Opet to, ali malo drukčije
(Iz Hercegovine)
Jakšić Stjepan dvori gospodara,
Gospodara od Beča ćesara,
Dvorno ga dvanaest godina,
Nit’ mu ište pare ni dinara,
Nnt’ mu ište konja ne jahana,
Niti ište čohu ne deranu;
Nego dvori lijepu đevojku,
Ne bi l’ mu je dao za ljubovcu:
Al’ nikako izdvorit’ ne more,
Jer je cura od više lijepa.
Za punijeh dvanaest godina,
Nit’ je vidla sunca i mjeseca,
Ni bijela junačkoga lica,
No đevojka u kafazu rasla,
Dok bijelo odgojila lice.
Mislio se Jakšiću Stjepane,
Kako će se kralju udvoriti
Da on vidi đevojačko lice,
Ne bi l’ bila u sreći suđena,
Da je uzme za vijernu ljubu.
Kad izišlo dvanaest godina,
Pak doziva Jakšića Stjepana:
„Slugo moja Jakšiću Stjepane!
„Što ja slugu u dvoru imadem!
„Od tebe ga milijega nemam,
„Milijega ni pribrannjega,
„Ja ću tebe danas ostaviti,
„Da mi rza i obraza čuvaš,
„Predaću ti od dvorova ključe,
„Dok ja, sine, iz planine dođem.“
Kad dočuo Jakšiću Stjepane,
To je Stjepan jedva dočekao,
Pa proljeva suze niz obraze,
Te ćesaru poljubio ruku:
„Gospodine od Beča ćesare!
„Hvala tebi na tvojoj besjedi,
„A ne hvala na tvojoj ostavi,
„S tobom bi mi milo poći bilo.“
Progovara od Beča ćesare:
„Mio Bogu, mrzak mi nijesi,
„Od milosti ostavljam te ovđe.“
Pak mu dade ključe svekolike
I ovako njemu progovara:
„Slugo moja, dugo doći ne ću,
„Za punijeh petnaest danaka,
„Dok nalovim lova svakojaka
„I obiđem vode po planini,
„Dobre vode starijeh junaka,
„Što su kod njih hladno pili vino;
„Kad izide petnaest danaka.
„Gledaj mene, u dvore ću doći.“
Ode ćesar u lov u planinu.
To je Stjepan jedva dočekao,
Podiže se od Beča ćesare,
Da on ide u Otres planinu, .
Da polovi lova svakojaka
Sa njegovo trideset vojvoda
I pet stotin’ Njemadije ljute,
Pak on osta kod bijele kule.
Tako stalo za neđelju dana.
Kad je osmo jutro osvanulo,
On gospodi oprema večeru
I gospoji lijepoj đevojci
Po slušknnji tananoj latinci,
Pak je za njom jednom pristanuo
I ovako njojzi govorio:
„O latinko, dobre sreće bila!
„Daj ti meni izun i besjedu,
„Da ja s tobom do đevojke dođem,
„Da ja vidim gospoju đevojku
„Što je take u drugoga nema,
„Evo tebi hiljadu dukata."
A kad začu tanana latinka,
Ona oči na njeg’ iskolači:
„Odmakni se, Jakšiću Stjepane!
„Ovđe te je ćesar ostavio,
„Da mu rza i obraza čuvaš,
„Tamo tebe pustiti ne smijem
„Da mi dadeš dvije oke blaga.“
Tu Jakšića pustiti ne šćede.
Kad je druga veče omrknula,
On gospoji oprema večeru,
Pak latinci opet govoraše:
„O latinko, dobre sreće bila!
„Pušti mene do đevojke doći,
„Evo tebi dvije čizme blaga."
A latinka njemu odgovara:
„Odmakni se, Jakšiću Stjepane!
„Ja to tebi dopuštit’ ne smijem,
„Ovđe te je ćesar ostavio,
,Da mu rza i obraza čuvaš."
Ona njega puštiti ne šćede.
Kad je treća veče omrknula,
On gospoji oprema večeru,
Pak ovako njojzi govorio:
„O latinko, ujela te guja!
„Pušti mene do đevojke doći,
„Da ja vidim đevojačko lice,
„Evo tebi do tri čizme blaga:
„Ako l’ mene ti puštiti ne ćeš,
„Ja ću tebe uhvatit’, latinko,
„Pak te živu na vatru složiti
„I crne ti oči iskopati.“
A kad začu tanana latinka,
Prihvatila do tri čizme blaga,
Pa Jakšnću ’vako odgovara:
„Hajde za mnom, Jakšiću Stjepane,
„Devetora otvoriću vrata,
„Devetora od šimširovine
„I deseta od suhoga zlata:
„Kad dođemo do zlatnijeh vrata
„Za sobom ću ja zatvorit’ vrata
„Dok večera ljepa đevojka;
„Kad večera lijepa đevojka,
„Ja ću natrag povratit’ peškune,
„Pak ću zlatna otvoriti vrata,
„A ti hajde curi u odaju,
„Pa ti radi što je tebi drago.*
A to Stjenan jedva dočekao,
Pak eto ga kroz nove odaje.
Devetora otvoriše vrata,
Devetora od šimširovine,
I deseta od suhoga zlata.
Kad dođoše do zlatnijeh vrata,
Latinka je otvorila vrata,
Pak ulazi curi u odaju,
Unosi joj gospodsku večeru,
A za sobom pritvorila vrata.
Kad gospoja večer večerala,
Povrati se tanana latinka
I povrati od zlata peškune,
Pak iziđe iz odaje mlada,
A upade Jakšiću Stjepane,
Pa za sobom zatvorio vrata,
Zatvorio, pak zamandalio.
Opazi ga lijepa đevojka,
Pak od zemlje na noge đipila,
Da pobjegne iz šikli odaje.
Dočeka je Jakšiću Stjepape,
Pak je uze za bijele ruke,
Posadi je na meka šiljteta,
Objema je rukam’ zagrlio,
Zagrlio pa je poljubio,
I tu s njome noćcu prenoćio
I đevojci obljubio lice.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Osvanulo i granulo sunce
Iz ložnice skočila đevojka,
Ona skoči ka’ da se pomami,
Pak Stjepana rukama udrila:
„O Jakšiću, na zlo udario!
„Zar ne vidiš da ćeš poginuti!
„Kad si moje obljubio lice,
„Zar ne’š bježat’ zavičaju svome,
Već čekati iz planine baba,
„Kad mi babo iz planine dođe,
„Da ti rusu posiječe glavu.“
Stjenan skoči ka’ da se pomami,
Skide s ruke burme i prstenje,
Pak ih daje lijepoj đevojci:
„Eto tebi. moja vjerna ljubo!
„A ja odoh zavičaju svome,
„U Srbiju Biogradu Stojnu,
„Da ja kupim na kitu svatove,
„Da te vodim mom bijelu dvoru."
Pak udari niz bijelu kulu,
Devetera otvorio vrata;
Pa kad siđe pod bijelu kulu,
Eto njega konju u podrume,
Pak uhvati bijesna zekana,
Poteže mu na toke kolane,
Lje četiri jedan po drugome
A najposle ibršim kanicu,
Što mu konja od kolana čuva,
Pak navali rešme pozlaćene,
Prihvati ga za oba dizgina,
Izvede ga pred bojali kulu,
Privede ga binjeku kamenu,
Pak se njemu na srijedu baci,
Oćera ga zavičaju svome.
Kad on dođe Biogradu Stojnu,
Dobro su ga braća dočekala,
Ruke šire, u lice se ljube,
Za junačko ispituju zdravlje:
„Đe si bio, Jakšiću Stjenane.
„Za punijeh dvanaest godina?
„Da si bio kod bijele kule,
„Davno bi te braća oženila,
„Đe si bio, šta si zadobio?"
Progovara Jakšiću Stjepane:
„Braćo moja, do dva Jakševića!
„Đe sam bio, dobro sam dobio,
„U ćesara curu isprosio
„Za punijeh dvanaest godina;
„Već kupite na kitu svatove,
„Da idemo, braćo, po đevojku."
Malo vrime za tim postajalo,
Dok evo ti od Beča ćesara,
"Đe on dođe iz više planine.
A kad viđe latinka đevojka,
Od zemljice na noge skočila,
Otvorila devetera vrata,
Svome babi ide u sretanje,
A proljeva suze niz obraze,
A pored nje tanana robinja.
Progovara tanana robinja:
„Gospodine, od Beča ćesare!
„U priču ga poš'o u planinu
„A u gore slugu ostavio,
„Ostavio Jakšića Stjepana,
„Da ti rza i obraza čuva!
„Što ga kažeš, da ga boljeg nemaš,
„Vjernijega i pribranijega,
„Đevojci je obljubio lice
„I nevjeru tebi učinio,
„Na sramotu tvojoj carevini,
„Pak uteče Biogradu Stojnu."
A kad doču latinine ljuti,
Pravo ode na bijelu kulu,
Pa doziva Roksandu đevojku:
„Šćeri moja, Roksanda đevojko!
„Kamo tebi Jakšiću Stjepane?
„Hoće ln te uzet’ za ljubovcu?
„Hoćeš li mu biti vjerna ljuba?“
Latinka mu od istine kaže:
„O moj babo, od Beča ćesare!
„Otiš’o je Biogradu Stojnu,
„Da on kupi na kitu svatove,
„Obilježje svoje ostavio,
„Uzeće me za vijernu ljubu.“
A kad doču od Beča ćesare,
Mislio se, šta će i kako će,
Tri sta ga je zamislilo misli.
Sve mislio, na jedno smislio,
Misli, može njega prevariti,
Pak je sitnu knjigu napravio,
Te je šalje Biogradu Stojnu,
I u knjizi ’vako govorio:
„O moj zete, Jakšiću Stjepane,
„Brže kupi na kitu svatove,
„Povedi ih Beču bijelome.
„Šta si se ti mene prepanuo,
„Pak pobjego Biogradu Stojnu?
„Ti si mene podvorio slavno,
„Podvorio dvanaest godina,
„I bez jedne pare i dinara,
„Stio sam ti curu pokloniti
„I sinu te na mjesto uzeti,
„Nek imadem mila zeta svoga,
„Mila zeta Jakšića Stjepana;
„Već pokupi hiljadu svatova,
„Sve plemiće i gospodičeće,
„Koji nose u džepov’ma ruke
„A ne britke niz bedrice ćorde
„I o konju buzdovane teške,
„Već što nose i srmu i zlato:
„U mene je zemlja ponosita,
„Nek se imam ponositi čime,
„Kako imam glavna prijatelja
„3a koga sam curu udomio."
Taka knjnga Biogradu dođe.
Kad viđeše do tri Jakševića,
To Jakšići jedva dočekaše,
Pak stadoše kupiti svatove
Sve plemiće i gospodičiće.
Taman take kupiše svatove,
Dok evo ti knjige šarovite
Od gospođe lijepe đevojke,
A na ruke Mitru Jakševiću ,
I svojemu slavnu gospodaru,
Gospodaru Jakšiću Stjepanu:
„O ču li me, Jakšiću Stjenane
„I đevere Mitre Jakševiću!
„Eto vama knjige šarovite.
„Ne kupite gospodu svatove,
„Da vam nije zakukala majka,
„Već krvave od boja junake,
„Sve vojvode od Bosne ponosne
„Razbojice od Urumenlije,
„Koje bolje po izboru znate:
„Sad će vaske prevariti babo
„I od vaske jade poraditi.“
Kad ta knjiga Biogradu dođe
A na ruke do tri Jakševića,
Kad viđeše braća Jakševići,
Šta im knjiga od đevojke kaže.
Onda knjigu Mitar napravio,
Pak je šalje bijelu Pazaru
A na ruke Relji Bošnjaninu:
„Pobratime, Relja Bošnjanine!
„Da si brže Biogradu Stojnu
„I povedi do trista svatova
„Po izboru od boja junaka,
„Koji može stići i uteći
„I na tvrdu mjestu postanuti
„I za druga položiti glavu;
„Daleko sam curu isprosio
„U bijelu Beču latinskome."
Sve mu kaže što je i kako je.
Onu šalje drugu sitnu piše,
Pak je šalje bijelu Topliku
A na ruke Toplici Milanu:
„Pobratime, Toplica Milane!
„Da si brže Biogradu Stojnu,
„I povedi do dvje sta svatova.“
Sve mu kaže što je i kako je.
Onu šalje drugu sitnu piše,
Pak je šalje vojvodi Milošu:
„Pobratime, vojvoda Miloše!
„Da si brže Biogradu Stojnu
(Sve mu kaže što je i kako je)
„I povedi stotinu svatova."
Onu šalje drugu sitnu piše,
Pak je šalje do zemlje Madžarske
A na ruke Ljutici Bogdanu:
„Pobratime, Ljutica Bogdane!
„Da si brže Biogradu Stojnu
(Sve mu kaže što je i kako je)
„I povedi stotinu svatova.“
Onu šalje drugu sitnu piše,
Pa je šalje dvojici sestrića,
Po imenu dva Uglješevića
U lijepoj šeher-Podgorici:
„Đeco moja, dva mila sestrića!
„Da ste brže Biogradu Stojnu;
„Daleko smo curu isprosili
„U bijelu Beču latinskome,
„Da budete dva đevera mlada.“
Onu šalje drugu sitnu piše,
Pak je šalje do Prilipa grada
A na ruke Kraljeviću Marku:
„Pobratime, Kraljeviću Marko!
„Da si brže Biogradu Stojnu;
„Daleko smo curu isprosili
„U lijepu Beču latinskome
„U onoga od Beča ćesara;
„Latini su varalice stare,
„Na vjeru će naske prevariti,
„A ti si se s njima naučio
„Četujući pokraj mora crnog,
„Lako tebe prevarit’ ne mogu.“
Kad je take knjige rasturio,
Malo vreme za dugo ne bilo,
Dok evo ti Relje od Pazara
A za njime do tri sta svatova:
Jakšići ih dobro dočekaše,
Konje vode u tople podrume
A vojvode na bijelu kulu.
Taman sjeli te se odmorili
I hladna se napojili vina,
Dok evo ti Toplice Milana
I za njime do dvje sta svatova
Jakšići ih dobro dočekaše,
Konje vode u tople podrume,
A svatove na rosnu livadu,
A vojvode na bijelu kulu.
Taman sjeli te se odmorili
I hladna se napojili vina,
Dok evo ti vojvode Miloša
I on vodi stotinu svatova;
Jakšići ih dobro dočekaše,
Konje vode u tople podrume,
A svatove na rosne livade
A vojvode na bijelu kulu.
Taman sjeli te se odmorili
I hladna se nanojili vina,
Dok evo ti Ljutice Bogdana
I on vodi stotinu svatova;
Jakšići ih dobro dočekaše,
Konje vode u tople podrume,
A svatove na rosnu livadu
A vojvode na bijelu kulu.
Taman sjeli te se odmornli
I hladna se napojili vina,
Dok evo ti dvoje đece ludo,
Dvoje đece dva Uglješevića
I za njima pedeset svatova;
Jakšići ih dobro dočekaše,
Konje vode u tople podrume,
A svatove na rosnu livadu
A junake na bijelu kulu.
Taman sjeli te se odmorili
I hladna se napojili vina,
Dok evo ti Marka Kraljevića
Za njim svata nijednoga nema;
Jakšići ga dobro dočekaše,
Šarena mu konja prihvatiše,
Odvedoše u tople podrume,
Kraljevića na bijelu kulu;
Svatovi ga dobro dočekaše,
Ruke šire, u lice se ljube
Za junačko ispituju zdravlje.
Tu svatovi noćcu zanoćiše,
Kad u jutru jutro osvanulo,
Osvanulo i granulo sunce,
Zavikaše kićeni čauši,
Udariše jasni talambasi:
„Hazurala, kićenn svatovi!
„Da ranimo da ne odocnimo,
„Da ranije konak uhvatimo,
„Daleko je Beču bijelome."
Pojezdiše jedan za drugijem;
Kud god išli Beču silazili.
Kad dođoše Beču kamenome,
Opazi ih od Beča ćesare,
Sve na durbin poznaje junake:
Kad opazi od boja junake,
Ni malo mu milo ne bijaše,
Al’ drukčije biti ne mogaše;
Kad opazi Kraljevića Marka:
„Vidi Marka, kukala mu majka
„Kud su njega donijeli vrazi,
„U dvoru mu niko nije razi.“
A latini mudri i pametni,
Sve svatove dobro dočekaše.
Kada akšam pade na zemljicu
I večera svatim’ izlazila,
Dok evo ti dvoje latinčadi,
Povikaše do tri Jakševića:
„Prijatelju, Mitre Jakševiću!
„Daj ti nama dva đevera mlada
„Dva đevera dva Uglješevića:
„Ovaki je hadet u latina,
„Da đeveri pođe sa đevojkom."
Odvedoše dva đevera mlada,
Dva đevera dva Uglješevića.
Kad dođoše curi u odaju,
Dočeka ih lijepa-đevojka,
A proljeva suze niz obraze,
Obojici poljubila ruku,
Pa đevere rukam’ zagrlila
Sjede njima na bijelo krilo.
Dok evo ti dva mrka dželata,
Pa zaklaše dvoje đece ludo,
Svu odaju krvlju potopiše.
Ljuto pisnu lijepa đevojka
A proljeva suze niz obraze;
Pak da vidiš dva mrka dželata
Donesoše gvozdene ražnjeve,
Natakoše dva đevera mlada
Odnesoše u drugu odaju,
Pak na živoj vatri ispekoše,
Te svatima ručak pripravljaju.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Zavikaše kićeni čauši,
Pociknuše jasni talambasi:
„Hazurala, kićeni svatovi!
„Đeverovi opremajte curu,
„Da ranimo da ne odocnimo,
„Da ranije konak uhvatimo."
Progovara od Beča ćesare:
„Sabur, malo, kićeni svatovi!
„Dok iziđe ručak i darovi."
Iza toga ručak izlazio,
Donesoše piva i jediva,
Donesoše vino i rakiju,
Zameđeno i zašećereno.
Posjedaše po redu vojvode
Sve po redu u jednu paradu,
Pa sjedoše hladno služit’ pivo.
Donesoše od junaka meso.
Čaša dođe Relji Bošnjaninu,
Čašu popi a založi mesa:
„Slatka piva slatka prijatelja,
„Slatka mesa od jalova brava."
Čaša dođe Ljutici Bogdanu,
Čašu popi a založi mesa:
„Slatka piva slatka prijatelja,
„Dobra mesa od jalova brava.“
Čaša dođe Marku Kraljeviću,
Čašu pruži u bijele ruke,
Čašu Marko na slugu povrati:
„Kad je mene porodila majka,
„Onda me je ona proklinjala,
„Da ja prije ne popijem piva,
„Prije sluge, koji služi pivo.“
Popi čašu latinine žuti!
Pa mu dade sa trpeze mesa,
A latinin založit’ ne more,
No krijući u njedarce tura;
Pak je drugu čašu natočio,
Te je dade Kraljeviću Marku.
Marko popi zlatnu čašu piva,
Zamezeti debelijem mesom,
Pak od sebe meso oturio,
A ovako njima govorio:
„Zlo vam pivo a gore jedivo!
„Ovo nije od jalova brava,
„No je ovo od junaka meso,
„Zaudara vinom i duvanom;
„Vidite li, očim’ ne viđeli?
„Đeveri su nama izginuli!"
Marko skoči k’o da se pomami,
Eto njega niz šikli odaju,
Pak salomi devetera vrata,
Devetera od šimširovine,
I deseta od suhoga zlata;
Kad pogleda u odaju Marko,
Kad odaja krvlju potopljena,
U njoj sjedi lijepa đevojka
I proljeva suze niz obraze.
Na nju Marko oči iskolači:
„O latinko, kujo, ne đevojko!
„Kamo tebi dva đevera mlada,
„Dva đevera dva Uglješevića?"
Sve mu cura po istini kaže,
A proljeva suze niz obraze.
Kad dočuo Marko Kraljeviću,
Otalen se natrag povratio,
Pak uhvati od Beča ćesara,
Saveza mu naopako ruke
Od lakata taman do nokata,
Iz nokata crna ljeva krvca;
Uhvati mu dvoje đece ludo,
Obadvoje zakla na odaji,
Pa donese gvozdene ražnjeve,
Te ispeče dva blizanca sina,
Oba sina od Beča ćesara;
Pa nagoni od Beča ćesara,
Pije pivo a mezeti mesom;
Pak svatovma ovako govori:
„Što nađete u dvoru njegovu
„Pokoljite i žensko i muško,
„Osim jedne lijepe đevojke:
„Đevojka je vaske sjetovala,
„Al' vas niko sjetovat’ ne može,
„Dok ne znate što je latinija."
Pa Bogdanu tiho besjedio:
„Trči brzo gradu i bedemu,
„Te ugrabi na gradu topove,
„Da tobdžije vatru ne upale.
„Potrće nam u polju svatove."
Ode Bogdan gradu na bedeme,
Posiječe dvanaest tobdžija.
Ala banda zaturi se kavga,
Dženek bio za neđelju dana,
Dok porobi Beča bijeloga,
Pa kraljevu zapalio kulu,
Porobio, pa je zapalio,
Pak povede Roksandu đevojku,
I poćera ruho đevojačko,
I povede hiljadu svatova,
I odoše Biogradu Stojnu,
Oženiše Jakšića Šćepana.
Kad dođoše na Jakšinu kulu,
Progovara Jakša kapetane:
„O narode, moja braćo draga!
„Meni ima stotinu godina,
„Išao sam svuda po svijetu
„I mnogo sam vidio junaka
„I mnogome obiša’ junaštvo;
„Neg’ ti vele i besjede ljudi,
„Kada dođe do nevolje crne
„I kad valja mrijet’ na mejdanu:
„Da nad Marka ne ima junaka.
„Da nam nije u svatov’ma Marko
„Svi bi nama svati izginuli
„I ostala do vijeka priča,
„Da se priča i pripovijeda
„U latine kako izgibosmo."
Marko njemu 'vako odgovara:
„Pobratime, Jakša kapetane!
„Ja sam mnogo obiša’ mejdana
„I tavnica plećim’ napunio
„I junaka puno pogubio,
„I samijeh hiljadu Arapa,
„Niko mene nije prevario
„Osim jedan od Beča ćesare,
„Što pogubi dva Uglješevića.
„Svatov’ma je govorio Marko:
„„Ne spremajte đevera đevojci.““
„Ali mene slušat’ ne šćedoste,
„Dok ne svanu i ogranu sunce.“
Kad je Marko tako govorio,
Dovedoše i popa i kuma,
Kuma kumi Relju krilatoga
A đevera Jakšić Dimitriju,
Privjenčaše Jakšića Stjepana
I Rosandu lijepu đevojku.
Pak tu oni svadbu zaturiše.
Svadba bila za petnaest dana
Svadba bila pa se rastanula:
Sve svatove cura darovala,
Nekom jagluk a nekom boščaluk,
Svaki ode zavičaju svome.
