Ožalošćena porodica/3
POJAVA III
PREĐAŠNjI, bez DANICE
MIĆA (pošto je Danica otišla i on je ispratio pogledom): Odista, lepuškasta devojčica, to se mora priznati
SIMKA (Agatonu): Što se ti, boga ti, mator, upuštaš u razgovor s njom?
AGATON: Hteo sam, znaš, onako da je ispitam malo.
SIMKA: Šta imaš da je ispituješ? Nisi ti ovde u srezu, nego na parastosu. Šta imaš tu da ispituješ?
VIDA: Pa da vidiš, Simka, pravo da ti kažem i treba ispitati. Treba da znamo, jer ovo je odista sramota što doživesmo kraj tolikih nas, koji smo rod i familija, što kažu, pa tuđin da nas dočekuje i da nas služi.
AGATON: Šta ćeš, prija-Vido, takva je poslednja volja pokojnikova i ne možemo mimo njegovu volju.
SARKA: A kome je on to, bajagi, kazao svoju poslednju volju?
TANASIJE: Pa jeste, njegova poslednja volja to je testament, a testament još nije otvoren.
AGATON: I neće biti otvoren sve dok ne prođe četrdeset dana od smrti pokojnikove.
PROKA: Molim te, Agatone, ja sam baš juče pročitao zakon, a pitao sam i našega kmeta-pravnika i još neke advokate, koji dolaze u opštinu, i svi mi oni kažu da nigde u zakonu ne piše da se testament otvara četrdeset dana posle smrti zaveštačeve.
AGATON: A misliš ti da ja nisam raspitivao?
TANASIJE: Pa ono, svi smo se raspitivali.
AGATON: Svi, dabome! Jer, brate, ko će živ dočekati četrdeset dana. Brojim svaki dan na prste, a noću sve sanjam neke cifre sa pet nula.
TRIFUN: E, Agatone, za tih pet nula ćeš da izviniš a što se tiče otvaranja testamenta, ja, pravo da vam kažem, i volim što ćemo počekati četrdeset dana.
AGATON: Pa jest, ti voliš da gustiraš.
TRIFUN: Pa da gustiram, dabome!
PROKA: Ostavi, boga ti, Trifuna, neka gustira; nego reci ti nama, Agatone, raspitivao si se, veliš?
AGATON: Jesam!
PROKA: Pa jesi li šta saznao?
AGATON: Kopkalo me pa sam otišao i kod samog starateljskog sudije i pitao ga: možemo li mi, kao familija, zahtevati da se testament otvori?
TANASIJE: Pa šta veli?
AGATON: Veli: možete, ali bolje: strpite se; pokojnikova je želja bila da budete strpljivi.
SARKA: Lako je njemu mrtvom da bude strpljiv.
PROKA: Pa jest, pravo kaže prija Sarka; on može u grobu čekati i četrdeset godina, ali mi, brate, ne možemo.
TANASIJE: Ne možemo, dabome! Evo ja, na primer, ja ne mogu da čekam. I da hoću, ne mogu.
AGATON: E, boga mi ćeš da pričekaš, jer tu svoju želju da se testament otvori četrdeset dana posle njegove smrti pokojnik nije samo onako kazao, nego je to napismeno izjavio, na zapisniku kod suda.
SARKA: Da mi je samo znati šta mu je to trebalo?
SIMKA: Baš i ja se to pitam.
AGATON: E, šta mu je trebalo? Znao je on dobro šta mu je trebalo. Pokojnik jeste bio onako plemenit i dobrotvor, i čestit, i sve što hoćeš, al' mu se mora priznati da je bio i veliki šeret. Znao je dobro on šta radi. Kô veli: ja ću mojoj familiji četrdeset dana, pa da sebi obezbedim tih četrdeset dana žalosti, a ne da me od prvog dana posle smrti grde i ogovaraju.
SARKA: Iju, a ko bi ga grdio?
AGATON: Pa već našlo bi se ko bi, a zato je on, vidiš, tako i udesio. Kô veli: čekaj da ja to nekako udesim bar dok se ne ohladim. Neka Agaton izvuče iz sanduka stari, crni kaput, neka istrese naftalin i neka ga ispegla; neka Tanasije obuče svoje crno odelo, ono što ga je pravio za venčanje i što ga oblači o pogrebima i o narodnim praznicima; pa neka Proka pozajmi od koga opštinskog odbornika crnu mašnu, a od pogrebnog preduzeća crni kaput; pa neka Trifun napravi tužno lice kao kad na jedanaest izvuče keca; pa neka se ovaj otmeni prijatelj Mića obuče tužno, po žurnalu; pa neka se žene ogrnu i zabrade crninom; Sarka udovica neka obuče svoju crnu haljinu u kojoj sahranjuje muževe, a Gina neka plače četrdeset dana.
GINA (zaplače se).
SARKA: De pa ti, prija-Gino, to Agaton onako, primera radi.
AGATON: Pa, primera radi, dabome!
PROKA: E, to nam je pokojnik lepo udesio, bog da mu dušu prosti!
AGATON: Udesio, nego! Kô veli: neka moja familija, tako maskirana, ide četrdeset dana, kao ožalošćena porodica; neka idu za sandukom oborene glave; neka dolaze na sve parastose i neka mi pale sveće, a posle, kad se ja ohladim, nek se i oni ohlade.
TANASIJE: Pa dobro, kad već mora, neka mu bude. Čekaćemo, iako nam nije do čekanja, ali zašto za tih četrdeset dana tuđin da upravlja imanjem?
AGATON: Zato, vidiš, što je pokojnik na onom zapisniku kazao još i ovo: „A dotle, dok se ne otvori testament, celokupna moja imovina ima se predati na staranje i čuvanje tom I tom advokatu, kojega sam i testamentom označio za staraoca i izvršioca moje poslednje volje.”
SVI (negoduju).
AGATON: I advokat, lepo, sve popisao, zapečatio, a ovu kuću predao na čuvanje tetki, jer je pokojnikova želja bila da mu se ne zatvori kuća.
VIDA: Ama, reci ti meni, prijatelj-Agatone, kakva je to tetka?
AGATON: A zar ja znam? Znam da ovde u dvorištu ima ona mala kuća, dve sobe i kujna, što je pokojni Mata zidao pre osam godina. Znam da u toj kući još od početka sedi ta tetka. I eto, to je sve što znam.
SARKA: A kome je ona, boga ti, tetka?
AGATON: Ovoj devojci što nas je sad služila. Njoj je tetka, pa je zbog toga svi tako zovu. I pokojni Mata je zvao tetkom.
VIDA: Pa otkud advokat toj tetki da preda kuću; nije valjda advokatu tetka?
AGATON: Nije, nego bila tu u kući, negovala pokojnika, na njenim je rukama i izda'nuo, pa... tako, našla se tu.
SARKA: Dobro, to je tetka, a ova devojka? Mene, pravo da vam kažem, više buni ova devojka.
MIĆA: I mene!
SARKA: Tebe, prijatelj-Mićo, drugo buni, a mene drugo.
AGATON: Šta ima da te buni, prija-Sarka, devojka kao svaka devojka.
MIĆA: Ali se mora priznati da je lepuškasta!
SARKA: More, ostavi to, nego kaži ti meni, prijatelj-Agatone, ako znaš, kako mu onako dođe ova devojka?
AGATON: Šta znam ja? Znam, odrasla je kod tetke, uči i sad još školu, kanda filozofiju ili tako nešto... eto, to je sve što znam!
SARKA: Ako još uči školu, dobro, nego da nije ona već nešto svršila školu?
PROKA: Čini mi se, prija-Sarka, ti na ružno navijaš?
SARKA: Pa ako ćemo istinu da govorimo, pokojnik je voleo onako... kako da kažem, de... pomozite mi.
TRIFUN: Voleo je da vrde.
SARKA: Eh, eto to sam htela da kažem. Voleo je, bog da mu dušu prosti!
TANASIJE: E, to jeste, to mu se mora priznati.
MIĆA: To samo znači da je bio savremen čovek.
SARKA: Savremen ili nesavremen, tek voleo je. Znam, tako ja jedanput došla kod njega, pa... ali neka – bog neka ga prosti!
TRIFUN: Što – kaži!
SARKA: Nije lepo, mrtav čovek.
SIMKA: Pa opet, prija-Sarka, ne mogu da verujem tako nešto; ovo je isuviše mlada devojka za pokojnikove godine.
SARKA: Znaš kako je, prija-Simka, na staro drvo se kalemi mlad pelcer.
SIMKA: Pa onda šta znaš: može ova devojka imati kakvu stariju sestru, a može i tetka imati kakvu mlađu sestru.
MIĆA: Da, takva bi se kombinacija mogla uzeti u obzir.
SARKA: I ako hoćete, pravo da vam kažem: meni ova devojka, kad je čovek malo bolje zagleda, pomalo liči na pokojnog Matu.
TANASIJE: Uha, kud ti ode, prija-Sarka!
VIDA: Nemojte dvaput da kažete, ali... Kad je čovek malo izbliže pogleda. Meni je baš pao u oči njen nos, isti pokojnikov nos.
SARKA: E, baš si potrefila, prija-Vido, ako je počemu drugom, a po nosu... Pre svega, pokojnik nije ni imao nos.
GINA: Ju, Sarka, kako da nije imao nos?
SARKA: Pa imao je, ne kažem da nije imao, samo...
PROKA (prgavo): Ama, šta ste se tu zakačili za pokojnikov nos, kao da je to glavno. Gledajte vi od čega živimo, a ostavite se nosa. (Agatonu.) Nego, reci ti nama, brate Agatone, zar ti nisi mogao onako da ispitaš kakva je to tetka?
AGATON: Ne znam, nisam dovoljno pametan! Razumem, našla se dok je bolovao, negovala ga – dobro! Umro – dobro i to! Našla se tu, pa lepo, isplati je, kaži joj hvala, pa zbogom! Ali otkud sad dolazi tetka kao advokatov poverenik? Primio on imanje kao staralac, to razumem; to je po zakonu, je l' tako? Ali otkud sad taj advokat da ga poveri tetki na čuvanje?
VIDA: I to sve ovako, otvoreno.
TANASIJE: Da je sve to popisano i zapečaćeno, pa 'ajde, 'ajde, ali pogledaj: sve otvoreno...
AGATON: I još kad bi znali čega ti sve tu nema? Sve su sobe prepune skupocenih stvari, sve čisto srebro...
PROKA: I sve to čuva nekakva tetka.
SIMKA: Baš sramota! Što kažu, familija smo, a ne znamo ni čega ima, ni...
TANASIJE: More, što ne znamo čega ima, ni pô jada, nego ne znamo čak ni kakva izgleda kuća. Znam ovu sobu, tu sam jedanput-dvaput razgovarao s pokojnikom, ali nigde dalje nisam zavirio.
AGATON: Ni ja nisam, pravo da vam kažem. Jest, bio sam i gore, kad je pokojnik bolovao, al' nisam nikad onako razgledao kuću.
PROKA: Pa niko nije... Pokojnik nije voleo da mu se dođe.
GINA: Nije trpeo familiju.
SARKA: A tetku trpeo.
TRIFUN: Pa trpeo, dabome, jer mu nije rod.
SARKA: I, što kaže prijatelj Tanasije, eto da me ko zapita: Ti si, Sarka, je li, blizak rod pokojnome Mati? – Jesam! – Pa dobro, Sarka, znaš li ti kako izgleda pokojnikova kuća? – Ne znam! – Koliko soba ima? – Ne znam! Kako je nameštena? – Ne znam!
VIDA: Pa ja mislim, niko nam ne brani da obiđemo i da razgledamo.
TANASIJE: I ja mislim, Agatone. Zašto da ne obiđemo i ne razgledamo kuću? Toliko valjda možemo?
SIMKA: Pa familija smo!
AGATON: Pa možemo, ne kažem da ne možemo, ali pod jednim uslovom: da pođemo svi zajedno i da se niko ne odvaja i zavlači po sobama, nego svi zajedno...
PROKA (uvređeno): Ne misliš valjda...?
AGATON: Šta mislim da mislim, tek da se ne odvajamo.
TANASIJE: Pa dobro, de, ne moramo se baš odvajati.
AGATON: Ja ću da vas vodim, jer opet više znam nego vi.
SVI (se priberu oko njega).
AGATON: E, vidite najpre ovo ovde! (Soba u kojoj su.) Ovo mu dođe kao neko predsoblje, a nije predsoblje. Više mu dođe kao soba, ali nije za spavanje, jer je prolazak. Ovuda se ide na gornji sprat. (Pokazuje na stepenice.) Gore je pokojnik i umro. (Pođe ka stepenicama i svi za njim.)
SARKA (Gini, koja opet zaplače): Eto ti sad, pa zašto kog đavola sad plačeš?
GINA: Kako da ne plačem, Sarka; sad ćemo videti sobu u kojoj je pokojnik umro.
SARKA: Pa plači, brate, kad vidiš sobu, a nemoj akonto da plačeš!
SVI (odlaze uz stepenice).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|