Opet Ljutica Bogdan i sestra
U nekoga Ljutice Bogdana,
U njega mi lepu sestru kažu.
Pak nju prosi Zagorčić Nikola,
On je prosi, a brat sestre ne da,
Sestra bratu i u silu pošla. 5
A kad prošlo devet godinica,
Vogdan majci potajo besedi:
„Daj mi, majko, bijele kolače,
„Da ja sestri u poode idem,
„Veće sam se sestre zaželio." 10
Lepo majka opravi Bogdana:
Daje njemu tananu košulju;
I spravlja mu bijele kolače;
Ode bratac sestri u poode.
Sestra brata lepo dočekala, 15
Pod njime je konja privatila,
Konja meće u stenu kamenu
I pred njega sitno trnje baca;
Brata vodi u bijele dvore,
Pak doziva Todora vezira: 20
„Od' ovamo, Todore veziru!
„Ruke veži, a noge mu penji."
Plače Bogdan, kao dete malo,
Bogdan plače, a sestra mu peva.
Malo vreme za tim postajalo, 25
Ali ide Zagorčić Nikola,
Dočeka ga ljuba pred dvorovi:
„Od' ovamo, gospodar-Nikola,
„Ja ulovi Ljuticu Bogdana,
„Čini od njeg', što je tebi drago, 30
„Seci njega na sedam čerega,
„Čerege mu po drumu razbaci."
Ali uđe Zagorčić Nikola,
Kad opazi Ljuticu Bogdana,
Udari ga nogom i papučom, 35
Al' se moli Ljutica Bogdane:
„Ta nemoj me ženski udarati,
„Već me udri, čim s' junaci biju."
Andžar vadi Nika od pojasa,
Da ga seče na sedam čerega; 40
Al' se moli Ljutica Bogdane:
„Bogom brate, Zagorčić-Nikola!
„Ne gubi me u dvoru tvojemu,
„Prepašće se mila sestra moja,
„Sestra moja, verna ljuba tvoja; 45
„Prepašće se moja dva nećaka,
„Dva nećaka, a dva sina tvoja;
„Već me gubi, gdi s' gube junaci:
„Odnesi me pod laka vešala."
Kad to čuo Zagorčić Nikola, 50
On povika svoje verne sluge,
Uvatiše konje u kočije,
Na nji baca svezana Bogdana,
Pak ga nose pod laka vešala.
Al' se moli Ljutica Bogdane: 55
„Bogom brate Zagorčić-Nikola!
„Odreši mi moje bele ruke,
„Da ti svučem zelenu dolamu,
„Da s' dolama krvlju ne uprlja,
„Da je svučem, da ti je poklonim, 60
„Pa je nosi, i njom se ponosi."
Nikoli se žao učinilo,
Pak on plače, kao dete malo,
Plačući mu ruke odrešio;
Trže sablju Ljutica Bogdane, 65
Na dve pole preseče Nikolu,
Pak mu baca pole na drumove,
I on seda na lake kočije,
Pak on ide sestri u dvorove.
Daleko ga sestra ugledala, 70
Ona beži u bijele dvore;
Za sobom je dvore zatvorila,
Viče Bogdan sestri kroz pendžere:
„Nije fajde, otvori mi dvore,
„Il' za volju, il' ćeš za nevolju." 75
Ne će sestra da otvori vrata,
Bogdan vrata sabljom isekao,
Pak uzima svoja dva nećaka,
I o kamen glave im razbija,
A sestri je prosekao dojke, 80
I kroz dojke promolio ruke;
Obadva joj oka izvadio,
I obadva u džepove meće,
Pak on sede na dobra konjica,
I otide dvoru bijelome. 85
Daleko ga majka ugledala,
Malo bliže pred njeg išetala,
I pod njim je konja privatila,
Plačući ga zapitkuje majka:
„Što t' je, rano, krvava dolama! 90
„Što si, rano, ti zavio glavu,
„Zavio si svilenom maramom?"
Bogdan majci plačući besedi:
„Lepo me je sestra dočekala,
„Sa sestrom sam s’ lepo počastio, 95
„Sestra me je napojila vinom,
„Vinom mi je konja polivala
„Pak je konjic osetio vino,
„I za to me zbacio na zemlju,
„O zemljicu razbio sam glavu; 100
„Već na, majko, zelenu dolamu,
„Iz džepova vadi ti kolače."
Maša s majka u džepe dolami,
Pak izvadi dve trnjine crne;
Al to nisu dve crne trnjine 105
Već su ovo dva kćerina oka.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
