Opasna igra (drama)/32
XIV
NANETA, DANIJEL, PREĐAŠNjI
NANETA (vodeći za ruku Danijela): Tatice, tatice... ja sam vas poslušala... (Ljubi mu ruku). Hvala što ste u meni probudili osećanje sreće. (Grli Danijela.)
MONEL (zadršće. Natušti žu se strahovito čelo i zamrači pogled. Na licu mu se ispiše težak bol koji bi hteo da uguši a ne može. On jedva i prigušeno pokušava da govori): Zar... zar... zar to sreća?
NANETA: Oh, tatice, on je tako dobar, ovaj mali Rententen... on je... (Prestravljeno.) Vama, tatice, kao da nije dobro?
MONEL (pokušava da se savlada): Ne... ne... ništa... dobro mi je!
NANETA: I ne ljutite se na moj izbor?
MONEL (teško savlađajući se): Dobro... dobro... ne ljutim se!
OVEN (koji je sa saučešćem pratio ropac, Monelov. pršazi deci): Dobro je, dobro, sve je dobro, samo idite sad... idite samo u park. Ja ću vas docnije zvati.
NANETA (zabrinuto): Ali tatici nije dobro.
OVEN (poverljivo njima): Idite, no, kad vam kažem! (On ih skoro gura.)
NANETA I DANIJEL (odlaze začuđeio osvrćući se i pogledajući Monela).
|