Običan čovek (šala u tri čina)/43
XIII
MICIĆ, SOFIJA, DAMNjANOVIĆ, ZORKA, PREĐAŠNjI
MICIĆ
(Izlazi iz kuće pod ruku sa Sofijom): E, Vićentije, brate, hodi da te poznam: ovo je moja žena.
SOFIJA (Užasne se kad spazi Vićentnja): Juh!....
VIĆENTIJE (Užasne se i sam i ispusti suncobran koji je imao u ruci): Šta!... Kako?.. Kome?.. Ko?.. Jovanče?..
MICIĆ: Kažem, moja žena.
VIĆENTIJE: Jovanče, brate rođeni! Šta ti to govoriš!... Gospođo?... Gospođo Sofija?... Kako to?...
SOFIJA: Ali, MOLIM vas, to je, znate, jedna stvar...
VIĆENTIJE: Šta stvar?... Kakva stvar?... To nije nikakva stvar; to ne može biti.
MICIĆ: Šta ne može biti?
VIĆENTIJE: To nije tvoja žena. Vi... vi, gospođo... vi ste udovica.
DAMNjANOVIĆ: Molim vas, šta vi govorite, gospodine Vićentije? Moja majka ne može biti udovica kod živog muža.
VIĆENTIJE: Molim, neću objašnjenja; neću nikakva objašnjenja! Ova gospođa je udovica, i ako nije, ona mora biti udovica. Ja hoću na čisto da znam... Jovanče, govori ti ovde čisto i otvoreno: jesi li ti siguran da je to tvoja žena?
MICIĆ: Ono... Što se sigurnosti tiče, nisam siguran, ali... Eto vidiš...
SOFIJA (Vićentnju): Gospodine, kad biste se samo malo strpeli.
VIĆENTIJE: Je l’ ja da se strpim?... Ne mogu ja više da se strpim... Neću ja da se strpim...
DAMNjANOVIĆ: Ali, gospodine, kakvim vi to tonom govorite s mojom materom?
VIĆENTIJE: Nije ovde reč o tonu, o tome možemo drut put razgovarati, već je ovde pitanje... ovde je glavno
pitanje... Upravo, ja i sam ne znam, šta je ovda glavno pitanje, ali što znam to je, da Jovanča i vi, gospođo... Drugim rečima, ja sam ovde izigran; ja sam prosto, izigran, i ja to neću... ja to neću nikad dopustiti!
SOFIJA: Ali, molim vas, vi niste izigrani.
VIĆENTI JE: Ja sam izigran, jer jedna žena ne može bnti i žena i udovica, jer da bi bila žena, potrebno je da joj je muž živ, a da bi bila udovica, potrebno je da joj muž nije živ. Ja hoću, dakle, gospođo, da mi se na čisto kaže, je li vaš muž živ ili nije živ?
MICIĆ: Molim, ako je o meni reč, ja znam sigurno da sam živ.
VIĆENTIJE: Pa kad si živ, onda kako može tvoja žena da bude udovica?
MARI JA: Ali, molim vas, ja ceo ovaj razgovor ne razumem.
MICIĆ: Ni ja ga ne razumem, ali jedno znam, a to je, da ti, brate Vićentije, grešiš dušu što hoćeš meni da dokažeš da nisam živ.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|