Osvećene mogile
g. Radoju Jankoviću
I Kosovom su protutnjali hati,
Zatrešta vidik od rzaja hola,
Zatutnja grohot i pobedna kola
I nebo kanu suzom, kao mati.
Pepeo sveti plemstva što je palo
Kô zlatan puhor prosut je vrh njiva
Gde ranjen heroj strasno ga celiva
I plače sudbu, što joj krvi malo.
I zviznu rzaj i zazvoni čelik
I blesnu oko i fijuk se osu
I čeljust smrti plamen požar prosu
I pojavi se Zakon gord i velik.
A tužna zemlja kô iz sna se trže
I gleda narod koji nje se laća
Seća se dana kad odoše braća,
Misli Damnjanov to zelenko rže.
I carska vojska s pobedom se vraća.
1912