oteo onaj isti bolno potresajući uzvik: „Svršeno je, svršeno.“ I tada, i one prve noći iza poslednjega rastanka, kad se oči i nisu mogle sklopiti, preživeo je Mitar još po jedanput sav onaj zajednički život, koji mu se činio takav da mu nameće dužnost jedne smirene odanosti isključivo njegovoj uspomeni, kojoj posvećen kao da bi ga jedino mogao otkupiti od neoprostivih grehova prema onoj koju je za života ponekad vređao, a sada zauvek izgubio. Živeti samo za tu uspomenu, eto to je bio zavet izrečen one prve noći kad se Mitar video sam u sobi, bez druga koga je uvek osećao kraj sebe, kao deo samoga sebe, i bez koga se nije mogao ni da zamisli.

A posle onoga kobnoga dana ostao je Mitar u prestonici još ravno sedam dana. Za to vreme, redovno u isti čas, odlazio je on na groblje, da tamo kraj krstače, obavijene već sparušenim vencima, ostane sve dotle dokle ga neka unutrašnja opomena ne bi prenula i trgla iz zaboravnosti, kao napominjući mu da se od svake preteranosti razumno treba uzdržavati. A svakog idućeg dana osećao je on da ga ovo trzanje opominje po malo ranije nego prethodnoga dana, napominjući mu dužnost prema sebi da se prevelikom bolu ne podaje i o svome sopstvenome životu, koji nije pozvan sam da prekraćuje, računa povede. Pa se Mitar nije protivio ovom unutrašnjem glasu, nego mu se naprotiv povinovao, utoliko pre što mu se sve više i više činilo uzalud da ostaje onde na onome svetome mestu, i da već nema o čemu ni da misli, te je krsteći se brzo i šapućući i za sebe neko nerazumljivo izvinjavanje, žurio grobljanskome izlazu.

Tako je, dakle, Mitar na groblje svakoga dana odlazio, a u određeno vreme, u subotu, izdade i sedmicu i popa na grob izvede da pokojnici kratki pomen učini. Isplakao se Mitar baš toga dana više nego obično, toliko i tako da su ga i rođaci mu ženini morali moliti da se umiri, i dugo se od groba nije mogao odvojiti, sve dokle ga svastika nije pod ruku uzela, i tako reći silom, od dragoga mesta odvojila. A ova je tuga otuda dolazila što je Mitar još to veče natrag kući morao da putuje. Pa kad je pomislio da će se natrag sam vratiti i sam se posle toga po kući okretati, njemu se uzmučilo, te mu je otuda prosto suza suzu stizala. I zaista posle ove daće, i pošto je celo poslepodne u onom familijarnom krugu proveo, sve u razgovoru i u uspomeni na pokojnu drugaricu, spremio se Mitar za put, i uveče, onako tužan, u crnini, i u bradi obrastao, sa kuferom u ruci stiže na stanicu. A na stanici je sve vrilo od svetine, koja nikako u miru ne može da se skrasi, nego neprestano čas ovamo čas onamo, često i bez svake nužde, putuje kojegde, samo kod kuće da ne sedi. Uzeo je Mitar kartu treće klase sa povlasticom, pa je, ne rastajući se od svoga kufera, u kome se još puno nekih sitnih stvarčica njegovoga druga nalazilo, seo u čekaonicu da tu polazak voza sačeka. Došao je on mnogo ranije nego što treba, pa je još dosta vremena imao, tako reći i toliko da čitavu jednu partiju i odspava.

I sedeći tako, opet je stao misliti na onaj zajednički život i uspomene na njega. Mislio je i o tome kako će ga tamo u varošici dočekati i saučešćem obasuti i njegovi drugovi u kancelariji i susedi, i svi drugi znanci i prijatelji. Svi će oni doći i ruku mu ćuteći stegnuti, i poneku utešnu reč kazati. I predsednik suda će mu svakako neku utehicu reći, i manje će se bar nekoliko dana na njega izdirati. A čim stigne i u kuću stupi, doći će pre svih prve komšije, kojima će do sitnica o nenadanoj nesreći morati da priča. Ali od sviju njih, sumnje nema, prva koja će se pojaviti, biće njegova susetka Anka, i to sad svakako mnogo slobodnije nego što im je ranije u kuću dolazila. Nije nju pokojnica trpela, iako bez svakoga razloga, a stvarno je to zdrava i tako reći prava ženska osoba bila i isticala se. Raspolaže ona nekako i odlikuje se svim što se od jedne žene traži, i po punoći i oblini i po drugom, dok pokojnica prema njoj, Bože oprosti, kao i da nije pravi ženski stvor predstavljala.

Misli Mitar ovako o tome, pa ga baš pri ovoj pomisli veliki stid obuze. I kao hteo bi ovoga stida da se oslobodi i sve kao nekom četkom, koju u svojoj ruci oseća, taj stid da obriše, i kao stegao je čvrsto ovu četku i briše one obline, i samoga bi sebe izbrisao da ne postoji, kad ga odjedanput trže i probudi zvono staničnoga vratara koji je skori polazak voza objavljivao.

Dograbio je Mitar kufer i bunovno pojurio ka peronu. A tamo, tek što je koraknuo, osvrte se, baš kao da je pola samoga sebe negde zaboravio i za sobom ostavio. Okrete se Mitar kao što se uvek okretao kad je sa drugom svojim putovao i o njemu se očinski starao, okrete se i začudi se. Začudi se tako nekako da zastade. Onda se kao namah priseti i čisto jurnu, da je izgledalo kao da je vrata novoga života otvorio, te bi sad čitava tri metra mogao uvis poskočiti. „Sad možeš ovo, možeš ono, možeš sve“, tako mu nešto sinu kroz glavu. Poskočio je Mitar i kao ptica slobodan se najedanput osetio i magle neke kurtalisao, pa je u prvi vagon pojurio. Pojurio je Mitar u vagon i prvo prazno mesto zauzeo, a za njim su dojurili drugi, pa je smesta živo i prisno raspoloženje nastalo.

Seljaku Stojiljku Zdravkoviću zdipili su novčanik na samome peronu, baš kad je iz čekaonice trkom u vagon pojurio.

Uzbunilo je ovo Mitra, pa mu kaže: „Pobogu, veli, prijatelju, jesi li ti zreo čovek? Zar ne znaš, veli, šta je to velika varoš?“ „Jesam zreo čovek“, uverava ga Stojiljko, „do Boga sam zreo čovek, ali eto, Bog da čuva što sam zakasal, živog da me žališ.“

Do njih dvojice zasela je seljanka iz okoline sa mužem mlađim od sebe i drugom seljankom, sa kojom se tek na stanici susrela. Ona ima dukate o vratu. Bila je kod zubnog lekara da joj udari zlatan zub, pa svaki čas otvara i zatvara usta i zagleda se u ogledalce. „Ne možemo, veli, njivu da kupimo, ali ovo bar možemo! Idemo, veli, majci u pohode, pa je pravo da se bar čime ponovimo.“ Sluša ovo Mitar, a nikako mira nema i opet se prvi meša u razgovor: „Pa ti, veli, snajo, kako vidim, sve zdrave zube imaš, hvala Bogu. Nisi valjda zdrav zub izvadila da bi zlatan umetnula?“ — „E, jesam, veli, baš sam zdrav zdravcit izvadila, ali šta se tebe tiče, gledaj ti svoja posla.“

Uz Mitra do samoga prozora zauzeo je mesto starac jedan izmučenoga lika. Pati on od sipnje, te se žali na rđavo vreme. „Pošto smo mi“, kaže on, „zemlja, onda, kad god je rđavo vreme, osećamo velike bolove. A da smo od zemlje, to je bar svakom pametnom čoveku znano.“ „Jeste, tako je“, kaže Mitar, „sasvim je kako vi kažete“ — i pita ga kako je sa apetitom. „Jedem“, veli starac, „ali vrlo samo kuvano, najčini mi bolje kad jedem kuvano.“ „A šta je vaše zanimanje?“ pita ga opet Mitar. „Po načelu sam bio bakalin, ali sam i drugo radio.“ — „Milo mi je“, kaže Mitar, „vidim, veli, svi smo naši, a ja sam ti društven čovek, i kad vidim da sam među ljudima, gotov sam sit da se isplačem. Ja, veli, istinu ću da vam kažem: ja za dobrog druga i saputnika ne brenujem, dušu svoju dajem. Ja sam, veli, za društvo i karijeru svoju reskirao, pre nego što sam se oženio, i nikakvu karijeru ne žalim, džaba ti karijera! Posle sam se oženio, i primernom se životu odao, a ženu sam dobru imao. Jao, tužan li sam, vraćam se bez nje, a vrsnog sam druga imao i nisam ga zasluživao.“

Pri ovoj ispovesti Mitar je izvadio maramicu, jer je vodu i u nosu i u očima osetio, te se ušmrknuo, pa je nastavio: „A i brak ti je, veli, žalosna i mučna stvar, isto ti je to što i intabulacija. Kad pritisne, nema ti više slobodnoga raspolaganja sve dok se pravilno ne skine. A kad nema slobodnoga raspolaganja, bolje ti je: uzmi kaiš pa se obesi. Ja sam, veli, i rat ratovao i glavu sam državi na raspolaganje davao, ali sam onda više glavom upravljao, i sad mi je rata žao. Rat, to ti je čas ovde, čas onde, čas ovo, čas ono, svašta u Boga; a u braku, veli, danas jedno, sutra opet to, prekosutra isto, sve isto, sud, kuća, kancelarija. Ja, veli, braćo, ja sam za malo promenice. Bolje da me ubiješ nego ovako. Kancelarija, menica, kuća, zar ti je to život? Ja, evo kako, odmah ću da vam kažem, ja, veli, više volim omču o vrat nego menicu da regulišem. Menica, to ti je bolje pušku pa se ubi. Prvo, veli, za interes moraš da se pobrineš, pa blanket menični da nabaviš, onda žirante da potražiš, pa prolongaciju da bogoradiš. Jao, veli, kad se setim, sad mi dođe kroz prozor da iskočim.

Ja, kaže, svaki dan sa seljacima razgovaram džakam, i na vešt ih način psihologiram. I evo, braćo, mogu svima vama da kažem. Svi su se oni pomalo ratnoga stanjca uželeli. Nema, veli, nigde onako okrunjeno, i dok na menicu i na porezu ne zaboraviš i sitne brige ne zabatališ. Bolje je, vele, i jedna borba, makar i opasna, nego dve menice. Bolje glavu da izgubiš, nego sekiracije ove na sebe da natovariš. U ratu smo, kaže, svi k’o braća rođena živeli i jedni s drugima parče peksimita delili, a sad se k’o žuti mravi među sobom satiremo. I pravo vele, i jeste gorak život bez promenice i nadanja, teško je dozlaboga kraj s krajem nastavljati. Ja sam, veli, tako reći, juče rođenu svoju ženu sahranio, ali nadu svaku nisam izgubio, jer ne smem ni s Bogom megdan deliti i sebi samom život uskraćivati.“

Tako je govorio Mitar dok je napolju iz mašine para šljiskala i na skori polazak voza opominjala. A vagon u kome su bili, podrhtavao je, kao što je podrhtavala i neka sasvim nova nada u Mitrovim grudima. Taj vagon bio je sasvim pod vlašću one sile što je besno brektala. I tada, kao čudom, on oseti ogromnu snagu: baš kao da je ta mašina on sam, i da je ona snaga u njegovim sopstvenim, od neobične snage nabreklim prsima.

Onda lokomotiva pisnu.

Mitar Maramica pogleda kroz prozor, potom okolo sebe, zatim opet kroz okno, onda prkosno opljunu ruke pa se zavali.

A kad voz jurnu punom parom, on sasvim neočekivano i vrlo glasno prsnu u smeh, koji je ličio na jecaj; onda se najedanput opet uozbilji.

— Ala! reče potom. Nema šale! Gura ti ovo k’o mećava! Ne čeka ni tebe, ni mene! Ne pita ni za Janka, ni za Marka!