Omile mi, Stano, tvoja lepotinja
„Omile mi, Stano, tvoja lepotinja,
Tvoja lepotinja, tvoja ubavinja."
„Ako sam ti, ludo, tolko omilela,
Ti mi dođi, ludo, baš u pola noća.
Nemoj da povedeš nevernu družinu, 5
Nemoj da povedeš konja adžamiju,
Nemoj da pripašeš sablju dimiskiju,
Nemoj da prituriš sokola na ruku.“
Toj ne čulo ludo od golemi rados,
I povelo nevernu družinu, 10
I povelo konja adžamiju,
Pripasalo sablju dimiskiju,
Priturilo sokola na ruku.
Konj zavrišta — dvorovi zazv’neše,
Sablja sinu — dvori ogrejaše, 15
Sokol prnu — prozori tropnaše
T'g iskoči taj Stanina majka:
„Begaj tamo, more ludo mlado,
Ovde nema srne i košute,
Ovde nema zajci i lisice; 20
Ovde ima ubavo devojče,
Ali neće nana da ga dava.“
