Ožalošćena porodica/18

DRUGI ČIN

POJAVA IV

POJAVA IV

MIĆA, DANICA

MIĆA (silazi niz stepenice dolazeći iz svoje sobe).
DANICA (dolazi istovremeno sa sredine).
MIĆA: Kakvo prijatno iznenađenje? U novome stanu pa prvi susret sa vama!
DANICA: U kome novom stanu?
MIĆA: Pa i ja sam se uselio ovde.
DANICA (zaprepasti se): I vi?
MIĆA: Kako „i ja”? Pa ja na prvom mestu, ja pre no svi ostali.
DANICA: Ama, šta je to, zaboga, šta se to dešava ovde, kao da je pusta kuća?
MIĆA: Odista, navalili svi.
DANICA: Sirota tetka, razbolela se od jeda, a i ja...
MIĆA: Ne vidim, zašto se morala razboleti zbog toga?
DANICA: Pa kako, zaboga? Ovo je... ja prosto ne mogu da pojmim kako su se gospoda i gospođe mogli useliti. Je li ko pitao advokata; je li on to odobrio? Jeste li vi, na primer, pitali advokata?
MIĆA: Kako, ja da pitam advokata? Šta imam ja da pitam advokata? On bi mogao mene da pita: „Želite li, gospodine, da se uselite u kuću?” On mene, a ne ja njega.
DANICA: Pa je li vas pitao?
MIĆA: Nije, ali ne mora me ni pitati; ni ja njega ni on mene.
DANICA: Ja ne znam zbilja šta da radim?
MIĆA: Budite spokojni. Jedna tako lepuškasta devojčica ne treba da se jedi.
DANICA: Nije, nego valjda ravnodušno da gledam sve ovo šta se dešava.
MIĆA: Ravnodušno ne. Eto, i ja, kad sam kraj vas, nisam ravnodušan. I kad bi hteli da mi date prilike, vi bi se uverili da ja nisam ravnodušan prema vama.
DANICA: Gospodine, ja sam vas već jedanput opomenula na učitivost. Ako vam to nije dovoljno, ja umem i drukče da vas opomenem.
MIĆA: Bože moj, bože moj, tako lepa devojka a tako gruba. Pa, zaboga, mi bi se morali nekako sporazumeti; sedećemo zajedno, u istoj kući, tako reći pod istim krovom.
DANICA: Varate se, gospodine, nikad pod krovom u kući gde ste vi.
MIĆA: Ne mislite se valjda seliti?
DANICA: I to ću učiniti, ali pre toga idem advokatu, da mu saopštim šta se sve ovde dešava.
MIĆA: Šta se to njega tiče?
DANICA: Meni je poznato da je on staralac, da on vodi brigu o kući, pa će on najbolje i znati može li se od ove kuće praviti logor. (Ode.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.