Običan čovek (šala u tri čina)/38
VIII
MICIĆ, PREĐAŠNjI.
MICIĆ (Trči s polja): Moja žena! (Iznenađen) Je li ovde moja žena?...
DAMNjANOVIĆ: Molim vas, da se razumemo. Vidite, ovo je moja majka.
MICIĆ: Tako? Milo mi je!
DAMNjANOVIĆ: A ovo je, majko, upravo moj otac...
SOFIJA: Bože, sinko!....
MICIĆ: To jest, gospođo, kao što vam je poznato ja nisam u stvari njegov otac, On ima uopšte običaj, da ma koga uzme za oca ili za majku... Možda je i vas tako sreo... A vi niste ni krivi ni dužni.
DAMNjANOVIĆ: Evo u čemu je stvar: Ja sam slučajno uzeo ime gospodinova sina, da bih se prikrio, a on je slučajio pozvan u goste, pa da bih se ja spasao, bio je tako dobar i velikodušan, da se pravi kao da je moj pravi otac.
SOFIJA: Hvala vam, gospodine.
M ICIĆ: Na malo!
DAMNjANOVIĆ: I sad, majko, ti ćeš se praviti kao da si gospodinova žena. Molim te!
MICIĆ: Eto ti sad! O, budi bog s nama! Pa sad još veća komendija da se pravi! Kako gospođa može biti moja žena!
DAMNjANOVIĆ: Ali, molim vas, privremeno...
MICIĆ: Da Bog sačuva! Zar mi je malo što sam do sada imao privremenog sina, nego sad da imam još i privremenu ženu. Gledaj ti, brate, da se to svrši jedanput, jer što ne ide ne ide.
DAMNjANOVIĆ: Odista, majko, kakve glasove imaš?
SOFIJA: Da ćeš biti pomilovan. Jedan se veliki moj prijatelj zauzeo za tebe.
DAMNjANOVIĆ (Miciću): Eto vidite!.. Svršiće se. Dakle, molim vas.. Molim i tebe, majko, snađi se kako znaš.
|