Oklopnik bez straha i mane
| Oklopnik bez straha i mane Pisac: Grigorije Božović |
Pred sami poslednji dolazak sultanov na Kosovo, 1911. godine, jednoga ranoga jutra prijavi nam mitropolijski kavaz nekoga molioca.
Tada središte za Staru Srbiju beše Priština s mitropolijom n konsulatom. Mi smo naročito rano dolazili u mitropoliju, da bismo mogli posvršavati na miru kancelarijske poslove, kako bi nam preteklo više vremena za primanje. Jer vreme bejaše strašno Mlado–Turci behu odlučno naumili da nas izleče od kosovske boljke. Škole nam se zatvarahu, sveštenici hapšahu, viđeni ljudi ubijahu u rukama vlasti, a arnautski zulum beše prevršio svaku meru. I sami malaksali, gotovo beznadno ali još uporno, mi uglavnom svođasmo svoj posao na to, da krepimo zaostalu snagu jedne upravo lude rase na bezuman otpor prema zavojevaču, i da joj ulivamo veru da je Kosovo njeno, iako stvarno od svega toga beše još Gračanica, u koju se leskovački muhadžiri spremahu da uskoro zatvaraju svoju stoku... Po navici zadrhtasmo od prijavljene rane posete. Iskustvo veli da ona od dobra ne dolazi, a i Memet kavaz, kačanički Arnautin, brižnim izrazom na licu kao da se ustezaše da nam izjavi bolno saučešće. Pogledasmo se po kancelariji nemo, ali samo što ne izgovaramo vrstu nesreće koja se dogodila. Ubijen mu sin? Odvedena zaručena kćerka? Izvučena snaha iz postelje? Oterao ga aga sa baštine? Presekao ga na globu Din Burijan? Ili ga obližnji hodža pozvao da se sa celim selom poturči, pošto drugoga dermana nema?...
Stegoh srce i rekoh kavazu da pusti molioca.
Na pragu se brzo ukaza n uđe unutra veoma visok, suhonjav i koščat starac, kome je odavno prešla preko glave sedamdeseta. Sa dugačkom sohom u ruci, prtenom džakuljom o ramenu, u pohabanim crnim čakširama i gunju, sa razdrljenim i čupavim sedim prsima, dugovrat sa zametno ispalom jabučicom, duge glave, plavih zasušenih očiju i potpuno belih brkova. Bio je nekad divan planinski plavušan, kakve daje samo ona naša veriga gorska od Novoga Brda do Suhoga Rudišta, samo izvori Binč–Morave i klasičnoga Laba našega. Na glavi imaše izbledeli fes i oko njega uvijenu prtenu čalmu, od koje oduži, resasti i malo izvezen kraj visaše mu niz leđa. Na nogama dugačke do kolena šarene čarape i opanci bez prepleta, utegnuti oko noge prtenim vrpcama.
Poznadoh da je Moravac iz gilanske okoline.
Starac po običaju pomače malo kapu s čela u znak da je skinuo, pa se smerno i duboko pokloni:
— Pomozi Bog, gospodine!
Glas beše kao s onoga sveta, kao od kakve prikojase, iz neke dubine, tutnjiv i pronicljiv, glas svetiteljski, onaj koji vas iznenadno nagna da ga slušate, jer je neposredan i probija vas kroz dušu kao grmljavina.
— Zdravoživo ste, sinko?
Nikad ništa toplije i svojskije ne čuh dotle. On me po upitu nežno pogleda, obazre se po sobi, okrenu glavu k severu, oči mu dobiše neki naročiti i ponosni oganj. I ja se setih i zadivih. Čudni starac ne pita samo za moje zdravlje. Široko i daleko ide njegovo pitanje. Pita on jesmo li još živi svi što smo pod Turcima, je li živa Srbija, kamo pri pitanju okrenu glavu, te da li mu se vredi prekrstiti kad se doveče bude vraćao pored Gračanice u svoju Gornju Moravu?... Stiskoh mu žurno jako žuljevitu ruku i rekoh mu kako umedoh, da smo ne samo živo–zdravo, no i jaki pri tom. On se prekrsti širokim krstom i grcajući, a sa prosvetljenim izrazom, poče da mrmori:
— Pomozi, Gospode, pomozi i nama!...
Uslužno mu primakoh jednu stolicu i ponudih da sedne. On uzmahnu svom glavom i prekorno me pogleda. Onda se obema šakama osloni O svoju sohu, huknu i odgovori:
— Što mi grešiš dušu, gospodine? Ne li je ovo naša sveta mitropolija?... Iako sam star i umoran, opet će stojim. Zakon je najstariji. Ha, a pred Turcima svaki dan stojim i dvorim gi kako ni kumove nesam dvoreja kad sam bio mlad ne diraj me!...
Tek kad kavaz unese kavu i ponudi mu, jedva ga nagnasmo da sedne. On lagano spusti na pod svoj štap i ubogu torbu, pa skide i čalmu. Ja ga tad dobro zagledah. Na temenu ostao samo jedan srebrnasti pramen, prkosno uzdignut uvis, kao da svedočaše da ovaj starac ima i volju i krepost jednoga Vukašina Mrnjavčevića, iako je sad bedni rajetin u kraju gde reči kaurin gospodar daje težu pogrdu, nego što su ranije davali parijama.
Starac uze kavu. Ali posudinu ne prihvati za dršku, nego je obavi svojim dugačkim snažnim prstima, ne mareći što je vrela. I srknu kao aždaja. Pa opet to ne beše grubo seljački pokret, rabnost za poslasticu željna prostaka, no čoveka koji to svakoga dana radi i koji je tako navikao.
Upitah ga kakvim je dobrom utrudio svoje stare kosti.
— Će dade Gospod dobro, gospodine... dobar je on, dobro će bidne, ako Bog da! — odgovori ova prilika s verom i pouzdanjem u glasu i pogledu. I okrepi me da ga slušam.
Zvaše se čiča Mojsil Zlatanović. iz sela Kamenice u Gornjoj Moravi, ispod Novoga Brda.
Vrlo je imućan domaćin. Ima divnu svoju zemlju, prikupnjenju i od dedova nasleđenu. Ima i veliku predionicu konoplje. I age i Arnauti bacili su oko na njegovi baštinu. Kako to da jedan kaurin ima svoju zemlju i da u svojoj kući ne dvori age i subaše i ne otkupljuje prve noći svojih snaha velikim novcima?!... Pa i globe on harambašama neće da daje. Ako ga kogod uceni, on nađe drugoga, dva puta mu više plati, ali zato ne može niko da se pohvali da ga je globio. Uzeli ga na oko svi. Imao je dva sina. Jednoga mu Turci pozvali u vojsku. Došao je u Gilane i plaćao i zakonski otkup i nudio mito punu šaku lira. Setili se Turci i bilo im krivo, pa ga odagnali. On je stegao srce, nije dao sinu da pobegne po običaju u Srbiju, nego mu napunio ćemer novaca i poslao ga čak u Trapezunt.
— Vikam, gospodine, zašto da bega u Srbiju? Srbija ima dosta ljudi, a ova joj zemlja valja, a mi smo, vikam, tapija za nju. Kad dođe ovamo, pa nikoga od nas ne nađe će gu vrate natrag, zašto će joj reknu: „Eto, nema ovde niko tvoj — neje ovo tvoje“... Ali age i Arnauti hoće njegovu zemlju. Prete mu, nude otkup, daju velike novce. Ne da on zemlju, ne da je ni za kakve pare. I neće da je ostavi. Zemlja mu je majka, drži ga ona nekim čudnim blagoslovom, te je gotov da nju natopi krvlju svojom i svoje dece. Ostaće na njoj kogod živ da dočeka Srbiju. Nije Druga... Bog je jak... Elbete... A dušmanin to prozire, pa razapinje mreže. Ako ne može grubo, on hoće veštinom. Tu skoro njegov drugi sin vadio njivu. Došli susedi Arnauti sa ženama i motikama. Bez oružja. Izazvali svađu. Nagovorili jednu Arnautkinju da nasrne na njega. Samo je odgurnuo. U tom je pukao revolver iz arnautske ruke i prošao, da prostite, samo kroz buline šalvare. Arnautin bacio revolver u vodu, pa svi u Gilane u sud. „Ima li Turaka, ne dajte, kaurin sve pobi, eto i žene!“... Uhvatiše njegova sina. Kadija mu ponudi da se poturči, pa da mu sin bude slobodan. Age tražile zemlju, pa da se zauzmu. Vidi on namere njihove, pa kao stena odbija. Najzad lažni svedoci, sud i robija njegovom sinu...
Otac sam, a ko ne voli decu? — podiže svoj trubni glas čiča Mojsil. — Ali eto, ne žalim njih. Čim je ovde na Kosovu omrklo, ja znam da smo svi za trošak Turčinu. No star sam, dece nemam više, unučadi ne. Će ostane pusta zemlja. A nju žalim. Pritisnuće je dušmanin, pa mi je teško da umrem, a niko moj da ne dočeka majku Srbiju, te gde mi se rodija dedo i tatko, gde smo svi plakali i molili Boga — tu da je dočekamo. Ah, avaj!...
Meni otide kosa uvis i htedoh da vrisnem, kad za obližnjim stolom čuh kako moji drugovi Skakaljević i Zafirović, sakriveni gotovo, prigušeno jecaju.
Starac, spazivši sve to, uspravi se u stolici, a preko lica mu prođe tih, ali krepak osmejak. On oseti da smo slabiji od njega i da smo ganuti njegovom pričom.
— Neje vreme za plakanje, moj sinko!... Ja sam došaja kod vas ne da žalimo moje sinove i da kukamo ovde, no da tražimo neka vrata, neki derman... Ja sam moju babovinu uvatija zubima, ete ovako, i živ od nje ne se odvajam. I sad... i sad... ne plačite, a da nađemo nekoga ko će kao ja da legne snažno na nju, da je uhvati zubima i da je tako ne ispušta dok ne dođe ona... odozgo... Derman iskam, sinovi moji!...
Čiča Mojsil i „derman“ bejaše našao. Obnova suđenja njegovom sinu najpre. Podmićivanje, moljenje Turaka, zauzimanje svih oko uticajnih ljudi. Pomenusmo novac. Starac kao gromovnik planu:
— Neću ja odavde pare!... Ovde treba svi da donesemo, a ne da uzimamo... Imam ja para, ne me žalite!...
I drhtava ruka starčeva snažno izvuče iz nedara prljavu prtenu kesu, pa mi je baci na sto.
— To su lire i dukati. Još pet puta toliko će donesem... i... za druge narodske rabote... A za mojega sina neka je aram, ako otide ijedna narodna para!... Kršten je Mojsil, džanum!...
Zapanjismo se. Za nas ovo beše poslednji potez, pa da osetimo sa istinskim strahopoštovanjem veličinu ovoga čudnoga starca. Staniša Bogićević i Todor Milenković iz Pećke Nahije, koji kesama po okolini daju novac na kamatu, kad dođu u Prištinu, potraže po, makar, i belu medžediju, da plate tobože konak u hanu.
Kolašinac, kad mu dogori, opali pušku, pa pobegne preko granice. Rogožnjanin skrsti ruke, pa trpi zulum. Kosovac gleda kad mu Arnautin odvodi jedinicu kćer i kukavički izgovara: „Slatka je, duša, gospodine!“... A ovaj Moravac, za koga bi i Pećanin i Kolašinac pomislio da je zaista kaurin i prosjak, zubima drži komad srpske zemlje da ga sačuva Srbiji, i na novac gleda kao knez Mihajlo!...
Spasosmo osuđena sina čiča–Mojsila Zlatanovića. Nije nas baš mnogo koštalo. Potresen, Milan Rakić nikako ne dopusti da starac plati. Ali pristade da pođemo svi u krčmu kod Stojana Bojkovića, gde nas čiča, Mojsil široke ruke počasti. Beše proročki nadahnut i krepak.
Pa kad na Kosovo pade tiha noć, i kad zvezde čudno zatreperiše onu čežnjivu pesmu, koju je kod nas samo Rakić bez poze osetio, on pozva nas dvojicu–trojicu, te bez kavaza i oružja pođosmo niz Divan–Jol pravo na Gazimestan. Duše su nam bile pune kreposti Mojsila Zlatanovića. Milan Rakić zastade i okrenu se Prepolcu. Reče da je najsrećniji što je kaplar srpske vojske i tiho, tiho, sav u istinskom zanosu poče da recituje svoje proročke stihove „Na Gazimestanu“...