Odlazak
Krvava polja pozlaćena slavom
Rasplakana su ostala za vama
Zasuta čađu i razornom lavom,
Zdrobljenim gvožđem i mrtvim glavama.
Krozzimsku ponoć, kojom očaj veje,
Kroz vijor, klance, smetove i vode,
Koračaš muklo, dok se sudba smeje,
Koračaš muklo, poroblje i rode.
No nigde jauk, ni roptanje glasno,
Ni teški uzdah da prolomi gore.
Da li što braniš svaku stopu časno
I što još pamtiš lovorike skore?
Čuješ li jauk što ti zemlja šalje?
Čuješ li žene kako bolno cvile?
Znaš li da znači svaki korak dalje
Zbogom kulama što su tvoje bile?
Golgota čeka. Znaš li njoj da gredu
Putovi tvoji maglom zavijeni?
A vragovi ti pokrov slavi predu!
Iz teška sna se, o moj rode, preni.
A ti me gledaš mirna;bez bojazni,
I vera krasi tvoju glavu bledu,
I zboriš: »Čemu razgovori razni?
Jer vratiću se u istome redu,
Ponovo vedar, vaskrsao, smeo,
Sa novom krvlju oholom i zdravom,
Srešćeš me gorda, kô što si me sreo,
Na poljanama pozlaćenim slavom.«
1915
