Oblak u pantalonama

OBLAK U PANTALONAMA Pisac: Vladimir Majakovski

Tebi, Ljiljo

Misao vašu, što mašta na omekšalom mozgu, ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut, dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno, sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi, ni staračke nežnosti nema u njoj! Svet sam zaglušio snagom svog glasa, dvadeset dvogodišnjak – idem, lepotan, svoj.

Nežni! Vi ljubav stavljate na violinu. Na talambase je mećete grube. A ne možete ko ja izvrnuti svoju kožurinu, tako da još svuda sve samih usana bude.

Dođite u kafanu da se naučite – u haljini od batista prava, pristojna činovnica anđeoske lige

I koja usne spokojno prelistava, ko kuvarica stranice svoje knjige Ako hoćete, od mesa besan ću da režim – i ko nebo menjajući tonove – ako hoćete, biću besprekrno nežan, ne čovek, već – oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica! Opet se proslavljaju pomoću mene ljudi, uparloženi kao bolnica i, ko poslovica otrcane žene.

1

Vi mislite, bunca malarija? To je bilo, bilo u Odesi.

„Doću u četri“ – rekla je Marija Osam. Devet. Deset.

Evo i veče u noćnu stravu beži, veče decembarsko s prozora u magli U staračka leđa smeju se i ržu kandelabri.

Mene više niko prepoznati ne može. ja sam zgrčena gomila žila. Šta takva gomila poželeti može? A mnogo hoće takva gomila

Jer više nije važno ni to što sam od bronze, ni to što srce moje – od gvožđa hladnog – bije. Noću i čovek svoj zvek u nešto žensko, meko, zaželi da skrije.

I ja sam, ogroman, na prozoru savijen, rastapan staklo čelom od čelika Da li je to ljubav ili nije? I kakva je – mala ili velika?

Odakle velika u takvom telu mora da je to malena, neka krotka ljubav, što se u stranu baca od automobilskih sirena i voli zveket praporaca

Opet i opet čekam, zabivši lice u rohavo lice kiše I već me je poprskala dreka gradske plime, sve više

Ponoć, sa nožem kog pruža – do đavola sa njim! – došla je, zaklala.

I kao sa panja glava sužnja, dvanaesat ura je pala. U oknima sumorne kišne kapi, kreveljeći se, nakrcale, ko urlanjem usta da su razjapile himere sa pariske katedrale.

Prokleta da si!

I pocepa usta skoro krik

Zar ti je i to malo? Čujem: nerv, tiho, kao sa kreveta bolesnik, podigao se

I, gle –

u početku je pošao jedva, onda je ustalasan, jasan, potrčao. Sada je sa druga dva očajno igrati stao

Pao je plafon na spratu niže.

Živci veliki, mali, mnogi – pomamno skaču i već – gmižu.

Živci spali s nogu! A noć se po sobi glibi i oko, otežalo, odatle nikako da se ispravi.

Odjednom, vrata zacviliše, ko da krčma zub na zub ne može da sastavi.

Ušla si osorna, kao „na!“

gužvajući rukavice kao luda

i rekla: „Da, znate, ja ću da se udam.“

Pa šta, udajte se. Ništa nije bilo. Izdržaću. Gledajte – ja sam spokojan ko bilo pokojnika.

Sećate se?

Govorili ste:

„Džek London, novac, ljubav, strasti“ –

a ja vidjeh jedno:

vi ste Đokonda,

koju treba ukrasti!

I ukrali su je.

Opet ću ljubav u terevenkama utući povije obrva ozarivši vatrom.

Pa šta!

Ponekad i u izgoreloj kući skitnice nađu dom!

Izazivate?

„Manje no prosjak kopejaka vi imate smaragda bezumlja.“

Setite se!

Pala je Pompeja od razdraženog Vezuva!

Hej!

Gospodo!

Ljubitelji obesvećenja, zločinstva, pokolja, da li ste najstrašnije videli – lice moje kada sam ja apsolutno spokojan?

I osećam – „ja“ za mene je malo. Neko se otima iz utrobe moje

Halo!

Ko je?

Mama?

Vašeg sina nešto divno boli!

Mama!

Zapaljeno mu je srce i vene

Recite sestrama, Ljudi i Olji, on nema kuda da se dene

Svaka reč, čak i šala štura, koju izbljuju njegove usne goruće izleće kao gola kurva iz zapaljene javne kuće.

Ljudi mirišu –

pečenja ima!

Stigli su nekakve

Blistavi! Pod šlemovima eno!

Ne može se u čizmama!

Recite vatrogascima da se nežnije veru po srcu zapaljenom.

Sam ću, znajte!

Izbečiću suzne kao burad oči. O rebra mi, da se oprem, dajte.

Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću!

Survava se i puca.

Iskočiti nećeš iz srca!

Iz pukotine usana na spaljenom licu oguljenom izraste parče poljupca izgorela.

Mama! Da pevam ne mogu!

Gori srca mog kapela!

Pocrnele su figure reči i brojeva iz lobanje,

ko deca iz zapaljenog zdanja.

Tako je strah, hvatajuć se za nebo,

dizao

goruće ruke „Lezitanije“.

Prema gomili što u tišini stanova drhti stooki sa pristaništa diže se sjaj.

Kriče poslednji – bar ti!

jecaj, da gorim, vekovima daj!

2

Mene slavite!

Ja nisam velik. Pišem

„nihil“ nad svim

u ovom času.

Nikada ništa neću da čitam više.

Knjige,

Šta su?

Ranije mišljah, knjige se prave ovako: dođe pesnik i odmah zapeva koliko volite, rasklopivši usta lako – izvolite!

A u stvari – u grudima mu se mrvi ključa dok ne zapeva, i dok se koprca glupava riba nadahnuća, tiho, u žabokrečini srca.

I dok se kuva uz škripu rima,

od ljubavi i slavuja papazjanija dok se stvara. ulica se grči i uvija nema –

jer nema čim da vikne, razgovara Vavilonske kule gradova zidaćemo opet nemilice

a bog, mešajuć reči snova,

pretvaraće ih u oranice.

Ulica je ćuteći muku na sebe vukla Krik je strčao iz duše.

Kočoperili su se u tesnoći grla, zadrigli taksiji i kočije mršave

Izgazili su grudi. Od tuberkuloze gore.

Grad mrakom zaključa dver tu

I kad – najzad! –

na trg ispljunu more odgurnuvši navaljenu na grlo papertu,

mislio se: u horovima anđeoskih horala bog, opljačkan, ide da kažnjava, da se dere!

A ulica je čučnula i zaurlala:

„Hajde da se ždere!“

Krup i Krupčić oko grada se šulja, preteć se mršti, a u ustima još

kraj raspadnutih umrlih reči samo dve debljaju –

„hulja“ i nekakva, čini mi se – „boršč“

Pesnici,

raskvašeni od plača što ječi, pobegli su sa ulica, s umršenom kosom

„Kako opevati sa dve takve reči i devojku, i ljubav, i cvetić pod rosom?“

A za pesnicima –

ulična rulja: studenti, prostitutke,

preduzetnici.

Gospodo!

Zaustavite se!

Vi niste golje, vi ne smete da prosite po ulici!

Mi, snažni, s korakom od hvata,

ne smemo da ih slušamo, već rušimo njih, koje, kao besplatni dodatak,

upija svaki krevet za dvoje!

Njih skrušeno zar moliti: „Pomozi mi!“

Oko himne, za oratorijum.

Mi samo smo tvorci plamenih himni – huke fabrike i labaratorija.

Šta se mene tiče Faust, koji se u orgiji čarobnoj

s Mefistom tocilja niz nebeske parkete!

Ja znam –

svaki ekser u čizmi mojoj strašniji je od mašte Geteove!

Ja, najzlatoustiji, čija svaka reč teška

dušu vaskrsava, telo rukotvori, kažem: više vredi

života najmanja komadeška od svega što sam stvorio i što ću da stvorim!

Slušajte!

Propoveda jecajima i kricima današnjih dana Zaratusta!

Mi!

mamurnošaršavnim licima, s usnama obešenim kao luster, mi,

zatvorenici grada za gubave, gde je zlato i đubre gubave stvorilo rane –

čistiji smo od neba venecijanske plaveti, suncima i morima oprane!

Briga me što kod Homera i Ovidija nema ljudi, kao mi,

sraslih u čađne boginje. Znam –

sunce bi se pomračilo da vidi naših duša zlatno izobilje!

Žile i mišići od molitava su jači Zar da tražimo milost od ovog veka!

Mi – svaki – u svojoj šaci držimo transmisije sveta!

To je podiglo na Golgotu auditorije

u Petrogradu, Kijevu, Odesi i Moskvi, i nije nijednog bilo

koji je prećutao da zaurla:

„Raspni ga raspni!“

No i vi –

ljudi što ste me uvredili –

od svega ste mi draži i bliži

Da li ste videli

pas kako ruku što ga tuče liže?!

Ja,

ismejan od današnjeg plemena kao nepristojna anegdota

koje se svako stidi,

vidim onoga koji kroz planine vremena

korača, a koga niko ne vidi.

Tamo gde ne seže oko što kuso je, na čelu gladnih hordi,

pod trnovitim vencem revolucije šesnaesta godina hodi.

Međ vama – njen sam preteča; i svuda gde je bol – ja sam ceo;

na svakoj kapi suze sam ja sebe na krstu razapeo.

Više se ništa prostiti ne može. Ja iscedih duše s mnogo nežnog bilja.

To je – da znate – teže nego zauzeti milion Bastlja!

I kada dolazak njen

bunom oglašen bude, i odete spasitelju –

ja ću vam dušu svoju iščupanu

izgaziti, tako velika da bude! – i okrvavljenu, kao zastavu da dam.

3

O, zašto, zbog čega

po sjaju veselom prljavim pesnicama!

Došla je, i glavu povezala,

misao o ludnicama,

I –

ko što se u brodolomu bacaju, uz urlik,

ljudi kroz razjapljeno okno – skočio je izbezumljeni Burljuk

kroz svoje do krika razderano oko

Skoro okrvavivši kapke suzne, digao se,

izašao je, i s nežnošću, neočekivanom od debelog čoveka

uze da kaže „Dobro je“

Dobro je kad je od raznih pogleda (da se ne primeti ništa)

duša u žutu bluzu skrivena!

Dobro je kad čovek bačen u zube gubilišta

vrisne: „Pijte kakao Van Hutena!“

A taj trenutak, praskav,

što grunu, ja ne bih zamenio ni za šta,

ja ni..

A iz duvanskog dima ko čašica ruma,

protegnu se alkoholičarsko lice – Sjeverjanjin.

Vi, što kao prepelice cvrkućete s neba, kako vas nije sramota proglasiti se za poetu!

Kad danas toljagom treba

krojiti lobanju svetu!

Vi

što samo mislite: „lepo li igram?“,

i o tome se starate, gledajte kako se ja zabavljam –

makro koji na kartama vara!

Od vas, od ljubakanja mokrih,

čije stolećima suze su lile tokom,

otići ću, a kao monokl

staviću sunce u raskrečeno oko.

Navukavši najčudnije odelo na sebe, da se svidim i spalim,

poći ću svetom, a na lancu ću ispred sebe

Napoleona voditi kao pseto.

Cela zemlja na ženu pohotljivu liči, koja se vrpolji željna ljubakanja,

i čije usne vrskajući

kriče: „Cakani, cakani, cakani!“

Odjednom, oblaci

i paperje magleno celo razmaha se do poslednjeg nebeskog okrajka,

ka da se razilaze radnici beli posle nebesima objavljenog štrajka.

Grom izbi iz nekog oblačnog kutka, šmrčući prkosno ogromnim nosom,

i lice neba se tog trenutka iskrivilo u Bizmarkovu grimasu.

I neko, zaplevši se u oblačnim negvama,

protegao ruke – u kafe. Ko da je nežan,

ko da je dama, ko da je topovski lafet

Vi mislite – da to nežno sunce

lupka u obraze bife? To opet pobunjene i begunce

vodi na streljanje general Galife!

Vadite, šetači, iz džepova ruke – potegnite bombom, kamenom il’ kamom,

a ako neko nema ruke – nek dođe da se tuče glavom!

Dođite, gladni, pokorni,

tužne prilike, napustite vašljive jazbine!

Dođite!

Ponedeljnike i utornike prefarbaćemo krvlju u praznike!

Neka se zemlja pod noževima seti koga je htela da upropasti!

Zemlja –

Rotšildova ljubavnica sita i zadrigla od masti!

Da se u kuršuma kiši zastave kao i praznikom viju

Bandere, dižite više leševe brašnara sviju

Psujući i preklinjući,

klao je i rezao, i puzio, nekog

da ugrize, suton.

Na nebu, crven kao marseljeza lipsavajući, drhtao je on

Već ludilo

Ništa neće da bude

Noć će da dođe, pojede,

pregrize.

Vidiš li – nebo opet nudi

pregršt isprskanih zvezda od izdaje.

Došla je. Kao Mamaj orgija,

obesno nad grad nasev. Tu noć probosti ne mogu ni ja

očima, crnu kao Azef.

Ježim se, zabačen u kafanskom uglu, vinom polivam i čaršav i dušu,

i vidim: u uglu oči okrugle,

očima srce Bogorodica njuši.

Zašto darivate sjajem po nacrtanom šablonu one što se po krčmama bekelje!

Vidiš – Varavu opet vole oni

više no popljuvane spasitelje.

Namerno u ljudskoj meći možda

ni od kog nisam noviji ja.

Ja sam najlepši,

možda, od svih tvojih sinova.

Daj im, buđavim u radosti,

skoru smrt vremena im donesi, da postanu deca što treba da odrastu

dečaci-očevi, devojčice da zanesu

I daj neka novorođen obraste sedinom radoznalih vračeva,

i doći će oni –

decu da krste imenima mojih stihova.

Ja, kojisam mašinu i Englesku opevao, možda sam, naprosto,

najobičnijeg jevanđelja postao trinaesti apostol.

I kad od mog bezobraznog glasa dan i noć

bubnje možda njuši

Isus Hristos baš toga časa nezaboravke moje duše.

4

Marija! Marija! Marija!

Pusti me, Marija!

ne mogu ostati na ulicama!

Nećeš?

Čekaš dok upalih obraza grubo,

bljutav, i isproban na svemu lošem,

dođem i procedim bezubo

da sam ja danas „neobično pošten“

Marija

vidiš –

ja se, već poguren, slamam.

Gomila što je u četvorospratnim gušama salo dubila,

isturajući očice, izgubljene u dugom traganju –

smeje se što je ipak

među mojim zubima ostalo bajatih mrva bivših draganja.

Kiša islaka trotoare, barama stešnjena mokra varalica,

leš ulica, zabijen u kaldrmu, liže,

a na sivim trepavicama –

da! –

oluka punih kiše

Sve pešake gubica kiše je posisala, a u karucama blešti za atletom atleta.

prskavahu ljudi proćerdavši sve,

i kroz pukotine se cedilo salo, ko mutna reka sa kočijama oticalo

skupa sa isisanim hlebom i žvakotinama

starih kotleta.

Marija!

Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?

Ptica živi od pesme,

peva gladna i zvonka,

a ja sam čovek, Marija,

Prost,

koga je sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku Presnje

Marija, hoćeš li me takvog?

Pusti me, Marija!

Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca

Marija!

Na ulicama su zveri. Na vratu prsti davljenja što bode.

Boli!

Otvori svoje dveri!

Vidiš –

zabili su u oči iz šešira čiode.

Pusti me

Mala!

Ne boj se što na mom volovskom vratu

sede kao planine vlažne žene od znoja gubave

Ja kroz život vučem (i to je zato) milion ogromnih, čistih ljubavi

i milion miliona malih ljubavi.

Ne boj se

da ću se opet prilepiti za hiljadu lica –

„devojke Majakovskog“ –

u izdajničko vreme mraka ta to je ipak

dinastija carica

krunisanih u srcu jednog ludaka

Marija, priđi!

U bestidnosti nagote, ili puna plašljivih drhtaja,

no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije srce i ja nijednom ne doživesmo maja,

a u prokletom životu tek stoti april je.

Marija!

Pesnik sonete peva Tijani, a ja –

ceo čovek sav od mesa,

telo svoje prosto molim, kao što hriščani:

„hleb nam nasušni dažd nam dnes“

Marija, daj!

Marija!

Ime tvoje bojim se da ne zaboravim, kao što se pesnik boji da ne zaboravi

nekakvu tek rođenu u mukama noći

veličinom jednaku bogu.

Telo tvoje čuvaću i voleti

kao što vojnik osakaćen, bez moći,

izlišan, ničiji, čuva svoju jedinicu nogu

Marija –

nećeš?

Nećeš?

Ha!

Znači – opet, dok mračno je sve to

uzeću srce, isplakano grozno

da ga nosim ko što

u štenaru pseto nosi svoju šapu presečenu vozom

Krvlju svoga srca ja radujem put za odeću belu lepi se prašine cveće

Oko zemlje-Krstiteljeve glave

po hiljaditi put Irodijada-sunce će da se okreće

I kada moja gomila godina odigra svoje do konca –

krvlju označiće se put što vodi ka domu moga oca.

Izaći ću prljav (od jendeka, gde provodih noći),

primaći ću mu se bliže, sagnuću se

i na uho mu reći: Slušajte gospodine Bože!

Kako vam ne dosadi u žele oblaka mreškavih

zamakati oči odebljale, a?

Hajde da organizujemo vrtešku

na drvetu poznavanja dobra i zla!

Sveprisutni, bićeš u ormanu svakom, a takva ćemo vina poređati po stolu

da će se čak prohteti zaigrati ki-ka-pu i namrštenom Petru apostolu.

A u raju ćemo opet naseliti Evice: naredi –

i ja ću još noćas sa svih bulevara najlepše device

dovesti tebi. Hoćeš?

Nećeš?

Vrtiš glavom ti, bradati?

Mrštiš sedinu veđa?

Ti misliš –

zna šta je ljubav taj krilati,

iza tvojih leđa?

I ja sam anđeo, bejah to bar –

gledah u oči – jagnje od šećera, ali ni kobile dobijati na dar

vaze od sevrnog brašna više neće.

Svemogući, ti si izmislio za svakog po dve ruke,

i svakome si po glavu dao ti –

a zašto nisi izmislio da se bez muke

može ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Mišljah – božanstvo si, svemoguće, staro, a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.

Vidiš, ja se saginjem i iz sare

vadim kamu

Krilati nitkovi!

U raju da ste zbijeni!

Gomila perjaša od straha valja se!

A tebe, što si tamjanom opijen, rasporiću odavde do Aljaske!

Pustite me!

Nećete me zaustaviti, lažem li, u pravu li

sam ja, ali više ne mogu da budem spokojan.

Gledajte –

zvezde su opet obezglavili i nebo okrvavili od pokolja!

Ehej!

Nebo!

Skini kapu!

Ja dolazim!

Gluho

Vasiona spava,

položivši šapu s krpeljima zvezda pod ogromno uho