Ovčar i djevojka
Zaspala devojka drenku na korenku,
Otud ide stado s dva mlada ovčara,
Jedan s mirom prođe, drugi ne kte s mirom;
Govori devojci: „Ustani, devojko!
„Ajdemo tam' dole u to zlatno polje,
„Da žnjemo pšenicu, da se nadžnjevamo:
„Ako me nadžnješ, daću ti ja stado;
„Ako l' te nadžanjem, ljuba da si moja.“
Ustade devojka, metnu srp na rame,
Odoše tam' dole u to zlatno polje.
Žnjeli su pšenicu od jutra do mraka,
Za devojkom veže devet mile braće,
A za momkom veže devet mili druga.
Devojka nažnjela trista i tri snopa,
Momak je nažnjeo dvesta i dva snopa.
Govori devojka: „Čuješ li, čobane!
„Stado da mi dadeš, ja sam te nadžnjela.“
Moli se čobanin, pak joj progovara:
„Što će tebe stado s premlogim ovcama,
„Kad ti trave nemaš, stado da napaseš,
„A na vodu ne znaš, stado da napojiš,
„Niti lada imaš, stado da planduje?“
Govori devojka: „Čuješ li, čobane!
„Ja polja imadem, stado da napasem:
„Moja sitna kosa, zelena livada;
„A i vode imam, stado da napojim:
„Moje čarne oči, dva bistra kladenca;
„Ladak će mu biti moje obrvice.“
Alternativni tekst
urediŽetvu žela lepota devojka
Zlatnom rukom i srebrnom srpom.
Kad je bilo oko pola dana,
Zapevala lepota devojka:
„Ko bi mene snoplje povezao,
„Dala bi mu moje belo lice;
„Ko li bi mi vodice doneo,
„Dala bi mu moje čarne oči;
„A ko bi mi ladak načinio,
„Ja bi njemu verna ljuba bila.“
Ona misli, niko je ne sluša,
Slušao je ovčar od ovaca;
Rogozom joj snoplje povezao,
Od leske joj ladak načinio,
I doneo lađane vodice,
Pa besedi lepoti devojci:
„Daj, devojko, što si obećala.“
Al' devojka polukava bila,
Pa se ona mlada odgovara:
„Id' odatle, mladi čobanine!
„Ako si mi snoplje povezao,
„Tvoje ovce po strnjiki pasu;
„Ako si mi vodice doneo,
„I ti si se lađane napio;
„Ako si mi ladak načinio,
„I ti si se pod njim odmorio.“
Izvor
uredi- Karadžić, V. S. 1867. Život i običaji naroda srpskoga. Beč. str. 54–56.