Opet maćeha i pastorka

Bio čovek udov i imao jedno muško i jedno žensko dete, pa se oženi na novo i druga mu žena dovede pastorku. Ova žena sve je volela svome detetu, a na ono dvoje pastorčadi mrzila i svakojako ih mučila. Najposle reče mužu: „Čuješ, čoveče; ja ove troje dece više ne mogu gledati, nego ih vodi iz kuće, ili ne ćemo ni nas dvoje zajedno hleba jesti.” Čovek | je stane blažiti: „Ta nemoj ženo, za Boga! kuda znam s njima?” „Makar kuda,” odgovori žena, „odvedi ih u planinu, pa ih ostavi u planini, što im drago.” Najposle navrati muža te joj reče da će sutra odvesti decu u planinu i onamo ih ostaviti. A to sve slušala njegova kći, pa plačući kaže bratu svome, koji je bio mlađi od nje: „Moj brate! naš otac hoće sutra da nas odvede u planinu, pa da nas onamo ostavi. Nego znaš šta ćemo raditi? Da napunimo džepove pepela, pa putem za sobom pomalo da prosipamo, kad u mene nestane, onda ti, pa ćemo posle iz planine po pepelu moći doći kući. Kad bude ujutru oni se sirote ukradu, te napune džepove pepela, i kad ih otac zovne da idu s njim, oni pođu. Idući tako zadugo deca su prosipala za sobom pomalo pepela. Kad ih otac dovede usred šume, reče im: „Sedite ovde malo, sad će tata doći.” Deca sednu, i on se tako ukrade od njih i otide kući, a deca čekajući onde oca ogladne, i kad bude pred noć, ona se po pepelu vrate natrag kući; ali kad dođu tamo, ne smednu odmah ući unutra, nego se pod strehom sakriju kraj pendžera da čuju šta se u kući radi i govori. U to vreme čovek i žena bili su za večerom, pa pošto večeraju, rekne žena: „Da je ovde sad onoj | naše dvoje dece, dali bismo im ovo malo korica, te bi i oni mogli večerati.” A deca onda kroz pendžer: „Evo nas majko!” pa utrče unutra. Kad ih zapitaju kako su došli, muškarac kaže upravo da su došli po pepelu. Kad deca po tom večeraju i legnu spavati, žena opet navali na čoveka da ih sutradan odmah vodi opet, a ona će pepeo sakriti. Deca to čuju opet, pa kad ujutru rano ustanu, ne našavši pepela nakupe mekinja u džepove, pa kad ih otac opet povede u planinu, oni stanu pomalo prosipati mekinje. Kad ih otac odvede daleko u šumu, on im naloži vatru, pa uzevši tikvu pođe kao na vodu rekavši deci da sede kod vatre, a on će sad doći, i tako se od njih ukrade i otide kući, a deca ostanu sama u planini. Deca su dugo sedila kod vatre i čekala oca, a kad vide da njega nema, a noć se prikuči, ona pođu po mekinjama kući, kad tamo, a to nekake zverke naišle te mekinje sve pojele. Deca kad to vide, briznu plakati pa se vrate k vatri. U tom udare onuda nekaki Čivuti, pa kad opaze vatru, dođu k deci pa ih zapitaju šta rade onde, i imaju li još koga onde, a pošto im deca pripovede sve šta je i kako je, reku im Čivuti da idu s njima i da će im u njih dobro biti. Deca pristanu na to i pođu s | Čivutima, i Čivuti ih odvedu svojoj kući. Oni kod kuće nisu nikoga imali do samo jednu mater, pa kad dođu kući, muško dete zatvore da se goji a devojku ostave da im mater sluša. Kad se dete dobro uhrani i ugoji, Čivuti polazeći na posao nekakav zapovede materi da ga ispeče pa kad dođu doveče s posla da ga pojedu. Devojčica je za ono vreme što je kod Čivuta provela, bila uvedžbala nešto Čivutski, te je razumela što su Čivuti materi kazali za njenoga brata, pa otide i kaže bratu: „Brate, danas Čivuti odoše nekuda i zapovediše materi da te ispeče; nego mi da gledamo da babu turimo u peć.” Kad bude posle podne, užari baba peć i izvede dete da ga u nju turi, pa mu reče da sedne na lopatu. Onda devojčica reče babi: „Majko! on je još mlad i nejak, pa ne zva kako to treba, nego sedi ti najpre da on vidi.” Baba to učini i sedne, a oni za lopatu te s njom u peć i baba se ispeče. Onda deca beži iz kuće, i bežeći dođu na jednu vodu i na njoj nađu most, te brže pređu na onu stranu i dođu u šumu. Kad Čivuti u veče dođu gladni kući, viknu mater da im donese jesti, ali u kući nigde nikoga, nego osete miris od pečenja, kad izvuku pečenje iz peći, poznadu svoju mater pa brže bolje za decom u poteru. Kad dođu na onu vodu, a to udarila plaha kiša i most odnela, i oni ne mogavši preći preko vode, vrate se natrag. Deda tumarajući kojekuda po planini najposle dođu na jedan izvor, i kod onoga izvora nađu jednu ženu, i nazovu joj pomozi Bog! pa se napiju vode i sednu da se odmore. Onda reče žena devojčici: „Ćerko! da ti legnem plavom na krilo da me malo poišteš.” A ona joj odgovori: „Drage volje, majko.” I tako žena legne devojci glavom na krilo, pa je onda zapita od kuda su njih dvoje. Devojče joj plačući pripovedi sve šta je i kako je, pa joj najposle reče: „Majko! kako ti miriše glava!” Onda žena ustane s njezina krila, pogledi žalosnu i plačnu devojčicu, pa joj reče: „Kudgod hodila, sretna bila, kad plakala, biser ti išao iz očiju mesto suza, i kad govorila, ruža ti zlatna iz usta izlazila!” Posle toga žena pokaže deci kuda će izaći na put, i deca otidu a žena ostane kod izvora. Deca izišavši na put otidu kući. Devojčica kako opazi maćiju i oca, brizne plakati, a maćija kako vidi da joj mesto suza biser iz očiju ide, raširi ruke, pa je stane grliti i ljubiti: „Blago meni kad si mi došla! A gde si mi tako bila?” devojčica kad stane pripovedati, a iz usta sve zlatna ruža. Onda se maćija još većma začudi, pa je zapita: „Gde si taku blagodet na sebe dobila?” devojčica joj kaže kako su u planini tu i tu našli ženu na izvoru pa je žena blagoslovila. Onda maćija zapita: „A jeli ta žena još tamo? da i ja svoju ćer k njoj pošljem da dobije tu blagodet.” Devojčica joj odgovori da je iza njih onde ostala. I tako maćija stane govoriti svojoj kćeri da ide onamo, a ona se zatezala i suprotila, ele najposle mati je kojekako namoli i ona otide i nađe onu ženu na izvoru. Kad dođe na izvor, mesto da joj nazove pomozi Bog, ne reče joj ništa, nego u sebi promrmla: „Eto one ženturine, ubio je Bog!” Pa se napije vode i sedne kod izvora kao što su joj kazali. Žena odmah pristupi k njoj pa joj reče: „Da ti legnem glavom na krilo da me malo poišteš.” A ona joj odgovori: „Hoću da, Bog zna kakva ti je glavurina”, i stane plakati: „Ne bih ja ni došla ovamo, da me nije moja materešina oterala.” Onda je žena pogledi, pa joj reče: „Tamo njoj krvave suze iz očiju letele kad plakala, a kad govorila, tamo ona prskala i balila te te ne mogli ljudi slušati.” Posle | toga devojka se vrati kući maji svojoj, a maja je jedva dočeka i raširi ruke pred nju, a kad ona progovori, stane prskati i baliti, da se mati upropasti šta joj je. Devojka onda okrene plakati: „Ti si mi kriva,” a suze krvave polete joj niz obraze. — Za onu se sirotu devojku posle pročuje do cara, te car pošlje po nju i uzme je za svoga sina, a ona uzme i svoga brata k sebi, te su tako sretno živeli. A ona druga devojka sa svojom materom i očuhom ostane onako.

Izvor

uredi
  • Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 137–141.


 
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.