ONA, I NjOJ
Tamo gde zima i leto, proleće i jesen vlada,
Gde čovek živi u borbi sa ljudima i samim sobom,
Gde bezazlena nevinost večito pati i strada,
Vetar potresa ogolele grane nad tvojim grobom.
Tamo gde ti je kolevku mati dala na svom nedru,
Gde se osmeh i suza ukrstili nad tvojom glavom,
Gde ti je lepota smelo krasila devičnost vedru,
Ležiš u daskama, pokrivena busenjem i travom.
Tamo gde te mladost uvi tkaninom ljubavnih boja,
Gde si uvek koračala ponosna, gorda i laka,
Gde si verovala i gde se podigla propast tvoja,
Ostavila je trag na groblju humka i tvoja raka.
Tamo gde ti je s iluzija budućnost, sreća sjala,
Gde si zanosno gledala snove što ih nada plela,
Gde ničeg ne nađe sem bol i sećanje da si pala,
Tamo si ponova došla, jer si tu i mreti htela.
Znam da tada ni nebo ni čovek zaplakao nije,
Znam da si najzad našla humanost i vrata bolnice,
Znam da zemlja sačuva vlagu, njom da te mirno pije,
Znam da ti svet i Bog sve uzeše, divna bludnice.
*
Jednog dana, kada se uzburka moje mrtvo more,
Kad duh i bol udare u svoja zvona jekom mnogom,
Onda će pesnik dozvati tebe, mada si tamo gore,
Da zakuka, da zaplače s tobom; a već dotle... zbogom!