Običan čovek (šala u tri čina)/28
XIV
ARSA, MARIJA. PREĐAŠNjI
ARSA: E? Je si li razgovarao, Vićentije?
VIĆENTIJE: Bogme, jesam.
MARIJA: Pa šta kaže?
VIĆENTIJE: Arso, daj mi ruku. Marija, daj mi i ti ruku. Ili čekaj, nemojte mi davati ruke, dok ne dođe odgovor iz Jagodine.
ARSA: Iz Jagodine?
VIĆENTIJE: On hoće večeras da otputuje u Jagodinu, da se razgovara sa ženom. Dabogme, dete mu je, koliko njemu toliko i njoj. A što se njega tiče, on sasvim pristaje.
MARIJA: Da ti nisi samo, Vićentije, nešto suviše naturao, jer, pravo da ti kažem, jedinica mi je, a nije mi ni stara devojka, može posedeti, pa ako je on hoće dobre volje i tako reći da iziđe kao da je on hteo, a ne da smo mu je mi nudili.
VIĆENTIJE: To nije tvoja briga, snaho. Ja, kad nešto primim na sebe, znam šta radim i kako radim.
ARSA: Zna to, Vićentije.
MARIJA: Nešto mi se samo ne svidi tako mnogo. Kao zašto on hoće sad da ide u Jagodinu?
ARSA: Jest, to nije dobro.
VIĆENTIJE: Pa, zar ti ne kažem? Hoće da razgovara sa ženom.
MARIJA: A da neće samo da se izvuče, pa otuda i da ne odgovori.
ARSA: Sasvim. I to može da bude.
VIĆENTIJE (Razmišlja). Može. Ne kažem da ne može.
MARIJA: A ja, boga mi, nemam dete za razbacivanje, pa da on posle po celoj Jagodini priča, kako smo mu nudili ćer. Ja sam tebi govorila, Arso, ja sam bila protivna da mu nudimo. Ako mu se dopada dete, neka je on traži. Drugo je, da je on to odmah dočekao, pa svršio, a drugo je ovo, što tek ide u Jagodinu, pa tamo da se razmišlja.
ARSA: Jest, tim se u nekoliko izlaže devojka. On je trebao reći: da ili ne.
VIĆENTIJE (Koji je dotle mislio): Znate li šta sam ja ovoga časa smislio?
MARIJA: Šta?
VIĆENTIJE: Da mi njega, silom ili milom, zadržimo večeras i sutra, da ne ide u Jagodinu, a ti, snaho, da pišeš njegovoj ženi pismo, da odmah sutra dođe.
ARSA: To bi moglo!
MARIJA: Ali ne poznajem ženu.
ARSA: Ako ne poznaješ. Evo, Vićentije će sastavitn pismo. Treba kazati: „Draga gospođo, takva i takva stvar. Vaš muž i vaš najstariji sin ovde su kod nas u gostima i ja Vas molim da i Vi odmah prvim vozom dođete; milo će nam biti, a ima i jedna važna stvar...”
VIĆENTIJE: Ne važna, nego porodična stvar.
ARSA: Jedna porodična stvar... To će već Vićentije sastaviti. Ali o tome ne smemo njemu ništa govoriti, pa kad mu bude ovde žena, on onda nema kud. To si se dobro setio, Vićentije.
MARIJA: Ako vi kažete da je tako dobro...
ARSA: Evo Dušana i Zorke. Oni ne treba o tome da znaju. Nemojte pred njima govoriti.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|