Običan čovek (šala u tri čina)/42
XII
MARIJA, PREĐAŠNjI
MARIJA (Izlazi iz kuće): Reče mi momak da si stigao, prijatelj Vićentije.
VIĆENTIJE: Stigao ja, kao što svaki momak može stići.
MARIJA: A da znaš ko nam je još stigao?
VIĆENTIJE: E?
MARIJA: Gospođa, žena gazda Jovančina iz Jagodine.
VIĆENTIJE: Stigla? A Arsa?...
MARIJA: On je u varoši. Nije ženu ni dočekao; ne znam gde se deo.
VIĆENTIJE: Pa?
MARIJA: Vidi se krasna i pametna žena. Nego, nisam, joj još ni reči progovorila, to znaš, ti i Arsa... vi to...
VIĆENTIJE: Kakav Arsa? Ja ću to; ja moram da svršim celu stvar, jer, vidiš, ja sam to i dužan.
MARIJA: Pa već kad si svršio sebi, svrši i nama.
VIĆENTIJE: Šta sam svršio sebi?
MARIJA: E! Već misliš, ako mi nisi kazao, ja ništa ne znam.
VIĆENTIJE: Šta znaš?
MARIJA: Da hoćeš da se ženiš.
VIĆENTIJE: Pa jest, neka i znaš, ja i ne krijem. Hoću, bogme; ne mogu ja više ovako.
MARIJA: Ženi, se, prijatelju, i neka ti je srećno! Ali te molim, jedno mi bar reci: ko ti je to provodadžirao i ko ti je napunio glavu?
VIĆENTIJE: Sam. Ja sam sebi i punim i praznim glavu. Nema tu niko posla, već ja sam. Tako, smislio sam da se moram ženiti, a našao sam dobru i čestitu ženu; videćeš je, pametno, valjano, a lepo.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|